петак, 28. фебруар 2014.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ - ПОВЕСТ О БЕОГРАДСКОЈ ГРЕШНИЦИ

Прича нам данас један свештеник београдски необичан догађај са једном развратном уличном женом у Београду. Једнога дана пред вече пошетала она по улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она некога човека, како се веша. Везао конопац за грану дрвета и на једном намакнуо себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није дошао к свести. Тада јој рече самоубица: "Зашто си то учинила? Ја не могу да живим, Немам нигде ништа. Због немаштине хтео сам свршити са овим чемерним животом". Жена извади све што је имала код себе новаца и да му, обећавши да ће га она и даље помагати док он не нађе рада. И продужи та жена свој непристојни посао, и део зараде до тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Но после шест недеља падне жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника. У присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити: "О, анђели Божји, зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена?" Мало потом опет узвикне: "О, Господе Христе, зар си и Ти дошао к мени грешници? Чиме сам ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног бедника спасла од смрти? Авај мени недостојној! О како је велика милост Божја! "И то говорећи она испусти душу, и лице се њено засија као свећом осветљено. -
Ето шта значи спасти душу једног човека. Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе!

четвртак, 27. фебруар 2014.

СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ - СТАЊЕ ОНИХ КОЈИ СУ ПРИМИЛИ ДЕЈСТВЕНОСТ ДУХА

Сила и дејственост благодати се открива код онога ко савесно и без саможаљења предузима подвижнички труд. Она се пројављује кроз посебну духовну топлину у срцу, кроз умирење помисли, губљење наклоности за све тварно и умањењем вредности онога што се на земљи сматра драгоценим. Управо је то семе духовног живота. Од сада почиње одуховљење душе, очишћење од страсти, зацељење рана које су причиниле страсти.
 
-Подражавај [Пресвету] Марију, гледајући једино на Онога који је рекао: Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио (Лк.12,49). Јер, разгоревање духа оживотворује срца. Неваштаствени и Божанствени огањ освећује душе и исушује их (као што се истинско злато испробава у пећи), а порок спаљује као трње и сламу. Јер, Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12,29). Делатност овога огња тражио је блажени Давид, говорећи: Искуси ме, Господе, испитај ме, распали утробу моју и срце моје(Пс.25,2).
-Овај огањ је загревао срце Клеопе и његовог сапутника кад је Спаситељ по васкрсењу разговарао са њима. И анђели и служебни духови учествују у светлости овог огња, по реченоме: Који чини анђеле Своје духовима и слуге Своје пламеном огњеним (Јев.1,7). Овај огањ сажиже труње у унутрашњем оку и ум чини чистим, те му враћа природну прозорљивост којом непрестано може да гледа чуда Божија, слично ономе који говори: Отвори очи моје и схватићу чуда закона Твога (Пс.118,18). Стога, овај огањ прогони демоне и истребљује грех.
-Гвожђе, олово, злато и сребро губе својство чврстоће када се ставе у огањ, постајући мека вештаства. Све док су у пламену, они се, услед силе пламена, топе и мењају своју природну чврстоћу. Исто тако и душа која се одрекла света и заволела јединог Господа, која са великим срдачним искањем, у труду и подвигу, непрестано са уздањем и вером, очекује Господа и која је у себе примила онај небески огањ Божанства и љубави Духа - најзад напушта сваку светску љубав, постајући слободна од сваког зла страсти. Она све одбија од себе, мења своје природне особине и своју греховну тврдоћу, све сматра излишним, успокојавајући се једино у небеском Женику, кога је примила у себе, и у неисказаној љубави према Њему.
-Кажем ти да ће се душа одвратити чак и од љубљене братије, који су јој пред очима, уколико је ометају у оној љубави. Јер, њен живот и покој су - тајинствено и неизрециво општење са небеским Царем. Јер, и љубав према телесном општењу [човека] раздваја од оца и мајке и браће. Премда их и воли, они за ум постају нешто спољашње. Јер, сво расположење он усмерује на своју супругу, као што је речено: Тога ради оставиће човек оца свога и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело (Еф. 5,31). Када телесна љубав у тој мери сузбија сваку љубав, колико ће се тек они који су се заиста удостојили да ступе у општење са оним небеским и жељеним Духом Светим, одстранити од сваке љубави према свету! Њима ће све изгледати сувишно, будући да су савладани оном небеском чежњом, стекавши тесну зависност од ње. Тамо су њихове жеље, тамо помисли, тамо они живе, тамо им се крећу помисли, тамо свагда пребивају умом - побеђени божанственом и небеском љубављу и духовном чежњом.
-Људи на које је канула роса Духа живота Божанства и чије срце је рањено божанственом љубављу према небеском Цару - Христу, везују се за ону красоту, за неисрециву славу, за нетрулежно благољепије, за незамисливо богатство истинског и вечног Цара - Христа. Они се препуштају заробљеништву чежње и жеље и свецело се устремљују Христу, желећи да добију неизрецива блага која созерцавају у Духу. Због тога они ни у шта не рачунају сву красоту на земљи, и славу, и благољепије, и част, и богатство царева и кнезова. Они су рањени божанственом лепотом и у њихову душу је кануо живот небеске бесмртности. Због тога и желе једино љубав небеског Цара. Они Њега јединог имају пред очима. Због Њега се одвајају од сваке светске љубави и удаљују од сваких земаљских уза, како би у срцима свагда имали само једну жељу и како са њом не би ништа друго мешали.
-Хришћани који су истински окусили благодат и који имају знак крста у уму свом и срцу, све - од [положаја] царева до сиромаха - сматрају ђубретом и смрадом, и могу да схвате да читав земаљски свет и царске ризнице, и слава и мудре речи јесу само пролазна машта без икакве тврде основе. Све што постоји под небом, за њих је безначајно. Због чега? Зато што је необично и дивно оно што је изнад небеса, чега нема у царским ризницама, ну и речима мудрости, ни у светској слави. Достојанство и богатство које су стекли они који у унутрашњем човеку имају Господа и Творца свега јесте непролазно и трајно имање.
-Хришћани у уму и разуму свагда имају небеско размишљање и јединством и учешћем у Духу Светом созерцавају небеска блага. Он им одозго пружа препород у Богу, удостојавајући их да у истини и сили постану чеда Божија. Кроз многе борбе и напоре, Он их је довео у стање постојаности, непомућености и покоја, у коме престаје расејавање и узнемиравање непостојаним и сујетним помислима. Из тог разлога Хришћани су виши и бољи од људи овога света. Њихов ум и мудровање њихове душе налазе се у Христовом миру, у љубави Светога Духа, као што је Господ рекао: Они су прешли из смрти у живот (Јн.5,24). Обновљењем ума, умирењем помисли, љубављу и небеским раченијем према Господу, Хришћани се као нова твар разликују од свих људи у свету. Господ је и дошао ради тога да би се они који су истински поверовали у Њега удостојили тих духовних блага.
-Истински поверовавши и дохвативши се скута хаљине Господње, крвоточива жена се одмах исцелила, те је пресушио ток нечистог извора крви. Исто тако ће и свака душа која има неисцељиву рану греха и извор нечистих и лукавих помисли, и која са истинском вером и прозбом приђе Христу, добити спасоносно исцељење од неисцељивог тока страсти. Онај источник ће силом јединог Исуса пресушити и нестати. Нико други не може исцелити ту рану.
-Сунчеви зраци су [у подне] сви над земљом. Када, пак, почне да залази и да се повлачи у свој дом, са њим заходе и његови зраци. Тако и душа која није препорођена Духом свише све своје помисли има на земљи и њено мишљење се распростире до њених граница. Удостојивши се, међутим, небеског рођења и општења са Духом, она сабира своје помисли и држи их код себе, приступајући Господу, у Његово небеско и нерукотворено обиталиште. Налазећи се у небеском ваздуху, све њене помисли постају небеске, чисте и свете. Јер, ослободивши се уза лукавог кнеза -духа света, она налази чисте и божанствене помисли, будући да је Бог благоизволео да човека учини причасником Божанствене природе.

То се пројављује при самом почетку деловања благодати. Међутим, опасно је мислити да се већ достигло савршенство. То је само почетак. Поставши приметна, благодат мало - помало овладава срцем, све док га не испуни у потпуности, преобразивши читаву унутрашњост.
 
-Дејство Божије благодати осењује душу по мери вере свакога. Међутим, иако душа прима помоћ свише, благодат је осењује само делимично. Немој мислити да се било коме озарује целокупна душа, зато што у њој још остаје велико пасиште за злобу. [Да би се очистио], човеку је потребан још велики труд и напор, који је сагласан са благодаћу која у њему делује. Иако и у једном тренутку може да очисти човека и да га учини савршеним, божанска благодат почиње душу да просвећује постепено како би испитала људско произвољење, тј. да ли љубав према Богу чува целовитом, да ли у свему избегава лукавог и да ли се у потпуности предаје благодати. На тај начин, током времена и многих година, душа постаје искусна и, уколико ничим не жалости и растужи благодат, мало - помало добија помоћ. Тада сама небеска благодат овладава пасиштем душе, пуштајући корене у најдубљим њеним деловима и помислима, све док је читаву не обузме и зацари се у њој као у [свом] сасуду.
-Тако су многи били доведени у заблуду услед самог дејства благодати, помишљајући да су достигли савршенство и говорећи: "Довољно нам је. Више нам није потребно". Међутим, Господ је бесконачан и непостижан. Хришћани не смеју да кажу да су постигли [савршенство], већ треба да се смиравају дан и ноћ. Душа поседује много делова и велику дубину. Ушавши у њу, грех је овладао свим њеним деловима и пашњацима срца. Благодат, међутим, која долази на искање човека, овладава над, може бити, два дела душе, а неискусни, тешен благодаћу, мисли да је заузела све саставе душе и да је грех искорењен. Међутим, већи део душе је у власти греха, а један део је под благодаћу. И човек се обмањује, премда није ни свестан.
-И болесник има извесне здраве удове, као на пример орган вида - око, премда су му други удови оштећени. Тако бива и у духовном. Неко може имати здрава три дела духа, па да ипак још није савршен. Видиш ли колико је духовних степена и мера, и како се постепено, а не одједном, искорењује и чисти зло.
-Заметак у мајчиној утроби не постаје човек одједном, већ постепено поприма људски облик. Исто тако, [дете] се не рађа у савршеном људском облику, већ је потребно да многе године расте како би постало човек. И семе јечма или пшенице не пушта одмах корен чим се баци у земљу, већ тек после зиме и ветрова. У одређено време оно већ пушта стабло. И онај ко сади крушку неће одмах обрати плодове. Исто је и у духовном где постоји толика мудрост и тананост. Човек постепено узраста и постаје савршен човек, доспевајући у меру раста [пуноће Христове] (Еф. 4,13). Није, дакле, [тачно] оно што неки тврде, наиме, да је [духовни напредак] исто што и свући или обући [хаљину].
-Као што пчела тајно прави восак у кошници, тако и благодат тајно у срцима производи своју љубав, претварајући горчину у сладост, и суровост у благост. Као што кујунџија или дуборезац постепено на тањиру израђују [ликове] разних животиња, да би, по завршетку, [свој труд] изнели на светло, тако и истински Уметник резбари наша срца и тајинствено их обнавља, све док се не преселимо из тела. Тада ће се тек видети красота душе.

Због тога они који су окусили благодат, све више и више чезну за њом.
 
-Истинољубиве и богољубиве душе, које са великом надом и вером чезну да се савршено обуку у Христа, немају велику потребу за опомињањем других и не трпе ни најмање умањење небеске жеље и љубави према Господу. Свецело се пригвоздивши на крст Христов, оне свакочасовно осећају духовни напредак у везивању за духовног Женика. Ранивши се небеском чежњом и жеђу за правдом врлина, оне силно и ненасито жуде за озарењем Духа. Уколико се, пак, због своје вере, удостоје познања Божанствених тајни или ако постану причаснице радости небеске благодати, оне се не уздају у саме себе, нити се надимају, већ су утолико више гладне и жедне причешћа и умножења благодати уколико више у себи осећају духовни напредак, те уколико се више духовно обогаћују, утолико све више осиромашују пред самим собом, [задржавајући] ненаситу духовну жудњу за небеским Жеником, као што говори Писмо: Они који ме једу огладнеће, и који ме пију ожеднеће (Сир.24,23).
-Макар учинила и хиљаде праведних дела, истински богољубива и христољубива душа, по свом ненаситом стремљењу ка Господу, сматра да још ништа није остварила. Чак ако своје тело изнури постовима и бдењем, она задржава осећање као да још није ни почела да се труди око врлина; иако се удостојила различитих духовних дарова, откривења и небеских тајни, по својој безмерној и ненаситој љубави према Господу, она држи да још ништа није стекла, већ, напротив, свакодневно гладује и жеђује, са вером и љубављу боравећи у молитви, не могући да се насити благодатним тајнама и врлинским стањем. Она је рањена љубављу небеског Духа; уз помоћ благодати непрестано у себи подстиче пламено стремљење ка небеском Женику; жели да се савршено удостоји тајинственог и неизрецивог општења са Њим у светињи Духа; са откривеним лицем душе гледа на небеког Женика лицем у лице; у духовној и неизрецивој светлости са потпуним осведочењем се сједињује са Њим; саображава се Његовој смрти; са великом чежњом непрестано очекује своју смрт за Христа; несумњиво верује да ће преко Духа примити савршено избављење од греха и таме страсти; да ће се, очистивши се Духом и осветивши се душевно и телесно, удостојити да постане чист сасуд за примање небеског мира и [да ће постати] обитељ истинског Цара Христа. Тако она постаје достојна небеског живота, будући да је још овде постала чисто станиште Светога Духа.
-До ове мере душа не долази одједном, већ после многих испитивања. После многих напора и подвига, после дугог времена и марљивости, после искушења и различних напасти, душа духовно узраста и напредује све до савршене мере бестрашћа. Тада она већ са готовошћу и храброшћу истрајава у сваком искушењу од греха, удостојавајући се великих почасти, духовних дарова небеског богатства, постајући наследница небеског Царства у Христу Исусу, Господу нашем.
-Хришћанство је храна и пиће. Окусивши од њега, ум се све више загрева његовом сладошћу, постајући неуздржљив и ненасит, све више иштући и кушајући. Онај ко је жедан постаће још жеднији ако му се да слатко пиће. Пробавши га, он још снажније стреми ка пићу. Тако и онај ко окуси од Духа стиче неутољиву жеђ која се са правом упоређује са жељом онога човека. И то нису просто речи, већ дејство Светога Духа, који тајанствено служи уму.
-Замисли извор и жедног човека, који је почео да пије из њега. Међутим, неко га у том тернутку одваја и не да му да се напије колико би хтео. Он ће, пошто је окусио воду, свакако још више горети жеђу и искати да се напије. Исто тако је и у духовном: неко је већ окусио и причестио се небеском храном, али га одједном заустављају и нико му не да да је се насити.
-Господ зна немоћ људску и да се човек лако надима. Због тога га задржава и попушта да је у непрестаној вежби и невољи. Јер, када постајеш неподношљив и надимаш се када ти се пружи мало, шта би тек радио кад би ти се одједном дало да се наситиш! Знајући, пак, твоју немоћ, Бог ти, по Свом домостроју, шаље невоље како би постао смирен и ревносније га искао.

Жудећи све више за Господом, они осећају оскудицу и недостатак у свему. Због тога је смирење осећање које се укоренило у њима. Оно и јесте услов сваког даљег напретка.
 
-Како може да буде сиромашан духом човек који осећа да се променио, да је напредовао и да је дошао до познања и разборитости које раније није поседовао? Све док то не стекне, човек није сиромашан духом, већ о себи мисли високо, а када га стекне, сама благодат га учи да се [држи] сиромаштва духом, те Да, премда је праведник и Божији изабраник, своју душу сматра безвредном и пониженом, као да ништа не зна и ништа нема. Таква [мисао] постаје природна и као прирођена уму човековом. Не видиш ли како је праотац Авраам, премда Божији изабраник, себе називао прахом и пепелом (Пост.18,27). И Давид, који је помазан за цара, имајући Бога пред собом, говори: Ја сам црв а не човек, ругло људима и поруга народу (Пс.21,7). Због тога, они који желе да буду њихови сунаследници и суграђани у небеском граду, те да се прославе заједно са њима, треба да имају исто смиреноумље, да не мисле о себи да су нешто и да имају скрушено срце.
-Онај ко је примио благодат сматра се ништавнијим од свих грешника. Таква помисао се усађује у њега и [постаје] [готово] природна. Што више улази у познање о Богу, толико више се сматра незналицом; што више учи, толико више сматра да ништа не зна. То дејство у души постаје природно захваљујући благодати која јој служи.
-Иако изабрани и искусни пред Богом, [Хришћани] себе сматрају најмањима и крајње неискуснима. За њих је постало природно и незаобилазно да себе сматрају ништавним. Зар они не знају да су примили оно што нису имали и да су добили нешто необично за њихову природу? Кажем ти да се сматрају неискуснима и заосталима, те да не знају да су стекли оно што нису имали. Благодат која нисходи на њих учи их да своју душу не сматрају драгоценом, премда и напредују, већ да се сматрају крајње безначајним. Будући драгоцени пред Богом, за себе су безначајни. И поред свог напретка и познања Бога, они сматрају да ништа не знају. Богати за Бога, они су себи крајње сиромашни.
-Ако видиш да се неко надима и охоли због тога што има учешће у благодати, да чини чуда и мртве васкрсава, али не сматра да је бешчастан и понижен душом, да је сиромашан духом и мрзак, [знај] да га поткрада зло, премда тога и није свестан. Таквоме не треба веровати, па макар и чуда чинио. Јер, обележје Хришћанства се састоји у сакривању од људи своје искусности пред Богом. Макар имао све скривнице царске код себе, [Хришћанин] ће их држати у тајности и говорити: "То није моје благо, већ га је други ставио код мене. Ја сам сиромах и онај ко га је положио може га узети кад год усхте". Онај, пак, ко говори: "Ја сам богат. Довољно ми је оно што сам стекао. Више ми није потребно" - није Хришћанин, већ сасуд прелести и ђавола. Јер, сладост Божија је ненасита. Онај ко је окуси и проба, постаје још гладнији. Такви људи горе од незадрживе љубави према Богу. Уколико се више старају да напредују и стичу, утолико се сматрају сиромашнијим, оскуднијим и лишенијим. Они говоре: "Недостојан сам да ме сунце озари". То је обележје Хришћанства. То је смирење.
-Који се понизи узвисиће се (Мт.23,12). Иако изабраник Божији, нека осуђује сам себе; иако веран, нека се сматра недостојним. Такве душе угађају Богу и њих оживотворује Христос.
Онај ко нема велико смиреноумље биће предан сатани, обнаживши се од божанствене благодати која му је дата. Испитан кроз многе невоље, пројавиће он своју надменост, тј. своју наготу и окајаност. Због тога онај који се богати благодаћу Божијом треба да пребива у великом смиреноумљу и срдачној скрушености, да се сматра ништавним и сиромашним, те да мисли: "Оно што имам, туђе је, други ми је дао, и кад зажели, узеће од мене". Ко се тако смирава пред Богом и људима, моћи ће да сачува благодат коју је добио, као што је речено:

среда, 26. фебруар 2014.

ПОУЧНА ПРИЧА - ОВО ЈЕ МОЈЕ

Једна стара жена доспела је после своје смрти пред Божји суд. Копајући по регистру, Судија није могао да пронађе ни једно дело милосрђа осим једне шаргарепе коју је уделила неком просјаку. Ипак, моћ једног јединог чина љубави била је довољна да је пошаље у рај. Шаргарепа је донета на суд и уручена је жени. Како ју је узела, почела је да се диже увис, као да је вуче невидљиви конац. У том тренутку, неки сиротан окачио се за скут њене хаљине, за његову ногу окачио се неко трећи, и убрзо се формирао читав низ људи који су се пели ка рају, окачени о шаргарепу. Жена није осећала никакав терет, а пошто није гледала наниже, није ни приметила шта се дешава.
Пели су се све више и више, док нису стигли до самих врата раја. У том тренутку, жена се окренула да баци последњи поглед ка Земљи и угледала испод себе читав низ људи, окачених о њу.
Како је побеснела! Припретила им је руком и викнула: "Марш! Даље од мене! Шаргарепа је моја!" Док је тако махала руком, шаргарепа јој је испала и она се суновратила са читавом својом пратњом.

Само један је узрок свег зла на Земљи: "Ово је моје!"

субота, 22. фебруар 2014.

СТАРАЦ ДИОНИСИЈЕ - БОРИМО СЕ ПРОТИВ СТРАСТИ

П: Да ли је након крштења нечастиви изгнан из дубине срца? И да ли он онда дејствује само споља?

О: Да, он дејствује ван срца. Али ми грешимо и дозвољавамо му да продре у дубину нашег срца. Управо то се назива страшћу. Од тог тренутка, ми смо водјени страшћу, али чак ни у тим тренуцма нас благодат Божија не напушта.
Бог је човеку дао апсолутну слободу. Благодат Духа Светог учи човека шта је добро, а шта зло. Показује му пут у Царство Небеско, и пут који води у пропаст тј. у пакао. Бог нам говори: Ставио сам пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот (5. Мој. 30,19).
Благодат Духа Светог је могла да учини немогућим да човек икада падне или згреши. Али у том случају човек не би имао ни своју личност нити врлине, већ би био као животиња или робот. Ниједно створење Божије нема слободу какву човек има. Хришћанин који испуњава заповести Божије, благодаћу Божијом може постати светитељ. А Бог је толико добар да чак и када згрешимо, ако у покајању завапимо: Господе опрости ми! Господе помози ми! Он нам прилази и помаже нам да се подигнемо из блата наших грехова. Зато нам је наш Господ Исус Христос рекао: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28)!
Медјутим, ако су се страсти укорениле у човеку и постале његова друга (грешна) природа, такав човек ће рећи: ,,Немогуће је да се решим тих страсти!”
А ово је посебно изражено данас зато што су последња времена, и људски род је постао немаран и неосетљив према свему духовном. Било да је мирјанин, монах или свештеник, њега не интересују страсти и грехови. У томе се крије велика опасност зато што на тај начин дозвољавамо демонима да нас све више и више поробљавају.
П: Како објаснити гордост?
О: Гордост долази само од демона. Кроз Свето Крштење, Бог је опростио и отпустио прародитељски грех, као и све грехове почињене пре крштења, те је дао човеку да се кроз благодат Духа Светог усвршава, рекавши му: Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48).
П: Али трагови остају!
О: Њих треба да се решимо благодаћу Божијом, која нам увек помаже на нашем путу обожења. Али пошто смо створени као слободна бића, морамо се борити против страсти и греха. На пример, ако си пушач, имаш власт да кажеш: ,,Исповедио сам се, и уз Божију помоћ од сада више нећу пушити!” Али стари човек у теби ће рећи: ,,Пушиш већ годинама! Нећеш ти то моћи оставити! Разболећеш се и умрети!” Али, ако имаш вере, оснажен благодаћу Духа Светог, одговорићеш: ,,Ја сам одлучио! И уз помоћ Божију остављам цигарете без обзира на све!” Е тада, човека осењује благодат Духа Светог и у свему му штедро помаже. Али ако размишљаш овако: ,,Остављам цигарете, али ипак ћу пушити још једну, две седмице, и после тога престајем са пушењем без обзира на све.”
То значи да ниси одлучан, да ти је воља раслабљена, није те оснажила благодат Духа Светог, и нећеш престати пуштити.
П: Да ли се греси родитеља преносе на децу?
О: Родитељима који имају тешке грехове и пороке (развратници, алкохоличари, наркомани, пушачи итд.) могу се родити физички и ментално болесна деца. Ово и медицина потврдјује. Медјутим, овде дејствује и божанска благодат присутна у Светим Тајнама, крштења, миропомазања, исповести, причешћа, брака, које помажу дететовом спасењу. Али греси које родитељи чине након родјења детета такодје могу имати негативне последице на духовно и телесно стање њиховог детета. Осим тога, лошим васпитањем, родитељи укорењују страсти у дететовом срцу, а оне су крајње пагубне за душу.
Имамо примере у Светом Писму и у Светом Предању да су се од чистих и праведних родитеља рађала облагодаћена деца – деца светитељи, као Пресвета Богородица, Св. Јован Претеча итд.

ПРИЧАШЕ СТАРАЦ КЛЕОПА

"Када сам био у Јашиу ради операције, требало је да ми направе урографију на бубрезима. Бјеше Велики пост. Урадили су ми једну анализу, и није успјела. Затим је дошла нека лекарка и рекла ми: - Оче, да би успела урографија на бубрегу, треба да поједеш три јајета!
-   Чујеш ли, госпођо. Да ми даш златне планине од Николине до Копоза, нећу ти појести три јајета у Великом посту!
-   Ето, због тога долазите у болницу, и због тога умирете!
-   И шта ако будем умро? Умире ли краљ? Умире и старачки трулеж! Шта? Зар само ја умирем? Зар не умире цели свет?
-   И зашто не једеш јаја?
-   Ја не вјерујем у јаја!
-   А у шта верујеш?
- Ја вјерујем у Оца, у Сина и у Духа Светог! Отишла је и рекла директору болнице.
- Има тамо неки калуђер који неће да једе јаја ради анализе!
Али директор ме познаваше, и каже лекарки: - Па знаш ли ти ко је тај калуђер? То је старац Клеопа! Он је провео скоро десет година у пустињаштву с једним кромпиром на дан и нешто траве...
Када је она то чула, дошла је к мени у салон са посном храном коју је сама зготивила, тражила је опроштај и затим сам поново ишао на анализу. И направили су ми ону урографију; без јаја. Када су дошли са снимком, рекли су ми: - Гледај, оче, како је лепо испало!
- Госпођо, је ли испало без три јајета?
Сви се смејаху. Леви бубрег се видио отечен, а десни нормално.
-   Видите ли да је испало без јаја?
-   Оче, опростите нам! Овако нешто нисмо виели од када смо овде!
На изласку, вратар болнице ми је рекао: - Свети оче Клеопа, да сте још мало седели у болници, ја бих завршио кућу с оним што примах од посјетилаца који су долазили к вама!"

петак, 21. фебруар 2014.

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - ЗБОГ ЧЕГА СЕ ОСЕЊУЈЕМО КРСНИМ ЗНАКОМ?

Због чега се ми осењујемо крсним знаком? Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш - нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба - са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: "Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени - крсни знак!"
Ако, пак, мислиш, човече, да у крсту нема силе, зашто се онда уопште и крстиш? Или никако не стављај на себе крста, и онда ће сви знати да ниси Хришћанин, или га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш!

Значи, ми се осењујемо крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију.

И још се крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ - ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог - Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против - непријатеља... Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.

Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповедали Исуса Христа, Који је распет на Крсту - да, нека људи виде Кога ми то исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо! А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш! Знаш ли ти какав грех тиме чиниш? То значи да се стидиш што си Хришћанин - стидиш се што припадаш Христу, што у Христа верујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш!...

Не, немој се стидети да признаш да си Хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтети да те прими у Царство Небеско.

Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо Хришћани, да би то видео Бог, да би видео Анђео-Чувар наш, да би видео лукави и да би људи видели да смо Хришћани.

По томе како се човек крсти, може се одредити и какав је Хришћанин. Чак се може и овако рећи: "Како се ко крсти, тако и верује" !

У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног семена страхопоштовања израста велико стабло хришћанске побожности.

четвртак, 20. фебруар 2014.

ПОУЧНА ПРИЧА - БОГ НИКАДА НЕ ГРЕШИ

Краљ који није веровао у Божју доброту,имао је роба који би у свим околностима увек рекао: ''Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини грешке!''

Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст.

Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, краљ упита роба: ''Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.''

Роб му одговори: ''Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не греши!''

Бесан због одговора, краљ је наредио да роба стрпају у тамницу.

Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања људи.

На олтару и спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст.
У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља.

Након повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба.
Рекао је: Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен. Међутим, имам једно питање за тебе: Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у тамницу?

Роб је одговорио: Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов.

Ми се често жалимо о животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно
и да све има своју сврху.

Свако јутро, предај свој дан Богу,
немој бити у журби.
Питај Бога да надахњује твоје мисли,
води оно што радиш и ублажује твоје осјећаје.
И немој бити уплашен. Бог никада не греши!

Знаш ли зашто је ова порука за тебе?
Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке...

уторак, 18. фебруар 2014.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - ДЕЦА СЕ НЕ ВАСПИТАВАЈУ СТАЛНИМ ПОХВАЛАМА

Деца се не васпитавају сталним похвалама. Напротив, тако постају егоисти и пуни таштине. Таква деца ће касније, кроз читав живот, желети да их сви стално хвале, макар их притом и лагали. Данас су, нажалост, сви научили и да лажу, а сујетни људи прихватају лажи, оне су им душевна храна. Само ти то мени кажи, па нека је и лаж, нека је и иронија - веле. Но Бог ништа од тога не жели. Бог хоће истину. То, нажалост, сви не разумеју, па чине управо супротно томе.
Ако децу хвалиш стално, па још без расуђивања, њих онда искушава противник ђаво. Он у њима покреће млин егоизма, а она, од најранијег детињства навикнута на похвале од родитеља и учитеља, напредују, може бити, у писмености и знању, али каква вајда од тога? У живот ће ући као егоисти, а не као хришћани. Егоисти никада не могу бити хришћани. Они теже ка томе да их стално сви хвале, да их сви воле, да сви о њима лепо говоре, а Бог наш, Црква наша, Христос Господ наш, то не жели.
Наша религија не оправдава такав начин васпитавања. Она, напротив, жели да се деца одмалена уче истини. Истина Христова наглашава да човека претвараш у егоиста ако га хвалиш. Егоист је заплетен и смушен. Њиме руководи ђаво или зли дух. Пошто узраста у егоиста, први му је посао да пориче Бога и да, као егоист, постане асоцијалан, што ће рећи неприлагодив за живот у друштву.
Треба да говориш истину, да је други човек сазна; иначе га учвршћујеш у његовом незнању. Када другом човеку саопштиш истину, он се сналази, пази, слуша и друге, савлађује се. Тако и детету имаш да кажеш истину. Ако треба, и да га изгрдиш, како би уочило да оно што ради није добро. Шта оно каже премудри Соломон? „Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена" (Прич. Сол. 13, 24). Али то не значи да треба да га бијеш тољагом. Тада излазимо из датих оквира и дешава се супротно од жељенога.
Хвалећи своју децу одмалена, водимо их ка се-бичности. Егоисту човек може и да се наруга и да га превари. За то је потребан само један услов: говорити му да је добар и тиме надимати његово ја. Онда ће ти он казати: ето, ко ме хвали, тај је добар. Али ништа од овога није исправно. Пошто човек одраста уз растући егоизам, у њему почињу да се јављају поремећаји. Он пати, не зна шта да ради са собом... Узрок душевног нереда јесте себичност. И сами психијатри, ако проуче ово питање, установиће да егоист јесте болесник.
Никада не треба да хвалимо своје ближње, нити да им ласкамо, него треба да их приводимо смерности и љубави Божјој. Ни ми не треба да тражимо да нас воле тиме што ћемо хвалити друге. Треба да се учимо да волимо, а не да тражимо да нас воле. Треба да волимо све и свакога и да се што више жртвујемо за сву у Христу браћу и сестре, и то несебично, не очекујући похвале и љубав са њихове стране. Они ће пак, у односу на нас, поступати онако како их Бог учи. Ако су и они хришћани, узнеће славу Богу што су нас сусрели и што смо им помогли или што смо им упутили добру реч.
У овом правцу усмеравајте и школску децу. Ово је истина. У противном, она постају неприлагодива или асоцијална. Не знају ни шта раде ни куда иду, а узрок смо ми који смо их таквима начинили. Нисмо их водили путем истине, нисмо их учили смирењу ни љубави Божјој. Направили смо од њих егоисте и то је сад резултат.
Има, међутим, и такве деце која потичу од смирених родитеља. Они им, док су још мала, говоре о Богу и о светој скромности и смирености. Та деца не праве тешкоће својим ближњима. Нису склона љутњи кад им се укаже на неку њихову грешку него покушавају да је исправе и моле се Богу да им помогне да не буду себична.
Шта да вам кажем? Када сам као дете отишао на Свету Гору, отишао сам неким веома светим старцима. Они ми никада нису рекли браво. Увек су ме саветовали да волим Бога и да увек будем смирен, да у молитви призивам Бога да укрепи моју душу и да Га свесрдно волим. Нити сам икада доживео да ми се каже браво нити сам икада то затражио. Баш напротив, био сам тужан кад ме старци нису грдили. Говорио сам у себи: „Боже ме опрости, нисам нашао добре старце!" Желео сам да ме карају, да ме грде, да се према мени понашају строго. Ако неки просечан хришћанин чује ово што вам сада говорим, шта ли ће рећи? Чудом ће се зачудити и одбациће моје речи; па ипак, ово што вам кажем јесте исправно, смирено, савршено.
Ни моји родитељи никад ми нису говорили браво, нити сам ја желео да то од њих чујем. Стога, што год сам чинио, чинио сам несебично. Сада, када ме људи хвале, осећам се врло непријатно. Шта да вам кажем... У себи протестујем кад ми други кажу браво. Али то ми није нашкодило пошто сам се научио смирењу. А зашто сада не желим да ме хвале? Зато што знам да похвала чини човека празним и одгони од њега благодат Божју. Благодат Божја долази само кад имамо свето смирење. Смирен човек је савршен човек.
Зар ово нису лепе ствари? Зар ово нису истините ствари? Коме год да све ово кажеш, узвратиће ти: ма шта причаш, човече! Ако дете не похвалиш, оно не може ни да учи ни да ишта постигне. Али то се дешава зато што смо ми такви, па и своје дете чинимо таквим какви смо ми. Другим речима, застранили смо од истине.
Егоизам је човека удаљио из раја, он је велико зло. Први људи, Адам и Ева, били су једноставни и смирени. Стога су живели у рају. У њима није било себичности. Одликовала их је, како се богословским језиком каже, првобитна лепота. Под изразом првобитна лепота подразумевамо благодатне дарове које је Бог дао човеку у почетку, када га је створио - подразумевамо, дакле, живот, бесмртност, савест, слободу, љубав, смирење и друго. Касније, ђаво је, помоћу похвале, постигао да их заведе. Они су се испунили егоизмом. Човеково природно стање, онако како га је Бог саздао, јесте, међутим, смирење, док егоизам представља нешто неприродно: он је, уствари, болест, он је противприродан.
Кад ми, дакле, кроз похвале стварамо у детету такав „супер-его" и надувавамо у њему егоизам, уствари му наносимо велико зло. Помажемо му да што више нагиње ђаволским стварима. Тако га одгајајући, ми га, нажалост, удаљујемо од свих животних вредности.
Зар не мислите да је то разлог што се деца губе и што људи постају бунтовници? Разлог је егоизам, који су у њих измалена усадили њихови родитељи.
Ђаво је велики егоист, велики луцифер. У оваквом стању, значи, ми у себи доживљавамо луцифера, живимо ђаволом. Не живимо смирењем. Смирење је од Бога. Оно је човековој души неопходно. Оно органски припада човековом бићу. Кад га нема, то вам је као да нашем организму недостаје срце. Срце даје живот организму, а смирење даје живот души. Робујући егоизму, човек се сврстава уз злог духа, односно развија се уз злог духа, а не помоћу добра.
Ђаво је успео да то постигне. Претворио је земљу у лавиринт да не бисмо могли да се споразумевамо једни са другима. Шта се то десило са нама, а да то и не приметимо? Видите ли како смо заблудели? Допустили смо да наша земља и наша епоха постану права психијатријска болница! Притом не схватамо шта нам смета. Сви се ишчуђавамо: шта се то с нама десило, куда то идемо, зашто су нам деца кренула стрампутицом, зашто су напустила своје куће, зашто су се одрекла живота, зашто су одбацила учење и образовање, зашто се све то дешава?
Ђаво је успео да начини себе неприметним, као да га нема, и да наведе људе да за његова дела користе неке друге називе уместо да спомињу њега. Лекари, нарочито психолози, кад неки човек душевно страда, често кажу: ах, имаш неурозу, нервозан си, и томе слично. Они не прихватају да ђаво у човеку подстиче и оснажује егоизам. Ипак, ђаво постоји. Он је дух зла. Ако кажемо да он не постоји, онда је то као да поричемо Јеванђеље, које о њему говори. Он је наш непријатељ, наш животни душманин; противник Христов, који се зато назива и антихрист. Христос је дошао на земљу да нас избави од ђавола и да нам дарује спасење.
Закључак који следи јесте да треба да научимо децу да живе смерно и једноставно, а не да траже похвале и узвике браво. Треба да их научимо да постоји смиреност, која и јесте животно здравље.
Менталитет који влада у данашњем друштву наноси деци зло. Данашње друштво има друкчију психологију и друкчију педагогију, које су намењене безбожничкој деци. Тај менталитет води децу у безобзирност. Какви су његови резултати код деце и код омладине, и сами видите. Данас млади вичу. Кажу нам: треба да нас разумете! Ми, међутим, не треба да идемо у њиховом правцу. Напротив, треба да се молимо за њих, да им говоримо оно што је право. Али да тиме и живимо. То треба да проповедамо, а да се притом не прилагодимо њиховом духу. Не дајмо да се скрнави величина наше вере! Не можемо им помоћи тако што ћемо и сами стећи њихов менталитет. Треба да будемо оно што јесмо и да проповедамо истину, светлост.
Деца ће се најбоље учити од светих Отаца. Учење светих Отаца помоћи ће нашој деци да науче шта је исповест, шта су страсти, а шта зла дела, и како су свети односили победу над својим рђавим ја. Притом ћемо се молити Богу да се усели у њих.

ПОУЧНА ПРИЧА - КАКО ЈЕ СПАСИТЕЉ ДОЛАЗИО У ГОСТЕ

У једном месту се пронео глас, да Спаситељ долази у тај град. Сам Христос. А ко је добар човек, доћи ће му у госте.
Једна жена је редовно одлазила у Цркву, сваки дан је читала Јеванђеље, молила се, водила ревностан живот, али је била горда.
И говори она сама себи: '' Спаситељ ће код мене доћи, сигурно ће доћи ''. Поспремила кућу, спремила храну. Чека Спаситеља. Самовар распалила, јело скувала, пирошке напекла, гибаницу припремила, наравно јер, Спаситељ ће доћи.
Иде малишан-сусед и каже:
- Тета Мања, Христа ради, дођи да помогнеш, мами је јако лоше. Јауче, а ја не могу да је подигнем.
- Не могу! Сваки час Господ треба да ми дође у госте. А ти безобразниче идеш овуда у прљавој обући. Бежи!

Отерала је дечака. Шта да се ради. Малишан се вратио кући, мајчино стање се поправило. Слава Ти Господе!
А Марија и даље чека, она је чврсто веровала истинитој речи Христовој.

Прошао је ручак. Нема Га. Кад, долази из другог села сељак:
- Марија, крава нам се тели, али није добро. Хајде, помози Христа ради, ти умеш да помогнеш стоци.
-Одлази, Гост само што ми није дошао, чекам Госта.
Отерала је сељака. Сељак је дошао кући, крава се отелила. Добро је.
А Марија чека Христа, али никако да дочека. Већ је касно увече. Долази сељак и каже:
-Слушај тетка, одавно сам остао удовац и пропио сам се. А, као што и сами знате – '' чашица по чашица – збогом разуме ''. Сва одећа ми се подерала.
-Одлази, торњај се! – отерала га је – ја чекам Госта.
Госта нема. На јело су навалиле мухе, пирошке се стегле као дрво, у самовару сав угаљ изгорео. Нема Госта, Христос није дошао. Заспала је.
Види у сну. Дошао Спаситељ к њој. Она каже:
- Господе, ја верујем Твојим истинитим речима, јер је свака Твоја реч истинита. И како су рекли да ће Христос доћи, чекала сам Те.

Он јој каже:
-Да, Марија, Ја сам ради твог благочестивог живота, ради твоје љубави према храму Божијем, најпре теби дошао. Ја Сам ти три пута долазио и ти си Ме три пута отерала.
-Господе, па то се није десило.
-Читаш ли Јеванђеље?
-Господе, свакодневно.
-Кад је тако, слушај шта овде пише: '' Болестан бејах и посетисте ме. '' То Сам ти Ја долазио а не Васко, то Сам Ја долазио к теби, а ти си Ме отерала.
-Нисам знала, Господе. А када је било други пут?
-Други пут ти је дошао сељак и молио те. Тог сељака Сам Ја послао, Ја Сам допустио ту невољу са кравом да бих испитао твоју веру. '' У невољи бејах и помогосте ми ''. А ти си Ме отерала.
-Господе, нисам знала! А трећи пут, када Господе?
-И трећи пут сам долазио к теби. '' Наг бејах и оденусте ме ''.
-Нисам знала, Господе!
Како ниси знала! Зато што је ту написано: '' Ко учини једноме од најмањих Мојих, Мени је учинио ''. А ти Јеванђеље читаш.

Ето, рођени, ево из овог примера, из ове поуке, учините пример за себе.

понедељак, 17. фебруар 2014.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - СТРАХ ОД МУКА

Кренимо за трудом и немојмо падати у лењост и ни у какво друго зло.Јер,у томе нам и помаже Господ,као што је написано:,,Онима које воле Бога све помаже на добро".Ради тога,то јест да не будемо малодушни,треба да се сећамо и следеће изреке Светог Апостола: ,,Сваки дан умирем" .Јер ми нећемо сагрешити уколико будемо живели као они који сваки дан умиру.Ево шта значи та изрека :свако јутро кад се пробудимо треба да мислимо да ли ћемо дочекати вече и пре него што легнемо у кревет треба да мислимо да ли ћемо се пробудити.По природи ствари није позната граница нашег живота,нити се зна колику меру свакодневно оставља Промисао Божија.Промисао Божија ће нам дати онолико колико ми тражимо и заслужујемо.Немојмо мислити да заслужујемо много,јер чим тако нешто почнеш да мислиш,већ си у свету пакла и обмане.Живећи свакодневно са таквим расположењем ми нећемо ни грешити,ни имати похоту,нити се на кога гневити,нити гомилати богаство на земљи.Свакодневно размишљати на такав начин омогућиће нам улазак у рајска насеља или Царство Небеско.Јер,велики страх и плашење од мука уништава грешна задовољства која се налазе у овом свету и подиже душу која је близу пада.

недеља, 16. фебруар 2014.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ЗАШТО ДАНАС НЕМА СТРПЉЕЊА?

Данашње стање никако не помаже свету. Некада је живот био миран и људи су били мирни, и били су веома издржљиви у стрпљењу. Данас је сва ова журба која је ушла међу свет учинила људе нестрпљивима. Некада је човек знао да ће парадајз јести крајем јуна и то му није стварало бриге. Чекао би август да поједе лубеницу. Знао је да ће тада и тада пробати смокву и тад и тад окусити дињу. А данас шта се дешава? Упреће се да донесе парадајз из Египта раније; не годе му више поморанџе које имају исте витамине. "Ама чедо моје, стрпи се мало и једи сада нешто друго". Не, он ће ти пошто-пото за Египат да донесе парадајз. А други на Криту, чим то видеше, стадоше подизати стаклене баште, не би ли раније добили парадајз. И тако, на крају су стаклене баште никле на све стране, само да би се и зими јео парадајз. Убијају се од посла, само да направе стаклену башту са свим могућим врстама биљака, како би у сва годишња доба имали свега, како не би чекали!
У реду довде. Али, они иду и даље! С вечери парадајз је зелен, а с јутра и црвен и сав набрекао! Грдио сам једног министра, говорећи му: "Рецимо да стакленици пролазе. Али да се убризгавају хормони, не би ли у једној ноћи сазрела и воћка и парадајз и све живо, па да онда оне јаднике, који већ имају неки хормонски проблем, задеси још горе зло?! Е, то стварно не разумем". И животиње су осакатили. Шта да кажем за пилиће и за телад? Оне којима је четрдесет дана, с хормонима их "нарасту" до шестог месеца. А човек све то једе. И може ли имати икакве користи? Стално, стално хормони, како би краве давале што више млека, и на крају произвођачи не могу да пласирају толику количину на тржиште. После ти дођу штрајкови, просипају млеко по улицама јер му пада цена, а свет пије млеко са хормонима. А да су све то оставили онако како им је то оставио Бог, све би уредно текло својим током и пили би здраво млеко. И са тим инјекцијама све је безукусно. Безукусне намирнице, безукусни људи, све безукусно! Тако сад ни њихов живот нема укус. Ако упиташ младе данас: "Шта вас највише одмара?", одговориће ти: "Ништа". А момак само такав. "Шта ти причињава задовољство да радиш?" "Ништа".
Докле само може стићи човек. Он мисли да ће свим тим што ради Бога поправити. Од ноћи праве дан, само да би кокошке носиле јаја. А и та јаја каква су?! Да је Бог створио месец таквим да сија као сунце, људи би сишли са ума. Иако је Бог створио ноћ да би се људи одморили, види где су сад они стигли.
Људи су изгубили спокојство. И стакленици, и та убризгавања хормона и све остало, све је то такође допринело томе да свет изгуби стрпљивост. Раније се знало колико сати хода је потребно да се стигне до тог и тог места, И знало се - онај који је имао издржљивије ноге, превалиће пут мало брже. После су измислили кочије. Мало касније аутомобиле, па авионе и тако редом. Стално се упиру да нађу што брже превбзно средство. Начинили су и неке авионе,[којима из Француске до Америке стижеш за три сата. Али, људи моји, када човек толиком брзином мења климу, ма и сама та промена има да га ошамути. Журба, журба, стално журба... Ускоро ће човека турати у метак, повлачиће окидач, метак ће излетати, распрскаваће се у парампарчард а из њега ће излазити један блесан! Може ли бити другачије? Дотле ће стићи. Права лудница

петак, 14. фебруар 2014.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ЉУДИ МУВЕ И ЉУДИ ПЧЕЛЕ

Једном смо упитали старца Пајсија (Светогорца): - Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење Светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство? Старац је почео да нам прича: - Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.” Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину. Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.”

четвртак, 13. фебруар 2014.

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - ИМАЈМО РАДОСТАН А НЕ ЖАЛОСТАН ДУХ

Да бисмо сачували мир душевни, треба да од себе одгонимо униније и да настојимо да имамо радостан дух а не жалостан дух, по речи Сираховој: “Печал многе уби и од ње нема користи !” (Сирах 30, 25).
Када је човек у великој оскудици што се тиче ствари потребних телу, тешко је победити униније. Ово се, наравно, односи на слабе душе.
За очување душевног мира треба такође на све начине избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем се чува мир душевни: када се човек налази у таквом настројењу, добија божанствена откривења. А да бисмо се избавили од осуђивања, треба на себе пазити и ни од кога не примати узгредне мисли и бити за све мртав.
Ради сачувања душевног мира треба чешће улазити у себе и питати се: где сам ја ? При томе треба пазити да телесна чула, особито чуло вида, служе унутарњем нашем човеку и не развлаче душу чулним предметима: јер, благодатне дарове примају само они који имају унутарње делање (молитвено стражење) и бдију над душама својим.
Када се, пак, човек, стара да има срце смирено и да мисли чува у миру, тада све замке непријатељеве остају неделотворне, јер где је мир помисли, тамо почива Сам Бог. “У миру је”, казано је, “место Његово”.

уторак, 11. фебруар 2014.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - ЈЕДИТЕ СА БЛАГОСЛОВОМ

Није свеједно јести оброк свој c благословом и јести га без благослова. Сваки оброк је трпеза Божја коју је сам Бог поставио за нас. Зато треба Богу, као домаћину, благодарити и његов благослов просити. Благословено јело је и слађе и ситије; док је неблагословено и неслатко и несито и — нездраво. Једном цар Теодосије Млађи изашао у шетњу у околину Цариграда, па видећи колибу неког монаха, сврати у њу. Упита старац цара, да ли жели што јести? „Хоћу," одговори цар. Старац изнесе пред цара хлеба, зејтина, соли и воде. Цар jeo и пио, па упитао монаха: „Знаш ли ти ко сам ја?" „Бог тебе зна!"' одговори монах. „Ја сам цар Теодосије." Монах се поклони цару ћутке. Рекне му цар: „Ја сам цар и од цара рођен, но веруј ми никад у животу нисам jeo тако слатко као данас у тебе." „А знаш ли ти због чега?" упита старац. „Због тога," продужи он, „што ми монаси свагда c молитвом и благословом припремамо храну, отуда и худа храна у нас се обраћа у слатку; у вас пак припремају храну c много труда, но благослов не траже (од Бога), отуда и укусна храна бива неукусном."
 

понедељак, 10. фебруар 2014.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ - О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење. (46,112)
 Небрига о деци  највећи је од свих грехова и он доводи до крајњег безбожништва. (35,82)
Младе људе не треба застрашивати онда кад већ одрасту;
њих треба васпитавати и усмеравати још од детињства. На тај начин ни касније неће бити потребе за претњама. (35,117)

Бога не можемо обманути. Онај Који испитује срца све разоткрива и ставља пред нас одговорност за дечије спасење. (35,124)
Добро васпитање не састоји се у томе да најпре дозволимо пороцима да се развију па да се онда трудимо да их уклонимо. Потребно је предузети све мере да би се наша природа учинила неприступачном за пороке. (35,118)
Ако си ти добро васпитао свог сина, а он свог, а овај опет свог, онда је то као неки низ ваљаних живота који свој почетак и корен имају у теби и доносе ти плодове твог старања за потомство. (37,340)
Учићемо нашу децу тако... да врлину претпостављају свему осталом и да изобиље богатства сматрају ништавним. (38,718)
Родитељи неће бити кажњени само за своје грехе већ и за погубан утицај на децу, зависно од тога хоће ли их, или неће, довести до пропасти. (35,111)
То што се не старамо о сопственој деци, уноси расуло у читаву васељену; бринемо се о њиховом иметку, а душу њихову занемарујемо, што се показује као крајње безумље. (37,336)
За нас нема оправдања ако су наша деца развратна... (35,87)
Када би очеви темељно васпитавали своју децу, не би било ни судова ни казни. (37,340)
Нећемо се старати да стекнемо богатство и оставимо га деци; поучаваћемо их врлинама и тражити за њих благослов Божји, јер је управо то највеће, неизрециво благо и непропадљиво богатство које сваким даном доноси све више дарова. (38,712)
Рађање неће никог начинити оцем; то могу једино добре поуке; ношење у утроби не чини мајком, већ добро васпитање. (38,781)
Ако деца коју си породио добију од тебе потребне поуке и твојим старањем буду одгајена у врлини, онда ће то бити темељ и почетак твог спасења, тако да ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити и велику награду за њихово васпитавање. (38,783)
У нежном (дечијем) узрасту  детенце брзо прихвата оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечије утискује се оно што слушају. Самим тим, њихов живот се већ тада почиње усмеривати или ка пороку или ка врлини. Услед тога, ако их још од самог почетка и, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да се неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити добрим делима. (35,22)
Желиш ли да син твој буде послушан? Онда га од детињства васпитавај строго. Немој мислити да ће му читање Божанског Писма бити сувишно. (45,185)
Настој да научиш (сина) да презире славу садашњег живота, јер ће тако задобити већу славу и постати узвишенији. (42,186)
Они очеви, који се не старају о врлинама и скромности своје деце, гори су од детоубица, јер погубљују душе њихове. (46,721)
Као што нико не може рачунати на оправдање и попустљивост због сопствених грехова, исто тако ни родитељи неће имати оправдања за грехове своје деце. (46,720)
Коров је лакше ишчупати пре него што ојача, па се тако треба старати да и страсти, на које се не обраћа пажња, не ојачају и не постану неискорењиве.  
 

четвртак, 6. фебруар 2014.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ - МИЛОСРЂЕ

Овоземаљска блага брзо нестају, дају нам се на трен и слично каменчићима у игри скачу са једног места на друго, бивајући у власништву час оврга, час онога; ништа у овом свету не треба назвати својим, пошто ће све или време прекинути, или завист пренети у туђе руке. Међутим, душевна блага су веома постојана и стабилна, никада се неће од нас удаљити или нестати, нити ће обманути наду онога ко их је задобио. Чињеница да ни једно од овоземаљских добара није верно људима и није непролазно, мене уверава, као и све остало што је Уметник - Реч и Премудрост - прекрасно устројио, да видљива добра наводе на разноразне грешке: час нас дижу увис, час бацају доле, круже око нас као вихор и пре него ли овладамо њима она беже и удаљавају се од нас, играјући се тако нама и обмањујући нас није ли све ово постављено овако да бисмо ми, видевши и схвативши њихову непостојаност и измењивост, себе усмерили према пристаништу будућег живота?

Поучени Речју, потражимо небески покој и одбацимо земаљско изобиље; употребимо од њега само оно што је у њему добро: искупимо душу своју милостињом, дајмо од свог имања беднима и заслужимо тиме небеско благо. Подари и души својој част, а не само телу; укажи част и Богу, а не само овом свету. Не, пријатељи и браћо! Не будимо неправедни распоредитељи оног што нам је поверено, да не бисмо чули тешке речи Петрове: "Посрамите се ви који код себе задржасте туђе; подражавајте равној за све благости Божјој и тада неће бити ни једног сиромаха". Не мучимо се градњом ризница, док други пате сиромаштвом.Тако штедро Бог милује све људе, свакако ради тога да би праведном деобом дарова својих показао и једнако достојанство наше природе и богатство благости своје. А људи закопавају у земљу злато, сребро, драго камење и остале драгоцености - узрочнике и сведоке међусобних сукоба и ратова - и после свега још гордо дижу обрве своје и отказују милост беднима не желећи ни мало да им помогну у њиховој беди. Каква глупост! Каква срамота!

среда, 5. фебруар 2014.

СТАРАЦ АРСЕНИЈЕ ПАПАЧОК - ЗА МОЛИТВУ ЈЕ НАЈНЕОПХОДНИЈЕ СРЦЕ

Постоји много људи који се, ако се за њих моли неко од ближњих или други хришћани високог духовног живота, обмањују и верују да ће чак и ако живе у непоправљивој немарности, тобож, наследити блажено стање тих људи. Требало би од почетка знати да се „усред пољског цвећа коров узалуд моли да га коса поштеди“. (Јорга). „Није срамота пасти под теретом болести, срамота је умрети лењ и изнурен задовољствима“.(Паскал).

- Које молитве препоручујете монасима и мирјанима?


- Нећу се овде дотицати молитви које су прописане уставом – оне се читају. Било би добро ако би размишљали о нечему непрестаном и не само о томе да нижемо речи, већ о томе да васпитамо себе и учинимо љубав стањем сопственог осећања, вибрацијом сопствене душе. Тај трепет са нечујним уздисањем бих покушао да препоручим. Свети Агатон је говорио: „Ко се моли само када се моли, тај се не моли“. Свети на овај начин говори о томе да се својим срцем осећа Бог, Мајка Божија и сваки Светитељ колико год је могуће чешће. То би чувало свећу твоје душе запаљеном и било би тешко напасти такву душу. Треба знати да се ђаво јако боји трезвеног човека – што је могуће више трезвеног! Молитва је без сумње корисно средство, а трезвеност – достигнути циљ.


Препоручујем молитве нашем најдражем Спаситељу, Мајци Божијој – вечно будној утехи наших душа – посебно молебане; молитве светом Анђелу чувару и по неопходности и поштовању, сваком Светом.

уторак, 4. фебруар 2014.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - ЉУБАВ ХРИСТОВА И МОЛИТВА


- Старче - кажем му - у манастиру се непрекидно моле Богу. Стално изговарају молитву Исусову. Чак и кад су у радионицама, све време читају молебне и акатисте. Потом одлазе у цркву на богослужење.
Не могу више. Заморио ми се ум. Мислим да ћу пући. Па ипак, желим да постанем монах. Шта да радим? Помозите ми.
Старац ми на то одговори:
- Долазила је овамо једна девојка и исповедала се. Ишла је у седми разред основне школе. Једном приликом каже ми: "Оче, заволела сам једног дечка и не могу да га заборавим. Мисли су ми стално уз њега, уз Никоса. Као да је Никос овде (показа прстом на своје чело). Почнем да учим Никос је ту. Покушам да једем, да спавам - ништа. Никос је ту. Шта да радим, оче?"
"Чедо моје", рекох јој, "ти си још млада. Стрпи се да завршиш школу, па онда; Никос ће бити ту. Сад навали на учење."
Прошла је недеља дана, ево ти ње опет.
"Оче, не могу да се саберем и да учим. По читав дан су мој ум и моје срце уз Никоса. Он ми је стално у мислима и не могу да га одагнам одатле."
(Док је Старац ово говорио, ја сам мислио: какве везе ова Старчева прича има са мојим питањем? Можда ми ово прича да би ме мало одморио.)
Старац настави (читајући моје мисли):
- Ти сигурно мислиш: "Зашто ми ово прича?" Размисли добро. Да ли је ова девојка уложила нарочит труд, или је вршила притисак на себе да њен ум буде стално уз Никоса? Не.
То се збивало спонтано, неусиљено, са љубављу.
Тако и ми. Кад божанском љубављу заволимо Христа, тада ћемо без икакве присиле, или притиска, или тешкоће, са љубављу узвикивати Његово свето име: "Господе Исусе Христе".
А кад је срце преплављено том божанском љубављу, нема потребе да изговара читаву молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме".
Пре него што оконча молитву, срце застаје од љубави и радости. Понекад, опет, узвикује само: "Господе...", и зауставља се. Узвикује тајно, безгласно.

понедељак, 3. фебруар 2014.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ - ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

Љубав хришћанина према Богу је љубав према Христу (1 Јн. 2,23), а љубав према ближњем је љубав према Христу у ближњем: заволевши ближњег, заволевши га у Господу, то јест по заповестима Господњим, ми стичемо љубав према Христу, а љубав према Христу је љубав према Богу.
Савез љубави Божије са љубављу према ближњем најбоље је представљен у посланицама светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова.

-Према његовом учењу, немогуће је заволети Бога, а да се предходно не заволи брат. Љубав према брату састоји се у испуњавању заповести Господњих у односу на њега (2. Јн. 1,6 ). Исто учење објављује и свети наставник монаштва, преподобни Антоније Велики, који је говорио: “Од ближњег зависе и живот и смрт (душе). Добијајући брата, добијамо Бога; саблажњавајући брата, грешимо против Христа“. Преподобни Јован Колов, један од највећих отаца египатских Скита, рекао је: “Не може се подићи дом ако се почне одоздо, него градњу треба започети од темеља и подизати увис“.
Упитали су га: “Шта значи темељ“. Одговорио је: “Темељ је наш ближњи: треба да га задобијемо и почнемо од њега. На њему почивају све заповести Христове“.

- Преподобни Марко Подвижник: “ Немогуће је спасити се другачије, него кроз ближеег“.


Слично расуђују и уче сви Свети Оци; то је опште хришћанско учење, учење Цркве, учење Христово.

Обрати пажњу на задобијање љубави према ближњем, ко на основ твога живота… Заволи ближњег према упутству јеванђелских заповести – никако не према страсти твога срца.

Ближњег заволи на следећи начин: не гневи се на њега и не злопамти; не дозвољавај себи да говориш ближњем било какве прекорне, увредљиве, подсмешљиве или заједљиве речи; чувај мир са њим колико год можеш; смиравај се пред њим; не свети му се ни директно ни индиректно; у свему у чему можеш да му попустиш – попусти му; одучи се од противречења и спорења, одбаци их као обележја гордости и самољубља; говори добро о онима који те оговарају; за зло плати добрим; моли се за оне који ти приређују различите патње, увреде, искушења и гоњења (Мт.5,21-…
… Према ближњима поступај онако како би желео да поступају према теби (Мт. 7,1-12) Из дубина срца отпуштај и праштај људима њихова сагрешења против тебе, како би и Отац Небески теби опростио твоја безбројна сагрешења, твој страшни греховни дуг, који може заувек да те гурне и затвори у адске тамнице (Мт. 18,23-35)

недеља, 2. фебруар 2014.

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК - ВОЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ

Немојмо завидети једни другима, нити се раздражујмо кад нам завиде. Напротив, показујмо саосећање једни другима и смиреноумљем лечимо једни друге. Немојмо оговарати једни друге, нити се узајамно подсмевајмо, јер смо удови једни другима. Одбацимо лењост и немарност и стојмо храбро борећи се против духова зла, имајући Заступника код Оца - Исуса Христа Праведника: Он је помирење за грехе наше. Помолимо му се, дакле, чистим срцем из све душе своје и опростиће нам грехе наше. Јер, Господ је близу свима који га призивају у истини (Пс.144,18). Стога и говори: Принеси Богу жртву хвале и изврши Вишњему завете своје. Призови ме у дан жалости твоје и избавићу те, и прославићеш ме (Пс. 49,14-15).

И Исаија опет [говори]: Разреши сваку свезу неправде, раскини ужад принуде, отпусти потлачене, и сваки уговор неправедни поцепај. Раздели гладнима хлеб ceoj u сиромахе без крова уведи у кућу своју. Уколико видиш нагога, одени га, и од семена дома свога немој се крити. Тада ће гранути ујутру светлост meoja u оздрављење твоје брзо ће засијати. И ићи ће пред тобом npaвдa mвoja, u слава Господња обузеће те. И шта потом? Тада ћеш завикати и Бог ћe me чути. Још док будеш говорио, Он ће ти рећи: Ево ме. Тада ће засијаtnu у тами светлост твоја, и тама ће твоја бити као у подне. И биће Бог увек са тобом, и наситиће се душа твоја по жељи (Ис.58,6-10). Видиш ли да ћемо, разрешивши сваку свезу неправде од срца свога, развезавши свако уже присиле злопамћења у разменама нашим, и журећи да чинимо добро ближњему из све душе, ми бити обасјани светлошћу познања, ослободити се од страсти бешчашћа, испунити се сваке врлине, просветити се славом Божијом и ослободити се сваког незнања. Молећи се Христу, бићемо услишени, Бога ћемо имати увек са собом и испунићемо се жељама по Богу.
Заволимо, дакле, један другог и волеће нас Бог. Трпимо једни друге и Он ће дуготрпети гресима нашим. Немојмо враћати зло за зло и нећемо примити по гресима нашим. Опроштај грехова наших наћи ћемо у опраштању браћи. Милост Божија је скривена у нашем милосрђу према ближњем. Стога је Господ казао: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк.6,37), и: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески (Мт.6,14), и опет: Блажени милостиви, јер ћe бити помиловани (Мт. 5,7), и: Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7,2). Ето, Господ нам је даровао начин спасења. Он нам је дао вечну власт да будемо чеда Божија (Јн.1,12). У вољи нашој, дакле, јесте спасење наше.