ИГУМАН ЕВМЕНИЈЕ - ЉУБАВИ БЕЗ СЛОБОДЕ НЕМА

То је тачно не само у односима између човека и животиња, него и у односима међу људима. На пример, осећање љубави између мужа и жене брзо нестаје ако један од супруга окружује другог челичном решетком. Имао сам прилике да срећем стотине жена које су безуспешно захтевале од својих мужева љубав и верност. Нажалост, ништа им није вредело. Било какви истински односи осуђени су на неуспех од тренутка чим један од двоје почне сувише да се узнемирава због губитка другога, телефонира по сто пута дневно или се скрива иза дрвећа, надајући се да ће сазнати ко је супарник.
Овакво бесмислено понашање у стању је да уништи чак и идеалну љубавну везу за свега неколико дана. Понављам: нема љубави без слободе. Шта мислите, зашто нам је Господ дао слободу избора, пруживши нам право да сами одлучујемо, да ли ћемо Га волети или одбацити?
Зашто је Бог дао могућност Адаму и Еви да окусе забрањени плод, а није их приморао на послушност силом?
Због чега Он није учинио људе Својим робовима, програмираним да се без роптања покоравају свом Њорцу? Одговор налазимо у самом смислу љубави.
Бог нам је дао слободу избора зато што љубав која не познаје алтернативу нема вредност. Само онда када долазимо Богу, чезнући да успоставимо савез с Њим, наши односи с Господом стичу значај.
Зар о томе није говорио Творац у Књизи прича: "Оне који мене воле Ја волим и они који Мене траже наћи ће Ме " (8,17).
Такву љубав може родити само слобода. Она се не може захтевати, на њу се не може приморавати, она се не може програмирати.
Понављам, љубав је резултат слободе избора, коју је благословио Сам Свемогући Бог

ИГУМАН НЕКТАРИЈЕ МОРОЗОВ - КАКО СЕ СМИРИТИ?

С времена на време све иде тешко. Свако од нас зна како је то, када се одједном све навали на плећа. И непријатности на послу, и неразумевање од стране блиских људи и некакве болести и финансијске потешкоће. И још притом – спотицања разна, грехови који муче душу, униније, сумња у милост Божију. А може бити не све ово одједном, него једно од тога, али је и оно тако душу притисло, да се од њега никако не можеш искобељати.

Шта све само не покушаваш! Анализираш, размишљаш како си се нашао у таквом положају и како да нађеш излаз. Узалуд. Као да још дубље тонеш у блато, све је још теже, безизлазно. Молиш се, молиш помоћ од Господа, молиш за снагу, молиш да се уразумиш. И поново узалуд. Као да се некакав зид направио од земље до небеса, не можеш да га пробијеш. И ако си пре тога био у унинију, сада већ долази очајање.

Али ево – читаш јутарње молитве и у њима 50 псалам, тако познат, научен већ напамет. Изговараш га,  „мислећи о својем“, те задивљујуће, испуњене спасоносном надом, речи: “ Срце скушено и смирено, Бог неће понизити.“... Изговараш и одједном схваташ: „То је то! Скрушено и смирено“.
 Смири се, скрши гордост свога срца и све ће се променити. Околности ће се променити, безизлазност са очајањем ће одступити, а што је најважније – напустиће те тај страшан осећај богоостављености са којим је тако неподношљиво живети.
Али, како се смирити? Да ли је довољно једноставно схватити да је то неопходно и све ће се десити „само“ – срце ће се очистити од надмености, мисли ће се просветлити а у души неће остати ни трага од огорчености?  Дешава се, али је чешће неопходан напор, макар мали, али јако важан.

Тај труд се састоји у томе да сагледавши све несреће своје – спољашње и унутрашње, признаш  искрено, са пуном вером: „Нека ми буде Господе по делима мојим“. Разумети да је све то што нас је угњетавало и причињавало бол, није дошло негде изван, него се родило у скривености нашег срца. „Дрво, од којег је направљен крст твој, израсло је на земљишту твог сопственог срца“ – то не треба оспоравати, него треба прихватити. Прихватићеш, смириће се  срце и видећеш како нестаје то, што је заклањало крст. „Земљиште“ је измењено, и оно што је израсло на њему, сасушило се и отпало...

Не треба никога ни за шта окривљавати, него само себе.  Никоме не треба бити већи непријатељ, него својим страстима. Тешко је смирити се, али када се сасвим смириш, спознаћеш истину речи богомудрог аве Исака: „Чим се човек смири, одмах га окружи са свих страна милост Божија“. И затим ће те само сећање на то вући ка спасоносној сенци те добродетељи, највеће од свих.
И још...Откриће твоје срце да нису само прошли греси и страсти били и остале узроци твојих јада и брига, колико једна – гордост. Она те је терала да се супротстављаш Богу. И Он се, по речима апостола, супротстављао теби. И цео твој живот се противио. А то, што ти је лоше било, Господ је дао да и то лоше претрпиш, не би ли се смирио.
Само да Господ да се тако једноставно и тако важно откриће запамти. Због тога што ћеш цео живот ходати тако тешким и познатим круговима – од гордости до смирења кроз патњу.

МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН АЛФЕЈЕВ - О ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи, сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености.

Како заволети ближњег? У првом реду треба се трудити да се испод спољашњег изгледа човека види његова унутрашњост, дубина и суштина. Треба се потрудити да се прозре тамо где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, који се дави у страстима, а не примећује онај лик Божији који се скрива под спољашњим слојевима. А управо је њега потребно да видимо и њему да се поклонимо у свакоме од наших ближњих.

Веома распрострањена грешка која је корен многих конфликата међу људима, састоји се у томе, да ми не примамао човека онаквог какав он јесте, већ желимо да га видимо другачијег: са наше тачке гледишта њему то и то не приличи, он би у томе и томе могао бити бољи. Правимо вештачку шему и желимо да се човек уклопи у њу, а ако се он не смести у њу, ми живимо у непрестаном конфликту између наше представе о томе какав он треба да буде и реалности.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН - СЕЋАЊЕ НА СМРТ

Један од парадокса наше свести састоји се у томе што свуда видимо смрт и најмање од свега размишљамо о њој. Чини нам се да смо ми изузетак из општег правила: сви умиру, али се нас смрт неће дотаћи. Смрт је увек неочекивана, увек је трагична. Један од узрока овога јесте наша неприпремљеност за њу, трудимо се да преваримо себе како бисмо мирно грешили. У овом смислу сви ми личимо на ноја, који, како кажу, спасавајући се од непријатеља, зарива главу у песак: он ништа не види и мисли да његови непријатељи такође не виде. Кад би се човек сећао смрти и припремао за њу покајањем и молитвом, смрт би за њега постала прелазак у вечни живот, а не џелат који је ушао на врата његове куће како би га везао и затим погубио. Зато треба имати на уму последњи дан свог живота, који може да постане било који, чак и данашњи дан.

ПРЕПОДОБНИ МОЈСЕЈ ОПТИНСКИ-ИСПРАВЉАЈТЕ СЕ ПОСТЕПЕНО И НЕ ОЧАЈАВАЈТЕ

Послушајте ме. Не смућујте душу своју због тога што сте немоћни и што се не поправљате. Наравно, ви се можда баш не поправљате, али се надам да се поправљате помало, у ономе што не видите, а тога је доста. То исправљање себе није велико, као да ништа не значи, али за спасење може бити довољно. Навешћу вам бар делимично нешто чега нисте свесни, а дешава вам се повремено.

Ако некада неком укажете милост – бићете помиловани.

Ако састрадавате са оним који страда – уврстићете се у Мученике.

Ако опростите ономе ко вас вређа, то вам се не само опраштају сви греси него и бивате чедо Оца Небескога.

Ако се, чак и мало, усрдно помолиш за спасење, спасићеш се.

Ако себе укориш, окривиш и осудиш пред Богом за грехе које савешћу осећаш, и за то ћеш бити оправдан!

Ако пред Богом исповедате своје грехе, за то вам је плата опроштај.

Ако се ожалостите због својих грехова или дођете у умилење (расположење молитвене ганутости) или заплачете или уздахнете, ни тај уздах ваш неће остати скривен од Њега: „Није сакривена од Њега“, вели Свети Симеон Нови Богослов, „ни једна суза нити честица сузна“. А Свети Јован Златоусти говори: „Ако се и мало ожалостиш због греха, Господ ће то примити као разлог за твоје спасење.“

Видите ли колико сте само ствари исправили за које ни не знате. Зато је боље за вас да се најпре немоћима хвалите, а не да се исправљењима својим наслађујете.

Нека њих мери наш праведни Наградодавац, а ми гледајмо само на своје грехе и кајмо се за њих у све дане, постарајмо се да нам буду опроштени.

СТАРАЦ ПЕТРОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ - УМ ЈЕ ЗА БОГА

Две ствари су, кажу оци, апсолутно неопходне за спасење – знање и делање. Али, само је духовно знање корисно! А непотребно знање не доноси никакву корист. Какву корист оно доноси нашем уму? Оно ме само расејава – јер, видите то, све је то створено ради расејаања. Из тога је јасно да су то ђавоља посла...

Спаситељ каже: «Ја сам Алфа и Омега,» – Једини, Јединствени Бог. Демона има много, има их на легионе, и они су расејани. А тада, да би се срео с Богом, човек треба да уђе у најскривеније место како би се на њему срео с Богом. Међутим, ђаво га расејава до бесконачности у спољашњим пословима и више му не преостаје времена. Нема више времена ни за себе самог, јер је распршен у спољашњим пословима. Зато су све ове ствари које, као што видиш, воде напоље, створене с прецизним циљем да расеју човека.

Штампа из дана у дан говори само о греховима, о људским схватањима, о злу. Она није хришћанска, није корисна. Какву корист имам од тих инфорамција? Да знам да се десило убиство, да је овај и овај политички преварант, да су се људи негде потукли, о рату и о осталом? То ме непотребно узнемирава, ствара у мени непотребна и бескорисна душевна стања, која ме одвлаче од мог главног циља и расејавају ме, стално ме распршују. Исто раде и телевизор, и радио! А циљ свега тога јесте да ти расеју ум. То је циљ на који ђаво надахњује.

Свети оци кажу да човек, да би му било лакше да се приближи Богу, треба да има и духовно знање, треба да зна разумне основе ствари и да схвата зашто је Бог ствари створио овако, а не другачије. И духовно знање ми помаже да спознајући разумне основе ствари, видим модификације врлина; односно да гледајући како се ствари дешавају схватим како да их применим у свом личном животу.

ПРИЧА O ЗЛАТНOJ ЈАБУЦИ

- Живели муж и жена. Имали су свега у изобиљу, ништа им није недостајало. Једном је муж, вративши се са посла увече, рекао жени:

„Сваке вечери пролазим поред колибе оног сиромаха, која се налази поред нашег имања, и увек се одатле све ори од смеха. Смеје се он и његова жена, а не разумем чему се тако смеју и радују.“ Жена му одговори: „Како бих ја желела да се тако смејем цело вече без престанка, тако је досадно када падне мрак! Немој да заборавиш сутра да питаш тог сиромаха, чему се он и жена толико радују.“

Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролажећи поред колибе у којој је живео сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смех и запитао сиромаха који је изашао:

„Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.“

Сиромах му лукаво одговори: „Ма није ми потребан твој новац! И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо „златну јабуку“. Тако, додајемо један другом ту „јабуку“ – ја жени, она мени и од тога смо радосни!“

Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи: „Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?“. Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио.Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком...само што се нису од тога смејали и радовали. Шта да раде, одоше да спавају. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.

Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата: „Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.“

Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило да хода. Сиромах, показујући на дете, одговори: „Ништа ти ниси разумео, драги човече! Ево је наша „златна јабучица“. Свако вече долазим уморан са поља, а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час ка мени, час ка жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!“

- Имати дете велики је дар Божији, огромна одговорност, али један једини дечији осмех може да надокнади све и нема цене.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - ХЕРОЈ

Херој је увек оптимист, тј. он је увек оно што је најтеже бити у овоме свету. Већина људи гледа на живот песимистички; већина не гледа на живот ни с вером ни с надом ни с љубављу.
Од сто људи, које сретате дневно, ретко ће се наћи један, који на живот гледа оптимистички. Сви остали се туже, сви се јадају, сви хуле на живот, сви протествују против живота, сви су непријатељи Бога и људи, сви су критичари и хулитељи своје судбе. Песимизам и мизантропија болести су, од које већина увек болује. Тим болестима само се херој не заражава. Он има амајлију, која га чува од те заразе. Та амајлија јесте његова вера у велики дух васионе, који све ствари добру води. Од његове вере долази и његово поверење према животу. Херој је готов отуда да прими од живота с поверењем све оно, што му живот понуди, било то радост или трпљење, наслада или бол.

Ако ме питате, где је херој нашег времена, ја ћу вам казати, драга браћо; загледајте свак у себе, можда је у вама.
Онај ће од вас бити херој, који се као родитељ жртвује за добро своје деце, а као грађанин за добро своје земље, а као човек за добро целога човечанства.
Онај ће од вас бити херој, који трпи, но коме трпљење не малаксава ни веру у Бога, ни наду на светлије дане, ни љубав према животу.
Онај ће од вас бити херој, који се као прост радник диже изјутра у пет сати, изљуби децу своју и прекрије својим покривачем, да би им топлије било, па се жури кроз полуосветљене улице у фабрику на свакодневни, монотони посао свој, и који у журби својој стигне да погледа у звездано небо над собом и рекне: "о велика и ћутљива васионо око мене, гле и ја носим с покорношћу крст свој, који си ми ти натоварила; носим га, и није ми тежак".

НАТАЛИЈА ВОЛКОВА - ЛЕК ПРОТИВ КРИВИЦЕ

Царство Небеско је Узвишена Љубав, а нераскајана кривица представља препеку ка њему. Многи од нас су рођени с талентом да воле, као што је заповедио Господ. Потребно је дуго и упорно усвајати ову науку. Нажалост, нема школе у којој би нас научили љубави према ближњем. Али, постоји Божија Црква, постоји природа, и постоје деца. Исус Христос је рекао: «Ако се не обратите и не постанете као деца, неће вам се отворити Царство Небеско». 

 Недавно сам имала срећу да упознам занимљивог дечака од 6 година. Играо је лаки бумеранг са својим вршњацима. Када је дошао његов ред да баци – бацио је и бумеранг је полетио лепо увис. Једна од девојчица, задивљена његовим летом, потрчала је да га ухвати. Изненада је јак ветар окренуо бумеранг и он је ударио девојчицу. Заплакала је и одрасли су пришли да је утеше. Малишан је отишао у страну и чучнуо. Пришла сам му, спустила се поред њега. Лице дечака је имало израз дубоке туге.  

Први је почео да говори: ...Случајно сам... Нисам хтео намерно... Она је потрчала и бумеранг је ударио. А, пошто је мало поћутао, додао је: ...свеједно, ја сам крив јер то је њу заболело…Истог тренутка је признао кривцу, чак и за овај ненамерни случај и истовремено имао такво искрено покајање у тренутку.

 

 Када смо ми изгубили ову детињу способност да се истога тренутка очистимо покајањем? Зашто је нама тако тешко да признамо и да свима кажемо, себи, и пре свега, Богу: ...Крив сам, јер је њих, њега, њу то заболело?

ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ - ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕКУ СТВАР

Пре неколико година један је лист донео чланак под насловом: "Човек је човеку ствар". И заиста, ми често пролазимо једни крај других без љубави и без обзира као крај мртвих ствари. Као да ти људи које на свом путу срећемо нису деца Божија, као да нису наша браћа и наши сапатници. Штавише, готови смо да се од првог сусрета с људима односимо према њима туђе и непријатељски. Погледајте само како се држимо у трамвају, возу, на пијаци, чак и у цркви: само једно гурање, узајамно пребацивање, подсмевање, вређање. Тек што дођемо у додир са неким, одмах га оцењујемо и меримо и гледамо у чему да га осудимо. Као да смо на земљи само да процењујемо туђе слабости и поступке, да их критикујемо и на видело износимо. Тек кад неко умре ми се сажалимо на њега и кажемо: сиромах! и: јадник! Добро би било да смо то осетили и говорили док је још био жив. Да смо се сажалили на његове патње и слабости и  да смо га мало више волели. "Ако ћеш ме мртва пожалити - молио је Страхинић Бан - пожали ме док сам у животу". Шта ће ми твоја љубав и твоје сажаљење кад будем умро? Пожали ме и покажи ми своју љубав и разумевање док сам још жив. Пожали ме јер сам слаб човек као и ти, јер сам мученик као и ти, јер сам жељан љубави и поштовања, и топлог погледа и лепе речи као и ти. А ако ми не можеш ништа од свега тога пружити онда ме бар стрпљиво и са саучешћем послушај док ти износим своје јаде. Јер човек човеку понекад неће чак ни то да пружи.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ - O ИСХРАНИ И ПОСТУ

Шта је то - страст преједања и пијанства? Онај ко је изгубио уредну, природну жељу за јелом и пићем, тражи далеко већу количину и разноликост својстава истих, а не само толико колико је потребно за одржавање живота и телесних снага, на које претерано храњење делује супротно од своје природне намене, делује штетно, слабећи и разарајући их.
И сада храна наставља снажно да делује на душу, што је нарочито приметно при употреби вина. То деловање хране заснива се на њеном различитом деловању на тело и крв, и на томе што се испаравање и гасови које она изазива у желуцу подижу у мозак и имају утицај на ум. Из тог разлога, сва опојна пића, нарочито од житарица, забрањена су подвижнику, зато што ум лишавају будности, а тиме и победа у мисленој борби. Побеђени ум, нарочито сладострасним помислима, наслађујући се њима, губи духовну благодат; оно што је задобијено многим и дуготрајним напорима, губи се за неколико сати, за неколико минута.
Монах нипошто не треба да употребљава вино, рекао је преподобни Пимен Велики. То правило треба да следи и сваки благочестиви хришћанин, који жели да сачува своју девственост и целомудреност. Свети оци су следили то правило, а ако су и употребљавали вино, то је било веома ретко и са највећом умереношћу.
Заљућена храна мора бити протерана са трпезе подвижника, зато што побуђује телесне страсти. То су бибер, ђумбир, и други пикантни зачини.
Најприроднија храна је она коју је Творац одредио човеку - одмах по стварању - храна из биљног царства: Бог је рекао нашим прародитељима: Ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну (Пост 1,29). Тек после потопа је разрешена употреба меса (Пост 9, 3).
Биљна храна је најбоља за подвижника. Она најмање распаљује крв, најмање гоји тело; испарења и гасови који се од ње ослобађају и улазе у мозак, најмање делују на њега; на крају - она је најздравија, јер производи најмање слузи у желуцу. Из тих разлога, при њеној употреби, изузетно лако је сачувати чистоту и бодрост ума, а уједно са њима и његову власт над целим човеком; приликом њене употребе слабије делују страсти, и човек је способнији за бављење благочестивим подвизима.
Јела од рибе, нарочито припремљена од крупне морске рибе, имају већ сасвим друге особине: она осетније делују на мозак, гоје тело, распаљују крв, испуњавају желудац штетним слузима, нарочито при честој и непрекидној употреби.
Та дејства су неупоредиво јача од употребе месне хране: она крајње гоји тело, дајући му посебну гојазност, распламсава крв; њена испарења и гасови веома оптерећују мозак. Из тог разлога, монаси је уопште не употребљавају; она приличи људима који се, живећи у свету, стално баве напорним телесним пословима. Али и за њих је њена стална употреба штетна.
"Како!" - повикаће овде умишљени интелектуалци: "Месна храна је од Бога разрешена човеку, а ви забрањујете њену употребу?" На то ми одговарамо речима апостола: Све мије слободно, (то јест, све ми је дозвољено) али све не користи; све мије слободно, али све не изграђује (1 Кор 10,23). Ми избегавамо употребу меса, не зато што га сматрамо нечистим, него зато што оно ствара нарочиту гојазност у читавом нашем саставу, и спречава духовно напредовање.
Света Црква својим мудрим утемељењима и поставкама, разрешавајући хришћанима који живе у свету употребу меса, није допустила његову непрекидну употребу, него је време месоједенија раставила периодима уздржавања од меса, периодима у којима се хришћанин отрежњује од свогчмесоједенија. Такве плодове поста искуством може дознати на себи свако ко их се придржава.
За монахе је забрањена употреба меса, дозвољена је употреба млечне хране и јаја, у време месоједенија. У одређеним периодима и данима њима је разрешена употреба рибе. Али највећи део времена они могу употребљавати само биљну храну.
Искључиво биљну храну употребљавају најревноснији подвижници благочешћа, нарочито када осете у себи похођење Духа Божијег (2Кор 6, 17), због раније наведене погодности те хране и њене јефтиноће. За пиће они користе једино воду, избегавајући не само распаљујуће и опијајуће напитке него и хранљиве, какви су сви напици од житарица.

ЕПИСКОП ХРОИЗОСТОМ - НЕ МУЧИ СЕБЕ...

Не мучи себе завишћу, јер тиме не заустављаш успехе онога коме завидиш, него само ствараш од своје душе пакао...
Не мучи себе мржњом ни према највећем непријатељу, јер тиме не шкодиш ономе кога мрзиш, него само разједаш сопствену душу...
Не мучи себе памћењем увреда, јер се тиме не светиш ономе који те је увредио, него само позлеђујеш своје сопствене ране...

Свети Јован Лествичник је писао: "Злопамћење ја као трње забодено у душу".
Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе када је далеко лакше опростити, и заборавити и волети него тај јед у себи носити?
Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшавамо живот и себи и другима.

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ХРИШЋАНИН УВЕК ТРЕБА ДА ЈЕ ПЛЕМЕНИТ

Хришћани имају призив, сходно заповестима Божијим, да буду свети и савршени. Савршенство и светост се прво појављују у души, као радост, која прожима мисли, осећања, речи и дела хришћана. Благодат Божија их прожима из душе, уобличавајући и њихов спољашњи карактер. Хришћанину приличи да је љубазан са свима. Његове речи и дела треба да буду надахнута Духом Светим, Који обитава у њему. Тако он својим животом и љубављу према ближњима прославља Име Божије.
Ко је умерен у речима, умерен је и у делима. Ко пази на речи које треба изговорити, када и где, пазиће и на своју делатност, руковођен врлином и побожношћу. Благословене речи хришћанина одликују се искреном побожношћу. Такве речи у души рађају љубав, доносећи мир и радост. Насупрот томе, непобожна реч рађа мржњу, раздор, завист, сукобе и ратове.
Треба, дакле, увек да будемо побожни. Никада из наших уста не треба да изађе зла реч, реч која није осољена благодаћу Божијом. Наше речи треба да буду увек речи добра, речи које сведоче Христа и доприносе духовном добру.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - ХРИСТОС ЈЕ ЉУБАВ НАША

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4)

То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1)

Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим  Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо!

Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда.

Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.

Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.

Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом

ДА ЛИ МОЖЕМО ИМАТИ МИР БОЖИЈИ

”Не брините се ни зашта, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум,сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.” (Филипљанима 4, 6-7)
Овде апостол Павле износи још једну апсолутну команду дату од Бога.
Пре ове заповести поручио је хришћанима да се УВЕК РАДУЈУ. А сада каже да се не забрињавају ни око чега.
Да ли ми то можемо да испунимо? Можемо ли живети у радости, без забрињавања ни око чега? Наравно да можемо! Али само ако имамо потпуно поверење у Бога. Апостол Павле жели да сви хришћани искрено верују Богу, Његовим одлукама и судовима, и буду задовољни, упркос проблемима и невољама које се редовно појављују.
Он жели да се молимо Богу без престанка, јер је то начин како можемо елиминисати бригу.
Размишљајте на овај начин – Бог је обећао да ће нас снабдети свим потребним, ако прво тражимо Њега и Његово Царство. ”Него иштите најпре Царство Божије и ово ће вам се све додати”, а Бог никада не крши своја обeћања. Ако заиста волимо Бога, онда никада нећемо бринути да наше потребе неће бити испуњене, а ако су наше потребе испуњене, где је разлог наше бриге? Око чега треба да бринемо?
Можда ћете рећи да се бринете због смрти. Али смрт не би требало да забрињава нас, хришћане. Апостол Павле је дао одличан пример става према смрти, рекавши да је смрт за њега добитак, јер ће прећи у Божију близину.
Наше молитве требало би да су испуњене захвалношћу, а такође исказивањем свих наших потреба Богу. Када имамо солидан молитвени живот, то ће нам помоћи да добијемо мир, који долази од Бога. То је стање унутрашњег мира, које се не може лако објаснити нити разумети.
Неверујући свет не разуме радост и сигурност, који долазе од живљења у Христу. Чак и ако се боримо на физичком плану, у спољашњем животу, ми можемо имати унутрашњи мир, знајући да нас Бог воли и да Он брине о нама. Сигурност која долази од осећаја да смо на путу спасења, јесте тако јака и необјашњива, да то нико од неверујућих не успева да докучи.
Апостол Павле нас је додатно подучио да нам Господ неће дозволити да будемо узнемиравани са превише патње и бола током овог живота, ако смо спремни да себе предамо  Богу кроз послушност, ако свој живот препустимо Њему и ако смо спремни да Му се, са поверењем, молимо за све наше потребе.

ИГУМАН ЕВМЕНИЈЕ - ДАЈТЕ ДЕТЕТУ ПРАВО НА ПОСТУПАК

Често су циљеви и захтеви родитеља потпуно разумни и актуелни. На пример, како да не подсетимо дете на то да је "огрезло" у прљавштини, да увек касни у школу, да лоше учи, да уопште не помаже у кући? Али, примедбе треба изражавати с љубављу, с разумевањем, мирно, без злобе и вике и, наравно, не сваки час. Хтео бих да кажем да родитељ мора да прихвати своје дете онаквим какво оно јесте, заједно с његовим недостацима. И не само да га прихвати, него и да га воли, подржава и помаже му. Има деце која не могу да уче боље него за двојку или тројку. То је плафон њихових могућности. Родитељи морају да воле своју децу онаквима каква она јесу и да схвате да по својим склоностима, интелекту, а можда и карактеру, она нису сталожена, нису способни да уче боље. Али тројка ће код њих бити стабилна, нижих оцена неће бити, зарађиваће је својим трудом и марљивошћу. Такође сам говорио да родитељи не смеју да кажњавају своју децу која нису у стању да уче "за петицу" неким репресивним мерама. 
 Неки родитељи не разумеју очигледну истину: најважније у васпитању није то да дете сјајно учи и да буде одличан ђак, већ да чак и с одраслом децом сачувају нит топлих душевних односа.
Родитељи могу помоћи сину или кћерци да стекну самосталност не упутствима и саветима, већ подршком и одобравањем на том тешком путу. Мала зрела радост у односу на зрео поступак детета и његов зрели избор може дати више него године честих вербалних "зановетања" којима родитељи часте сопствено дете.  Родитељима који стално штите своју децу веома је тешко да схвате да је њихово туторство према детету претерано. Зашто ове или оне најбоље намере постају оптерећујуће, а не помажу? Како ће изгледати ситуација у случају одсуства контроле, непрестаних подсећања, упутстава, забрана самосталних поступака?
Дакле, не треба решавати проблем уместо детета! Нека оно, одговарајући на питања, само дође до решења. Пожељно је дати му варијанте решења, објашњавајући сваку (због чега је она лоша и због чега је добра), али избор треба препустити њему. Ако дете не бира оно што жели одрасла особа, треба направити педагошку паузу. Јер како да поступи - нека буде његова воља чијем формирању одрасла особа треба да помогне, односећи се према њој с поштовањем.
Човек може постати заиста одрастао и самосталан само онда када му верују. Само је у том случају у стању да поверује у сопствене снаге и преузме одговорност за сопствени живот и сопствене поступке. Сумње у човекове могућности, које се испољавају у претераној бризи и старању (јер старање је потребно слабима) поткопава веру детета у своје снаге, чини га пасивним и беспомоћним. Ма колико то било тужно, већина родитеља данас не размишља о таквим стварима као што је поверење према деци. Када се поведе разговор о томе, оно за њих значи као право откривење.

ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ - ЉУБАВ ПРЕМА ДРУГИМА

Колико се пута наше срце стегло када је требало учинити нешто за другога? Колико смо пута прошли крај човека који је био у невољи и отишли даље својим путем као онај левит из Спаситељеве приче? И уопште, колико има пропуштеног и неурађеног у нашем животу! Како смо умели брижно чувати себе и жалити и времена и труда кад је требало радити дело Божије! Зар смо једном с мало труда и жртве могли некоме приредити велику радост и - нисмо! Колико нам је пута неко приступио отворена срца и с пуно љубави и ми му нехајно окренули леђа? Колико су пута и из нашег срца помолиле своје отровне главице: нетрпељивост, заједљивост и злурадост! Колико смо пута без икаквих обзира нанели бол често своме најрођенијем, како смо му без милости рањавали срце и стварали и у његовој и у својој души пакао и после проклињали живот и час када смо се родили!

И - с друге стране - како је топло прострујао неки нови живот кроз нас: кад смо себе предавали Богу, кад смо отварали срце своје, кад смо се с љубављу и поверењем односили према некоме, кад смо волели, кад смо чинили добро, кад смо праштали и кад смо давали и жртвовали нешто од себе. Како нам је у тим моментима био близак Бог, како смо Га дубоко осећали, како смо Му се топло молили! Како је из душе све нешто певало и певало са свим бићима и свим световима Богу Великоме! Како се с очију скидао неки вео, како су се ширили видици, како нам је придолазила снага и како су животне тегобе постајале ништавне. Друкчије смо схватали, друкчије осећали; у другом је правцу била настројена воља. "Све је било измењено: речи Светог Писма, речи молитве и црквених песама до тада тако обичне постајале су тако пуне смисла, људи до тада тако далеки постајали су ближи и равнодушност према њима претварала се у сажаљење и љубав. Споља се у ствари није ништа изменило: то су биле исте речи које смо безброј пута слушали и исти људи које смо још јуче сретали, али је нешто изнутра удахнуло свему нов живот и - све је постало друкчије."

У чему је тајна и откуд та промена?

У Светој Књизи Божијој стоји написано да је Анђео Господњи с пламеним мачем у руци бранио прародитељима приступ Дрвету Живота, кад су зажелели да живе по свом и за себе. И данас је ускраћено узимање учешћа у истинском, радосном, благодатном, стваралачком животу онима који хоће да живе сами за себе, амимо Бога и без љубави према другима.
Јеванђеље нам је открило тај чудни закон живота, да личност отргнута од Бога и љубави према другима и заузета једино собом замире и да се њене истинске снаге, као у откинуте гране гасе. И, да она оживљава кад превазиђе себе, кад заборави на себе, кад воли и кад свој живот утка у живот Божији и живот других.
Они који су бдили и страховали до самозаборава над својим дететом знају врло добро колико животна снага придолази ономе ко заборави себе, ко живи за другог и кад без граница воли.

И уколико је самозаборав и самопрегорење потпуније, уколико је љубав већа, уколико је предавање Богу свесрдније, утолико је у души топлије, утолико се личност већма проширује и богати животним снагама, утолико више постиже и утолико су њена дела већа и трајнија.

Браћо моја, нема веће радости него осетити Христа и Његову љубав у срцу свом и нема веће среће него усрећити другог. Ко живи а то не осети и не доживи, тај слободно нека не броји свој живот у живот. А они који то доживљавају и из те повезаности с Христом и људима црпе снагу, ти стварно живе и стварају.

АРХИМАНДРИТ ЕМИЛИЈАН - НАШИ ОДНОСИ СА БЛИЖЊИМ

Љубав има за циљ то да један може да пружа радост другоме; ја се својевољно жртвујем да би други имао више; жртвујем самог себе да би се други осећао лагодно, да би осећао сигурност у животу. Љубав је једна здружујућа веза, која нас повезује са Црквом, и у исто време са Христом. Како то постижемо? „Подносећи један другога у љубави", као што каже Свети Апостол Павле, примајући другог онаквог какав јесте. Неко гунђа? Пусти га да гунђа. Ако желиш да га натераш да не гунђа, он ће још више гунђати, а ти ћеш се секирати и викати. Други устаје, прави буку и будите. И ти вероватно радиш нешто слично, али то не примећујеш. Пусти га, јер ако покушаш да га исправиш, и он ће покушати да исправи твоје грешке.

Ако неко у нечему није успео, ако направи неку грешку, има неку бољку, показаћемо му велику љубав да би дошао у равнотежу и решио се проблема, старајући се тако „свако за оно што је других", као што каже и Свети Апостол Павле у својој Посланици Филипљанима. Нека свако од нас чини оно што други жели. Муж оно што жели жена. Жена оно што жели муж. Видите ли, браћо моја, колико тананости, финоће, нежности налазимо у Цркви, а понајвише код Светитеља? Светитељи су пажљиви, јер су окусили сладост и мир Светог Духа, и ако не буду пазили на то, изгубиће мир. Светитељи се увек труде да не ражалосте ниједног човека, а ни животиње. Другога посматрају као да је Христос. И заиста и јесте Христос, јер је икона Божија. Сходно томе, они воле човека јер је икона Божија. Тако Христос и човек постају једно у срцу њиховом, у највећим дубинама њиховим.

Ево шта каже једно од монашких правила светог Антонија Великог: „Никада немој отежати другоме, никада немој покушавати да истрајаваш у речима својим". Рекао си нешто, а други ти одговара: „Не, није тако како ти кажеш". Немој покушавати да докажеш да си ти у праву, него пронађи неки учтив начин да други схвати да је победник. Јер, ако не осети да је победник, у њему ће се створити горчина, отпор, отров, осветољубивост, недовољност и толико другог. Повући ћеш се, а да то ни не покажеш, да он то не схвати, да би мислио да те је уверио. Наравно да ћеш ти постојано остати у истини. Ако се не опходимо на овај начин, нама ће владати лукавство, као што се каже у наставку правила светог Антонија Великог.
 

СТАРАЦ СИЛУАН - СВЕ ШТО ЧИНИТЕ, ЧИНИТЕ ИЗ ЉУБАВИ

Једном је старац Силуан Атонски разговорао са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.
Саслушавши га, старац га упита:
Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог? Да, верују.
А да ли поштују Мајку Божију?
Поштују, али имају неправилно учење о Њој.
- Да ли поштују светитеље?
- Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?
Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију.
- Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.
- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе и па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.

ПОУЧНА ПРИЧА - ВЕЛИКА И МАЛА СРЦА

Драгуљар је седео за столом и кроз излог своје отмене трговине посматрао пролазнике. Нека се девојчица приближила трговини и прислонила носић на излог. Као небо плаве очи радосно засијаше кад угледа један од изложених предмета.
Ушла је одлучно и прстом показала огрлицу од модрог тиркиза.
- То је за моју сестру. Можете ли ми је запаковати као поклон?
Трговац с неверицом погледа девојчицу и упита:
- Колико новца имаш?
Она се подиже на прсте, стави на сто лимену кутију, отвори је и испразни. Било је ту неколико мањих новчаница, шака ситниша, неколико шкољки и фигурица.
- Хоће ли бити довољно? - упита поносно. Желела бих старијој сестри купити поклон. Од када немамо маме, она обавља све послове и нема ни тренутка времена за себе. Данас јој је рођендан. Уверена сам да ће је поклон веома обрадовати. Њене су очи исте боје као тај драги камен.
Трговац је отишао у малу просторију и у златноцрвени папир запаковао кутијицу.
- Узми и пажљиво понеси - рече девојчици.
Она узе пакетић као победнички пехар и поносно изађе из трговине.
Сат времена касније у трговину уђе прекрасна девојка с косом боје меда и дивним модрим очима. Стави на сто кутијицу коју је трговац пажљиво запаковао и упита:
- Ова је огрлица купљена у вашој трговини?
- Да, госпођице.
- Колико је коштала?
- У мојој трговини цене су ствар поверења; тичу се само мене и мојих купаца.
- Моја сестра је имала нешто ситниша... Сигурно није могла платити овако вредну огрлицу!
Трговац затвори кутију, сложи омот и врати је девојци.
- Ваша је сестра платила највишу цену: дала је све што је имала

ПОУЧНА ПРИЧА - ДОГАЂАЈ У ТРАМВАЈУ

ДОГАЂАЈ У ТРАМВАЈУ

Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници.На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“ Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ - О МИЛОСТИЊИ

Милостиња, царица врлина, која најбрже узноси људе на небеске сводове, најбоља заштитница. Велико је дело милостиња; зато је и Соломон клицао: Велика је ствар човек, а још дража човек који чини милостињу (уп.Прич20,б). Величанствен је лет милостиње: она расеца ваздух, пролази поред месеца, усходи изнад сунчевих зрака, достиже до самих небеса. Па ни ту не застаје, него пролази и небо, обилази и саборе анђела и зборове арханђела и све вишње силе и излази пред сами царски престо. Поучи се томе из самог Писма, које говори: Корнилије! ... молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4). А речи пред Богом значе: иако си много грешан, немој се бојати јер милостиња је твоја заштитница. Ниједна вишња сила њу не зауставља; она тражи оно што је заслужено јер има у рукама истински рукопис. То је глас самог Господа: Кад учиниш једноме од ове моје најмање браће, мени си учинио (уп.Мт 25,40). Тако, ма колико имао других грехова* твоја милостиња ће све превагнути. Колико имаш, за толико и купи. Имаш ли новчић? Купи њиме небо, не зато што се небо лако купује, него зато што је Господ човекољубив. Немаш ни новчић? Дај чашу хладне воде. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде мене ради, неће му плата пропасти (уп.Мт 10,42). Дај сиромаху, па ће, макар сам ћутао, хиљаду уста проговорити да те заштити јер ће милостиња устати и заштити (те): милостиња је искупљење душе. Као што се пред црквеним вратима налазе посуде, напуњене водом, да би ти прао руке, тако пред црквом седе сиромашни да переш руке своје душе. Јеси ли телесне руке опрао водом? Опери милостињом и руке душе. Не позивај се на сиромаштво. Удовица је у крајњој оскудици увела у своју кућу Илију и примила га с великом радошћу јер сиромаштво није било (за њу) препрека; зато је и добила достојне плодове и сабрала зрело класје милостиње. Према томе, браћо моја, велико је дело милостиња. Заволимо је, јер њој ничег равног нема; она може и грехове да поравни, и да избави од суда. Ти ћутиш, а она стоји и брани те; или, боље, док ти ћутиш, хиљаде уста благодаре за тебе. Толика блага од милостиње, а ми не маримо и није нас брига? Дај, по могућности, хлеба. Немаш хлеба? Дај онда новчић. Немаш новчић? Дај чашу хладне воде. Немаш ни то? Плачи са несрећником, и добићеш награду, и то награду за слободно учињено, а не за изнуђено дело.

Т.А. ФЛОРЕНСКА - МЕРА КАЖЊАВАЊА ДЕЦЕ

Неко ми је причао о једној православној породици у којој има једaнаесторо деце. У кући су посетиоца запањили ред, организованост и тишина: деца нису викала, нису се тукла, већ су се мирно играла или су се бавила својим пословима. И нико на њих никад није повисио глас. А како су родитељи то постигли? Они су се према деци односили с љубављу и поштовањем, свако је осећао своју важну и одговорну улогу у породици. Али, морале су да се користе и казне. Дете је знало да ће ако закасни на ручак остати гладно, да ако из шетње дође касније, следећег дана неће отићи у шетњу и тако у свему. У таквим случајевима нема потребе за придиковањем и виком. Кад мајка или отац у својој љутњи обруше свој гнев на малог несташка, они га не уче, него се „само изражавају” за пљускујући дете својим емоцијама. Малишан у најбољој намери може да растури сат, а с тачке гледишта родитеља то је трагедија, материјална штета. Њихова реакција може бити бурна и сурова ако се у том тренутку не уздрже и не погледају на догађај очима детета, малог истраживача. Било би боље мирно узети сат или оно што је од њега остало и дати малишану други предмет за истраживање и рашрафљивање, уз учествовање у његовој активности. Међутим, људи немају довољно самоконтроле и стрпљења. Плодови оваквих „реактивних” казни постају лукавство, лажљивост и претварање детета. Али, најтежи су непријатељство и агресивност. Они могу да се искале на играчкама, биљкама, животињама, на вршњацима, и пре или касније - на самим родитељима. Већина родитеља сматра да воли своју децу. Они се брину, секирају се због деце, дају им све најбоље, одвајајући од уста. Често је дете, посебно ако је јединац, кумир у породици. Али, да ли је то љубав? Можда је дете „омиљена” својина? Волети дете значи ставити себе на друго место, а њега на прво. Не значи повлађивати му у свему, попуштати му у свему: центар пажње треба пренети на дете. Само уз овакву сталну пажњу човек може да научи да разуме његове мисли, осећања и стања. Ово проницање у унутрашњи  свет детета, дубоко различитог од света одраслих, постаје почетак живог општења с њим као са особом, као непоновљивом инди­видуалношћу.

Кажњавајући разбеснело дете ми му помажемо да „се поврати”. Кажњавање је добро онда кад му помаже да се заустави, да се замисли, да се покаје због рђавог поступка. А казна, која не учи, у суштини није казна. То је само реакција гнева, љутње, негодовања. Она се често на главу детета обрушава као лава и оно не разуме у чему је његова кривица: с његове тачке гледишта у његовом поступку нема ничег лошег, оно не може да стане на тачку гледишта одраслих. Њему се то може опростити, али се не може опростити  родитељима који нису у стању да стану на тачку гледишта свог детета. Забране „реактивних” родитеља се не изражавају обично гневом и љутњом. Тиранија љубави је за дете страшнија од батина. И многи родитељи стално користе ову власт љубави ради остварења својих дисциплинских циљева. А ови циљеви су обично супротни од интереса развоја личности детета. Тиранија љубави чешће потиче од мајке и угњетавајуће делује на активност и развој храброг дечака. Природна реакција на ово су пре свега скривени отпор, протест и жеља да се побегне на слободу.

АРХИМАНДРИТ ЕМИЛИЈАН - РАДОСТ, ПРОПАСТ ТУГЕ

Бол, брига, стрепња, трагедија душе су резултати пада људског до којег је дошло због самољубља човековог. "Испарења " ега рађају бригу у души, док је природно човеково стање радост, а душа је дах Божији, Он ју је створио и она ка Њему иде. Према томе, брига је страна људском животу и за њу не постоји никакво оправдање.
Али, данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овог живота. Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост знак присуства Његовог.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

Деца су као двренарија
Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну са пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж.
Деца треба да се кале
Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде, да буду мужевна. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна.
Ситне грешке су као млади кромпирићи
Родитељи треба духовно да помажу своју децу док су мала, јер су тада њихове грешке мале и лако се могу искоренити. Оне су као млади кромпирићи само мало да их загребеш и оне се љуште. Али чим остаре мораш да узмеш нож да би их очистио и ако има по неко црно окце, мораш да засечеш дубље. Ако деца од малена добијају помоћ и испуне се Христом, биће увек уз њега.
Од када деца примају утицаје
Деца још у колевци "снимају" родитеље. "Копирају" све што чине одрасли и бележе на својој празној касети. Зато родитељи морају да се боре да одсеку своје страсти.
Не присиљавајмо много своју децу
Неки родитељи много прекоравају своју децу и то пред другима! Као да имају некакву мазгу, па је зауздану воде да иде право напред. Држе поводац у руци и кажу: "Само ти корачај слободно!"
Не треба превише да навијамо сат
Данас и млади и стари на овоме свету живе као у лудници. Зато је неопходно много трпељивости и много молитве. Много деце да нас добијају мождани удар. Сат је малчице покварен, а и родитељи га навијају мало превише, па опруга пуца. Потребно је расуђивање, једном детету треба више навијања, другом мање.

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ - О МИЛОСТИЊИ

Сваки дан од тебе просе милостињу. Ти сваког дана дај радо, без озлојеђености, грубости и роптања. Ти не дајеш своје, већ Божије. Ти дајеш чедима Божијим крстоносним, који једва да имају где главе склонити. Ти си управитељ Божијег наслеђа и свакодневни слуга мале браће Христове. Стога извршавај своје дело кротко и смирено, не повређујући их. Ти служиш Христу Судији и Наградодавцу. Какве ли велике части и узвишеног достојанства! Са радошћу чини добра дела. Теби једноставно и без већих напора долази новац. Једноставно и не мислећи много ти га и раздај. Издашно се награђују твоји трудови. И ти према другима буди дарежљив. Ти се не награђујеш по заслугама. Ни ти другима не дај по заслугама, већ ради њихове потребе.
Страсни човек постаје један дух са ђаволом, што осећам и ја и многи други. И врлински човек постаје и пребива један дух са Господом, што и сам осећа, говорећи: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20). И сам Господ говори: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн.6,56). И апостол [говори]: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама (2.Кор.13,5). Свети људи Божији су један дух са Господом, као уосталом и сви који побожно живе на земљи. Ето велике тајне и велике части рођених на земљи! Међутим, велико је и бешчашће и погибао празноглавих и непокорних! Они су један дух са ђаволом. Од њега све нас избави, Христе Боже!

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ - ШИРИТЕ УТЕХУ И ЉУБАВ...

Нека реч утехе претекне остатак речи твојих, запечаћујући твоју љубав према ближњем". Ти, који си у манастиру, када приђеш брату свом; ти који си супружник, када прилазиш супрузи или супругу свом; ти који си отац, мајка, када приђеш детету свом, „нека претекне реч утехе". Шта год желиш да кажеш, шта год размишљаш да кажеш, то и кажи, пошто претходно кажеш и две-три речи које ће донети радост, утеху, предах.
Учини тако да други каже: одахнух, обрадовах се! Учините тако да се други диче вама, да вас воле, да поскакују од радости када вас сретну. Јер сви људи у животу свом, у свом дому, у телу и души имају неки бол, болести, тешкоће, муке, и свако у неком свом скривеном завежљају, у срцу свом, у дому свом скрива бол свој да га други не би познали. Тако, ја не знам каква тебе бол мучи, нити ти знаш каква мене бол мучи. Можда се смејем, можда вичем, можда се радујем, али у дубини сам болан; смејем се и вичем да бих сакрио тугу своју. Због тога се прво насмеши другоме.
Постави се... ведра лика, да би ономе са ким разговараш пренео радост". И пошто учиниш да се други насмеши, нека твоје лице не престаје бити насмејано: то значи ово „ведра лица". Нека лице твоје буде свесјајно сунце, тако да други у току разговора који ћете водити и даље осећа исту развесељеност. „Радуј се сваком успеху ближњег свог: радуј се заједно са својим ближњим било који дар да има и било који успех да постигне. „Јер су његови подвизи твоји подвизи, као што су и твоји подвизи његови". Будите једни другима савезници.

ИГУМАН АРААМ - ЛАЖНО СМИРЕЊЕ

Веома често ми не разумемо шта је то право смирење, шта значи то да себе заиста сматраш најгорим. Па тако, уместо да постајемо кротки и смирени, ми заправо почињемо да се бавимо смиренословљем тј. причамо о смирењу. Смиренословље је веома распрострањена прелест тј. лажна врлина када човек себе унижава речима, али му је срце далеко од тих речи – не осећа то у срцу. И овај порок је у толикој мери присутан да је веома тешко не пасти под његов утицај. Има једна прича о «разборитом» монаху. Он је тако уверљиво умео да говори о својој грешности да би му његови слушаоци одмах поверовали, а када би се то десило, овај монах би се растужио. Разумете ли? Замислите себе на његовом месту, јер сви ми бар повремено долазимо у сличне ситуације. Кажемо: «Да, грешана сам.» - и то делује веома смирено, или кажемо: «Нисам много образована, и мало читам.» Ако особа којој ово кажемо заиста покаже да верује да смо такви, ми ћемо се узнемирити, и неће нам се то баш допасти. Заправо, ми себе називамо грешницима, необразованима, говоримо о својим промашајима како бисмо били велики у очима људи који поштују врлину смирења и кротости. Ми се да тако кажем по мало вулгарно хвалимо кад говоримо: ја сам лош, јер очекујемо да особа којој то говоримо каже: а не, ти си добар. Ма не ја сам лош. Не, не ти си заиста добaр. Не, ја сам грешник. Ма не, о чему ти то говориш. Е то нам годи, и веома је тешко од овога побећи.

Свако ко себе заиста сматра грешним, ништавним, безвредним свакако никада и никога не осуђује, не гневи се и никоме не противречи. Другим речима, једно је када себе сматраш таквим у свом уму, а сасвим друго је када то стварно и искерно осећаш у свом срцу. Наравно да могу себе да почастим које каквим увредљивим именима, али то је више да бих си дао одушка. «Е лудо једна види шта си урадио!» (кад на пример урадим нешто лоше). И шта с тим? Јер то не значи да себе сматрам глупаком; ја и даље мислим да сам паметнији од многих. Иако негодујемо сами на себе, ми ипак то чинимо на један самодопадљив начин. Зар није тако? Заиста је веома тешко да се човек научи да не глуми, да се не претвара. Лажно смирење је оно које се испољава, показује. Пре свега, оно подразумева јако изражено кротко, повучено држање. Као друго, то је смиренословље: такав човек говори за себе како је велики грешник и како је најгори од свих, али када заиста треба да поденсе увреду или понижење такав одмах пада у ватру и неодступно се бори за своја права. И као треће, лажно смирење се још испољава у томе што човек непрестано у мислилма понавља већ научене поуке светих отаца о смирењу и кротости, мислећи да су то његове мисли, али суштина тих поука не допире до његовог срца.

Увек се морамо сећати да нам је све од Бога даровано. Свака истинска и заиста стечена врлина јесте дело благодати. Човек мора да прави разлику између врлине коју стиче благодаћу Божијом и када себе присиљава да поступа и живи врлински. Зато оно што највише помаже у стицању врлина је Исусова молитва. Све што долази од непрестане, покајне Исусове молитве је аутентично. Човек мора да буде веома опрезан када се ради о присиљавању себе зарад стицања неке врлине, да не би био ухваћен у замку, па да то присиљавање не постане делање. Нећемо чак ни приметити када се то деси, јер то делање не мора да буде спољашње, пред људима, већ унутрашње, мислено.
Према томе, најважније је да нађемо своју меру кротости и смирења коју искрено можемо срцем да усвојимо, па одатле да кренемо даље принуђујћи себе на веће подвиге.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК - МОЛИТЕ СЕ ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ

Молите се Богу једни за друге да оздравите(Јак. 5, 16).

 “Некада сам мислио, – пише преподобни Силуан Атонски, – да Господ твори чудеса само по молитвама светих, но сада знам да ће и на молитву грешника Господ учинити чудо само ако се душа његова смири, јер, када се човек научи смирењу, тада Господ слуша његове молитве.” Још је старац Силуан учио, да се за ближње треба тако ватрено молити, као да “крв проливамо”. Ово је потврђено и у молитвеном опиту светог праведног Јована Кронштатског, кога наводимо.
“Девет пута сам ишао да читам молитву смртно оболелом младићу, са непоколебљивом надом и упорношћу… да ће Бог погледати на мој труд, на моје одласке, на молитве и клечања, на упорност моју, на надање моје… Када сам дошао десети пут – младић је оздравио.”
Свети Јован Кронштатски је говорио: “Ако ти живиш вером и добродетељно, нарочито ако си кротошћу, смирењем и милосрђем сједињен с Богом, то моли од Њега шта год хоћеш – шта и како да молиш већ ће те научити Дух Свети: и молитва ће ти се испунити – или ускоро, у магновењу истога часа, или кроз извесно време, по промисли премудрости Божје”.
Један хришћанин који је посматрао како се отац Јован моли крај постеље безнадежно оболелог, описује то овако: “Он је молио са неодољивом силом љубави према ближњему. Он је ударао све јаче и јаче у заветна, обећана врата. Сав се преобразио, црте његовог лица су засијале, очи тајанствено светлуцале, трепет је прожимао његово тело, капљице зноја су клизиле са чела. На крају, молитва је била услишена. Он је осетио како се сједињује с њим, светла, дивна, свемогућа сила. Њему је већ одавно било познато то осећање. Придигао се с колена и пришао кревету… и положио своју руку на главу болесника.
- Устани да се заједно помолимо, – тихо је рекао.
- Не могу ни да се покренем.
Отац Јован је још једанпут положио руку на болесника и поновио: “Устани и помолимо се заједно”. И болесник је устао из кревета.”
Ево још једног случаја исцељења на молитве оца Јована, о коме он сам пише следеће: “Једна особа је на смрт боловала од упале желудца већ девет дана и није било никаквог побољшања од медицинске помоћи, – само што се деветог дана изјутра причестила животворним Тајнама, до увече је оздравила и устала са болесничке постеље. Она је се причестила са чврстом вером. Молио сам се за њу Господу да је исцели. “ Господе! – говорио сам: – исцели раба Твога од болести његове. Заслужује да му се ово да јер воли свештенике Твоје и дарове Твоје шаље им”. Молио сам се и у цркви пред престолом Божјим на Литургији, за време молитве: “Ти Си нам даровао ове заједничке и сложне молитве” (за време трећег антифона), и пред самим Тајнама. Молио сам се, између осталог и овако: “Господе! Животе наш! Како је мени лако да помислим на исцељење, тако је Теби лако да излечиш сваку болест; како је мени лако да помислим на васкрсење из мртвих, тако је Теби лако да васкрснеш сваког мртваца. Исцели раба Твога Василија од његове опаке болести и не дозволи да умре, да не падну у плач и ридање жена и деца његова”, – и благопослушни Владика је помиловао”.
Зашто се не остварују (испуњавају) све молитве за ближње који болују и какви све услови треба да постоје да би могли да се надамо у благопријатно дејство молитве? На то питање старац Силуан одговара овако: “Када Господ хоће да се смилује некоме, то код других изазива жељу да се моле за њега и помаже им у тој молитви. Зато смо дужни да знамо, да увек када осетимо жељу да се за некога помолимо, то значи да Сам Господ хоће да помилује ту душу и милостиво слуша твоје молитве. Но потребно је да правиш разлику између жеље да се молиш коју ти шаље Господ, од жеље која се рађа у теби по пристрасности према ономе за кога се молиш.”
Очигледно, да у последњем случају Господ не испуњава увек молитву, као у првом случају када се молимо по сугестији која долази од Господа.
Један монах је питао преподобног Варсануфија Великог: “Да ли је могуће само молитвама светих измолити опроштај грехова без покајања самог грешника?”
Преподобни је одговорио: “Ако се човек сам не потруди по својој сили и не присаједини сопствени труд молитвама светих, он никакве користи неће имати од тога што се свети за њега моле. Када они посте и моле се за њега, а он се предаје сластољубљу и живи у немару, какве онда користи може имати од њихових молитава? Управо се овде збива оно што је речено у Писму: “Када један гради а други руши, шта они добијају за себе, осим изнурености?” (Сир. 34, 23).
Ако би било могуће да се човек спасе на молитве светих не улажући никакав труд, то шта би спречавало свете да на исти такав начин спасу све грешнике целога света?”
Зато и свети Теофан Затворник говори: “Молитве других за нас бивају моћне само онда када постоји и наша сопствена молитва”. Међутим, треба рећи и то да општа правила имају и изузетке. Ти изузеци се догађају тада када су ватреност љубави ближњега и његова неодступност у молитви веома силни.
Свети праведни Јован Кронштатски , тим поводом пише: “Откуда наша искрена молитва једних за друге има велику моћ на друге? Отуда што се ја за време молитве присајединим Богу, постајем један дух са Њим, а оне за које се молим сједињујем са собом вером и љубављу, зато што Дух Божји, дејствујући у мени, дејствује у исто време и у њима, као и Онај који све испуњава” исто као “јер је један хљеб, једно смо тијело многи пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо” (1. Кор. 10, 17; Еф. 4, 4).
Као што видимо из речи оца Јована, молитва за друге, за ближње који страдају има безусловно предност у односу на молитву за себе и своје потребе. Зато, од многих начина помоћи није ли најдоступнија, она која даје највише наде и најмудрија – молитвена помоћ?!