ИГУМАН ЕВМЕНИЈЕ - ЉУБАВИ БЕЗ СЛОБОДЕ НЕМА

То је тачно не само у односима између човека и животиња, него и у односима међу људима. На пример, осећање љубави између мужа и жене брзо нестаје ако један од супруга окружује другог челичном решетком. Имао сам прилике да срећем стотине жена које су безуспешно захтевале од својих мужева љубав и верност. Нажалост, ништа им није вредело. Било какви истински односи осуђени су на неуспех од тренутка чим један од двоје почне сувише да се узнемирава због губитка другога, телефонира по сто пута дневно или се скрива иза дрвећа, надајући се да ће сазнати ко је супарник.
Овакво бесмислено понашање у стању је да уништи чак и идеалну љубавну везу за свега неколико дана. Понављам: нема љубави без слободе. Шта мислите, зашто нам је Господ дао слободу избора, пруживши нам право да сами одлучујемо, да ли ћемо Га волети или одбацити?
Зашто је Бог дао могућност Адаму и Еви да окусе забрањени плод, а није их приморао на послушност силом?
Због чега Он није учинио људе Својим робовима, програмираним да се без роптања покоравају свом Њорцу? Одговор налазимо у самом смислу љубави.
Бог нам је дао слободу избора зато што љубав која не познаје алтернативу нема вредност. Само онда када долазимо Богу, чезнући да успоставимо савез с Њим, наши односи с Господом стичу значај.
Зар о томе није говорио Творац у Књизи прича: "Оне који мене воле Ја волим и они који Мене траже наћи ће Ме " (8,17).
Такву љубав може родити само слобода. Она се не може захтевати, на њу се не може приморавати, она се не може програмирати.
Понављам, љубав је резултат слободе избора, коју је благословио Сам Свемогући Бог

ИГУМАН НЕКТАРИЈЕ МОРОЗОВ - КАКО СЕ СМИРИТИ?

С времена на време све иде тешко. Свако од нас зна како је то, када се одједном све навали на плећа. И непријатности на послу, и неразумевање од стране блиских људи и некакве болести и финансијске потешкоће. И још притом – спотицања разна, грехови који муче душу, униније, сумња у милост Божију. А може бити не све ово одједном, него једно од тога, али је и оно тако душу притисло, да се од њега никако не можеш искобељати.

Шта све само не покушаваш! Анализираш, размишљаш како си се нашао у таквом положају и како да нађеш излаз. Узалуд. Као да још дубље тонеш у блато, све је још теже, безизлазно. Молиш се, молиш помоћ од Господа, молиш за снагу, молиш да се уразумиш. И поново узалуд. Као да се некакав зид направио од земље до небеса, не можеш да га пробијеш. И ако си пре тога био у унинију, сада већ долази очајање.

Али ево – читаш јутарње молитве и у њима 50 псалам, тако познат, научен већ напамет. Изговараш га,  „мислећи о својем“, те задивљујуће, испуњене спасоносном надом, речи: “ Срце скушено и смирено, Бог неће понизити.“... Изговараш и одједном схваташ: „То је то! Скрушено и смирено“.
 Смири се, скрши гордост свога срца и све ће се променити. Околности ће се променити, безизлазност са очајањем ће одступити, а што је најважније – напустиће те тај страшан осећај богоостављености са којим је тако неподношљиво живети.
Али, како се смирити? Да ли је довољно једноставно схватити да је то неопходно и све ће се десити „само“ – срце ће се очистити од надмености, мисли ће се просветлити а у души неће остати ни трага од огорчености?  Дешава се, али је чешће неопходан напор, макар мали, али јако важан.

Тај труд се састоји у томе да сагледавши све несреће своје – спољашње и унутрашње, признаш  искрено, са пуном вером: „Нека ми буде Господе по делима мојим“. Разумети да је све то што нас је угњетавало и причињавало бол, није дошло негде изван, него се родило у скривености нашег срца. „Дрво, од којег је направљен крст твој, израсло је на земљишту твог сопственог срца“ – то не треба оспоравати, него треба прихватити. Прихватићеш, смириће се  срце и видећеш како нестаје то, што је заклањало крст. „Земљиште“ је измењено, и оно што је израсло на њему, сасушило се и отпало...

Не треба никога ни за шта окривљавати, него само себе.  Никоме не треба бити већи непријатељ, него својим страстима. Тешко је смирити се, али када се сасвим смириш, спознаћеш истину речи богомудрог аве Исака: „Чим се човек смири, одмах га окружи са свих страна милост Божија“. И затим ће те само сећање на то вући ка спасоносној сенци те добродетељи, највеће од свих.
И још...Откриће твоје срце да нису само прошли греси и страсти били и остале узроци твојих јада и брига, колико једна – гордост. Она те је терала да се супротстављаш Богу. И Он се, по речима апостола, супротстављао теби. И цео твој живот се противио. А то, што ти је лоше било, Господ је дао да и то лоше претрпиш, не би ли се смирио.
Само да Господ да се тако једноставно и тако важно откриће запамти. Због тога што ћеш цео живот ходати тако тешким и познатим круговима – од гордости до смирења кроз патњу.

МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН АЛФЕЈЕВ - О ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи, сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености.

Како заволети ближњег? У првом реду треба се трудити да се испод спољашњег изгледа човека види његова унутрашњост, дубина и суштина. Треба се потрудити да се прозре тамо где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, који се дави у страстима, а не примећује онај лик Божији који се скрива под спољашњим слојевима. А управо је њега потребно да видимо и њему да се поклонимо у свакоме од наших ближњих.

Веома распрострањена грешка која је корен многих конфликата међу људима, састоји се у томе, да ми не примамао човека онаквог какав он јесте, већ желимо да га видимо другачијег: са наше тачке гледишта њему то и то не приличи, он би у томе и томе могао бити бољи. Правимо вештачку шему и желимо да се човек уклопи у њу, а ако се он не смести у њу, ми живимо у непрестаном конфликту између наше представе о томе какав он треба да буде и реалности.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН - СЕЋАЊЕ НА СМРТ

Један од парадокса наше свести састоји се у томе што свуда видимо смрт и најмање од свега размишљамо о њој. Чини нам се да смо ми изузетак из општег правила: сви умиру, али се нас смрт неће дотаћи. Смрт је увек неочекивана, увек је трагична. Један од узрока овога јесте наша неприпремљеност за њу, трудимо се да преваримо себе како бисмо мирно грешили. У овом смислу сви ми личимо на ноја, који, како кажу, спасавајући се од непријатеља, зарива главу у песак: он ништа не види и мисли да његови непријатељи такође не виде. Кад би се човек сећао смрти и припремао за њу покајањем и молитвом, смрт би за њега постала прелазак у вечни живот, а не џелат који је ушао на врата његове куће како би га везао и затим погубио. Зато треба имати на уму последњи дан свог живота, који може да постане било који, чак и данашњи дан.

ПРЕПОДОБНИ МОЈСЕЈ ОПТИНСКИ-ИСПРАВЉАЈТЕ СЕ ПОСТЕПЕНО И НЕ ОЧАЈАВАЈТЕ

Послушајте ме. Не смућујте душу своју због тога што сте немоћни и што се не поправљате. Наравно, ви се можда баш не поправљате, али се надам да се поправљате помало, у ономе што не видите, а тога је доста. То исправљање себе није велико, као да ништа не значи, али за спасење може бити довољно. Навешћу вам бар делимично нешто чега нисте свесни, а дешава вам се повремено.

Ако некада неком укажете милост – бићете помиловани.

Ако састрадавате са оним који страда – уврстићете се у Мученике.

Ако опростите ономе ко вас вређа, то вам се не само опраштају сви греси него и бивате чедо Оца Небескога.

Ако се, чак и мало, усрдно помолиш за спасење, спасићеш се.

Ако себе укориш, окривиш и осудиш пред Богом за грехе које савешћу осећаш, и за то ћеш бити оправдан!

Ако пред Богом исповедате своје грехе, за то вам је плата опроштај.

Ако се ожалостите због својих грехова или дођете у умилење (расположење молитвене ганутости) или заплачете или уздахнете, ни тај уздах ваш неће остати скривен од Њега: „Није сакривена од Њега“, вели Свети Симеон Нови Богослов, „ни једна суза нити честица сузна“. А Свети Јован Златоусти говори: „Ако се и мало ожалостиш због греха, Господ ће то примити као разлог за твоје спасење.“

Видите ли колико сте само ствари исправили за које ни не знате. Зато је боље за вас да се најпре немоћима хвалите, а не да се исправљењима својим наслађујете.

Нека њих мери наш праведни Наградодавац, а ми гледајмо само на своје грехе и кајмо се за њих у све дане, постарајмо се да нам буду опроштени.

СТАРАЦ ПЕТРОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ - УМ ЈЕ ЗА БОГА

Две ствари су, кажу оци, апсолутно неопходне за спасење – знање и делање. Али, само је духовно знање корисно! А непотребно знање не доноси никакву корист. Какву корист оно доноси нашем уму? Оно ме само расејава – јер, видите то, све је то створено ради расејаања. Из тога је јасно да су то ђавоља посла...

Спаситељ каже: «Ја сам Алфа и Омега,» – Једини, Јединствени Бог. Демона има много, има их на легионе, и они су расејани. А тада, да би се срео с Богом, човек треба да уђе у најскривеније место како би се на њему срео с Богом. Међутим, ђаво га расејава до бесконачности у спољашњим пословима и више му не преостаје времена. Нема више времена ни за себе самог, јер је распршен у спољашњим пословима. Зато су све ове ствари које, као што видиш, воде напоље, створене с прецизним циљем да расеју човека.

Штампа из дана у дан говори само о греховима, о људским схватањима, о злу. Она није хришћанска, није корисна. Какву корист имам од тих инфорамција? Да знам да се десило убиство, да је овај и овај политички преварант, да су се људи негде потукли, о рату и о осталом? То ме непотребно узнемирава, ствара у мени непотребна и бескорисна душевна стања, која ме одвлаче од мог главног циља и расејавају ме, стално ме распршују. Исто раде и телевизор, и радио! А циљ свега тога јесте да ти расеју ум. То је циљ на који ђаво надахњује.

Свети оци кажу да човек, да би му било лакше да се приближи Богу, треба да има и духовно знање, треба да зна разумне основе ствари и да схвата зашто је Бог ствари створио овако, а не другачије. И духовно знање ми помаже да спознајући разумне основе ствари, видим модификације врлина; односно да гледајући како се ствари дешавају схватим како да их применим у свом личном животу.

ПРИЧА O ЗЛАТНOJ ЈАБУЦИ

- Живели муж и жена. Имали су свега у изобиљу, ништа им није недостајало. Једном је муж, вративши се са посла увече, рекао жени:

„Сваке вечери пролазим поред колибе оног сиромаха, која се налази поред нашег имања, и увек се одатле све ори од смеха. Смеје се он и његова жена, а не разумем чему се тако смеју и радују.“ Жена му одговори: „Како бих ја желела да се тако смејем цело вече без престанка, тако је досадно када падне мрак! Немој да заборавиш сутра да питаш тог сиромаха, чему се он и жена толико радују.“

Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролажећи поред колибе у којој је живео сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смех и запитао сиромаха који је изашао:

„Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.“

Сиромах му лукаво одговори: „Ма није ми потребан твој новац! И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо „златну јабуку“. Тако, додајемо један другом ту „јабуку“ – ја жени, она мени и од тога смо радосни!“

Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи: „Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?“. Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио.Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком...само што се нису од тога смејали и радовали. Шта да раде, одоше да спавају. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.

Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата: „Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.“

Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило да хода. Сиромах, показујући на дете, одговори: „Ништа ти ниси разумео, драги човече! Ево је наша „златна јабучица“. Свако вече долазим уморан са поља, а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час ка мени, час ка жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!“

- Имати дете велики је дар Божији, огромна одговорност, али један једини дечији осмех може да надокнади све и нема цене.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - ХЕРОЈ

Херој је увек оптимист, тј. он је увек оно што је најтеже бити у овоме свету. Већина људи гледа на живот песимистички; већина не гледа на живот ни с вером ни с надом ни с љубављу.
Од сто људи, које сретате дневно, ретко ће се наћи један, који на живот гледа оптимистички. Сви остали се туже, сви се јадају, сви хуле на живот, сви протествују против живота, сви су непријатељи Бога и људи, сви су критичари и хулитељи своје судбе. Песимизам и мизантропија болести су, од које већина увек болује. Тим болестима само се херој не заражава. Он има амајлију, која га чува од те заразе. Та амајлија јесте његова вера у велики дух васионе, који све ствари добру води. Од његове вере долази и његово поверење према животу. Херој је готов отуда да прими од живота с поверењем све оно, што му живот понуди, било то радост или трпљење, наслада или бол.

Ако ме питате, где је херој нашег времена, ја ћу вам казати, драга браћо; загледајте свак у себе, можда је у вама.
Онај ће од вас бити херој, који се као родитељ жртвује за добро своје деце, а као грађанин за добро своје земље, а као човек за добро целога човечанства.
Онај ће од вас бити херој, који трпи, но коме трпљење не малаксава ни веру у Бога, ни наду на светлије дане, ни љубав према животу.
Онај ће од вас бити херој, који се као прост радник диже изјутра у пет сати, изљуби децу своју и прекрије својим покривачем, да би им топлије било, па се жури кроз полуосветљене улице у фабрику на свакодневни, монотони посао свој, и који у журби својој стигне да погледа у звездано небо над собом и рекне: "о велика и ћутљива васионо око мене, гле и ја носим с покорношћу крст свој, који си ми ти натоварила; носим га, и није ми тежак".