ИГУМАН ЕВМЕНИЈЕ - ДАЈТЕ ДЕТЕТУ ПРАВО НА ПОСТУПАК

Често су циљеви и захтеви родитеља потпуно разумни и актуелни. На пример, како да не подсетимо дете на то да је "огрезло" у прљавштини, да увек касни у школу, да лоше учи, да уопште не помаже у кући? Али, примедбе треба изражавати с љубављу, с разумевањем, мирно, без злобе и вике и, наравно, не сваки час. Хтео бих да кажем да родитељ мора да прихвати своје дете онаквим какво оно јесте, заједно с његовим недостацима. И не само да га прихвати, него и да га воли, подржава и помаже му. Има деце која не могу да уче боље него за двојку или тројку. То је плафон њихових могућности. Родитељи морају да воле своју децу онаквима каква она јесу и да схвате да по својим склоностима, интелекту, а можда и карактеру, она нису сталожена, нису способни да уче боље. Али тројка ће код њих бити стабилна, нижих оцена неће бити, зарађиваће је својим трудом и марљивошћу. Такође сам говорио да родитељи не смеју да кажњавају своју децу која нису у стању да уче "за петицу" неким репресивним мерама. 
 Неки родитељи не разумеју очигледну истину: најважније у васпитању није то да дете сјајно учи и да буде одличан ђак, већ да чак и с одраслом децом сачувају нит топлих душевних односа.
Родитељи могу помоћи сину или кћерци да стекну самосталност не упутствима и саветима, већ подршком и одобравањем на том тешком путу. Мала зрела радост у односу на зрео поступак детета и његов зрели избор може дати више него године честих вербалних "зановетања" којима родитељи часте сопствено дете.  Родитељима који стално штите своју децу веома је тешко да схвате да је њихово туторство према детету претерано. Зашто ове или оне најбоље намере постају оптерећујуће, а не помажу? Како ће изгледати ситуација у случају одсуства контроле, непрестаних подсећања, упутстава, забрана самосталних поступака?
Дакле, не треба решавати проблем уместо детета! Нека оно, одговарајући на питања, само дође до решења. Пожељно је дати му варијанте решења, објашњавајући сваку (због чега је она лоша и због чега је добра), али избор треба препустити њему. Ако дете не бира оно што жели одрасла особа, треба направити педагошку паузу. Јер како да поступи - нека буде његова воља чијем формирању одрасла особа треба да помогне, односећи се према њој с поштовањем.
Човек може постати заиста одрастао и самосталан само онда када му верују. Само је у том случају у стању да поверује у сопствене снаге и преузме одговорност за сопствени живот и сопствене поступке. Сумње у човекове могућности, које се испољавају у претераној бризи и старању (јер старање је потребно слабима) поткопава веру детета у своје снаге, чини га пасивним и беспомоћним. Ма колико то било тужно, већина родитеља данас не размишља о таквим стварима као што је поверење према деци. Када се поведе разговор о томе, оно за њих значи као право откривење.