Колико се пута наше срце стегло када је требало учинити нешто за другога? Колико смо пута прошли крај човека који је био у невољи и отишли даље својим путем као онај левит из Спаситељеве приче? И уопште, колико има пропуштеног и неурађеног у нашем животу! Како смо умели брижно чувати себе и жалити и времена и труда кад је требало радити дело Божије! Зар смо једном с мало труда и жртве могли некоме приредити велику радост и - нисмо! Колико нам је пута неко приступио отворена срца и с пуно љубави и ми му нехајно окренули леђа? Колико су пута и из нашег срца помолиле своје отровне главице: нетрпељивост, заједљивост и злурадост! Колико смо пута без икаквих обзира нанели бол често своме најрођенијем, како смо му без милости рањавали срце и стварали и у његовој и у својој души пакао и после проклињали живот и час када смо се родили!И - с друге стране - како је топло прострујао неки нови живот кроз нас: кад смо себе предавали Богу, кад смо отварали срце своје, кад смо се с љубављу и поверењем односили према некоме, кад смо волели, кад смо чинили добро, кад смо праштали и кад смо давали и жртвовали нешто од себе. Како нам је у тим моментима био близак Бог, како смо Га дубоко осећали, како смо Му се топло молили! Како је из душе све нешто певало и певало са свим бићима и свим световима Богу Великоме! Како се с очију скидао неки вео, како су се ширили видици, како нам је придолазила снага и како су животне тегобе постајале ништавне. Друкчије смо схватали, друкчије осећали; у другом је правцу била настројена воља. "Све је било измењено: речи Светог Писма, речи молитве и црквених песама до тада тако обичне постајале су тако пуне смисла, људи до тада тако далеки постајали су ближи и равнодушност према њима претварала се у сажаљење и љубав. Споља се у ствари није ништа изменило: то су биле исте речи које смо безброј пута слушали и исти људи које смо још јуче сретали, али је нешто изнутра удахнуло свему нов живот и - све је постало друкчије."
У чему је тајна и откуд та промена?
У Светој Књизи Божијој стоји написано да је Анђео Господњи с пламеним мачем у руци бранио прародитељима приступ Дрвету Живота, кад су зажелели да живе по свом и за себе. И данас је ускраћено узимање учешћа у истинском, радосном, благодатном, стваралачком животу онима који хоће да живе сами за себе, амимо Бога и без љубави према другима.
Јеванђеље нам је открило тај чудни закон живота, да личност отргнута од Бога и љубави према другима и заузета једино собом замире и да се њене истинске снаге, као у откинуте гране гасе. И, да она оживљава кад превазиђе себе, кад заборави на себе, кад воли и кад свој живот утка у живот Божији и живот других.
Они који су бдили и страховали до самозаборава над својим дететом знају врло добро колико животна снага придолази ономе ко заборави себе, ко живи за другог и кад без граница воли.
И уколико је самозаборав и самопрегорење потпуније, уколико је љубав већа, уколико је предавање Богу свесрдније, утолико је у души топлије, утолико се личност већма проширује и богати животним снагама, утолико више постиже и утолико су њена дела већа и трајнија.
Браћо моја, нема веће радости него осетити Христа и Његову љубав у срцу свом и нема веће среће него усрећити другог. Ко живи а то не осети и не доживи, тај слободно нека не броји свој живот у живот. А они који то доживљавају и из те повезаности с Христом и људима црпе снагу, ти стварно живе и стварају.
Нема коментара:
Постави коментар