НАТАЛИЈА ВОЛКОВА - ЛЕК ПРОТИВ КРИВИЦЕ

Царство Небеско је Узвишена Љубав, а нераскајана кривица представља препеку ка њему. Многи од нас су рођени с талентом да воле, као што је заповедио Господ. Потребно је дуго и упорно усвајати ову науку. Нажалост, нема школе у којој би нас научили љубави према ближњем. Али, постоји Божија Црква, постоји природа, и постоје деца. Исус Христос је рекао: «Ако се не обратите и не постанете као деца, неће вам се отворити Царство Небеско». 

 Недавно сам имала срећу да упознам занимљивог дечака од 6 година. Играо је лаки бумеранг са својим вршњацима. Када је дошао његов ред да баци – бацио је и бумеранг је полетио лепо увис. Једна од девојчица, задивљена његовим летом, потрчала је да га ухвати. Изненада је јак ветар окренуо бумеранг и он је ударио девојчицу. Заплакала је и одрасли су пришли да је утеше. Малишан је отишао у страну и чучнуо. Пришла сам му, спустила се поред њега. Лице дечака је имало израз дубоке туге.  

Први је почео да говори: ...Случајно сам... Нисам хтео намерно... Она је потрчала и бумеранг је ударио. А, пошто је мало поћутао, додао је: ...свеједно, ја сам крив јер то је њу заболело…Истог тренутка је признао кривцу, чак и за овај ненамерни случај и истовремено имао такво искрено покајање у тренутку.

 

 Када смо ми изгубили ову детињу способност да се истога тренутка очистимо покајањем? Зашто је нама тако тешко да признамо и да свима кажемо, себи, и пре свега, Богу: ...Крив сам, јер је њих, њега, њу то заболело?

ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ - ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕКУ СТВАР

Пре неколико година један је лист донео чланак под насловом: "Човек је човеку ствар". И заиста, ми често пролазимо једни крај других без љубави и без обзира као крај мртвих ствари. Као да ти људи које на свом путу срећемо нису деца Божија, као да нису наша браћа и наши сапатници. Штавише, готови смо да се од првог сусрета с људима односимо према њима туђе и непријатељски. Погледајте само како се држимо у трамвају, возу, на пијаци, чак и у цркви: само једно гурање, узајамно пребацивање, подсмевање, вређање. Тек што дођемо у додир са неким, одмах га оцењујемо и меримо и гледамо у чему да га осудимо. Као да смо на земљи само да процењујемо туђе слабости и поступке, да их критикујемо и на видело износимо. Тек кад неко умре ми се сажалимо на њега и кажемо: сиромах! и: јадник! Добро би било да смо то осетили и говорили док је још био жив. Да смо се сажалили на његове патње и слабости и  да смо га мало више волели. "Ако ћеш ме мртва пожалити - молио је Страхинић Бан - пожали ме док сам у животу". Шта ће ми твоја љубав и твоје сажаљење кад будем умро? Пожали ме и покажи ми своју љубав и разумевање док сам још жив. Пожали ме јер сам слаб човек као и ти, јер сам мученик као и ти, јер сам жељан љубави и поштовања, и топлог погледа и лепе речи као и ти. А ако ми не можеш ништа од свега тога пружити онда ме бар стрпљиво и са саучешћем послушај док ти износим своје јаде. Јер човек човеку понекад неће чак ни то да пружи.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ - O ИСХРАНИ И ПОСТУ

Шта је то - страст преједања и пијанства? Онај ко је изгубио уредну, природну жељу за јелом и пићем, тражи далеко већу количину и разноликост својстава истих, а не само толико колико је потребно за одржавање живота и телесних снага, на које претерано храњење делује супротно од своје природне намене, делује штетно, слабећи и разарајући их.
И сада храна наставља снажно да делује на душу, што је нарочито приметно при употреби вина. То деловање хране заснива се на њеном различитом деловању на тело и крв, и на томе што се испаравање и гасови које она изазива у желуцу подижу у мозак и имају утицај на ум. Из тог разлога, сва опојна пића, нарочито од житарица, забрањена су подвижнику, зато што ум лишавају будности, а тиме и победа у мисленој борби. Побеђени ум, нарочито сладострасним помислима, наслађујући се њима, губи духовну благодат; оно што је задобијено многим и дуготрајним напорима, губи се за неколико сати, за неколико минута.
Монах нипошто не треба да употребљава вино, рекао је преподобни Пимен Велики. То правило треба да следи и сваки благочестиви хришћанин, који жели да сачува своју девственост и целомудреност. Свети оци су следили то правило, а ако су и употребљавали вино, то је било веома ретко и са највећом умереношћу.
Заљућена храна мора бити протерана са трпезе подвижника, зато што побуђује телесне страсти. То су бибер, ђумбир, и други пикантни зачини.
Најприроднија храна је она коју је Творац одредио човеку - одмах по стварању - храна из биљног царства: Бог је рекао нашим прародитељима: Ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну (Пост 1,29). Тек после потопа је разрешена употреба меса (Пост 9, 3).
Биљна храна је најбоља за подвижника. Она најмање распаљује крв, најмање гоји тело; испарења и гасови који се од ње ослобађају и улазе у мозак, најмање делују на њега; на крају - она је најздравија, јер производи најмање слузи у желуцу. Из тих разлога, при њеној употреби, изузетно лако је сачувати чистоту и бодрост ума, а уједно са њима и његову власт над целим човеком; приликом њене употребе слабије делују страсти, и човек је способнији за бављење благочестивим подвизима.
Јела од рибе, нарочито припремљена од крупне морске рибе, имају већ сасвим друге особине: она осетније делују на мозак, гоје тело, распаљују крв, испуњавају желудац штетним слузима, нарочито при честој и непрекидној употреби.
Та дејства су неупоредиво јача од употребе месне хране: она крајње гоји тело, дајући му посебну гојазност, распламсава крв; њена испарења и гасови веома оптерећују мозак. Из тог разлога, монаси је уопште не употребљавају; она приличи људима који се, живећи у свету, стално баве напорним телесним пословима. Али и за њих је њена стална употреба штетна.
"Како!" - повикаће овде умишљени интелектуалци: "Месна храна је од Бога разрешена човеку, а ви забрањујете њену употребу?" На то ми одговарамо речима апостола: Све мије слободно, (то јест, све ми је дозвољено) али све не користи; све мије слободно, али све не изграђује (1 Кор 10,23). Ми избегавамо употребу меса, не зато што га сматрамо нечистим, него зато што оно ствара нарочиту гојазност у читавом нашем саставу, и спречава духовно напредовање.
Света Црква својим мудрим утемељењима и поставкама, разрешавајући хришћанима који живе у свету употребу меса, није допустила његову непрекидну употребу, него је време месоједенија раставила периодима уздржавања од меса, периодима у којима се хришћанин отрежњује од свогчмесоједенија. Такве плодове поста искуством може дознати на себи свако ко их се придржава.
За монахе је забрањена употреба меса, дозвољена је употреба млечне хране и јаја, у време месоједенија. У одређеним периодима и данима њима је разрешена употреба рибе. Али највећи део времена они могу употребљавати само биљну храну.
Искључиво биљну храну употребљавају најревноснији подвижници благочешћа, нарочито када осете у себи похођење Духа Божијег (2Кор 6, 17), због раније наведене погодности те хране и њене јефтиноће. За пиће они користе једино воду, избегавајући не само распаљујуће и опијајуће напитке него и хранљиве, какви су сви напици од житарица.

ЕПИСКОП ХРОИЗОСТОМ - НЕ МУЧИ СЕБЕ...

Не мучи себе завишћу, јер тиме не заустављаш успехе онога коме завидиш, него само ствараш од своје душе пакао...
Не мучи себе мржњом ни према највећем непријатељу, јер тиме не шкодиш ономе кога мрзиш, него само разједаш сопствену душу...
Не мучи себе памћењем увреда, јер се тиме не светиш ономе који те је увредио, него само позлеђујеш своје сопствене ране...

Свети Јован Лествичник је писао: "Злопамћење ја као трње забодено у душу".
Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе када је далеко лакше опростити, и заборавити и волети него тај јед у себи носити?
Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшавамо живот и себи и другима.

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ХРИШЋАНИН УВЕК ТРЕБА ДА ЈЕ ПЛЕМЕНИТ

Хришћани имају призив, сходно заповестима Божијим, да буду свети и савршени. Савршенство и светост се прво појављују у души, као радост, која прожима мисли, осећања, речи и дела хришћана. Благодат Божија их прожима из душе, уобличавајући и њихов спољашњи карактер. Хришћанину приличи да је љубазан са свима. Његове речи и дела треба да буду надахнута Духом Светим, Који обитава у њему. Тако он својим животом и љубављу према ближњима прославља Име Божије.
Ко је умерен у речима, умерен је и у делима. Ко пази на речи које треба изговорити, када и где, пазиће и на своју делатност, руковођен врлином и побожношћу. Благословене речи хришћанина одликују се искреном побожношћу. Такве речи у души рађају љубав, доносећи мир и радост. Насупрот томе, непобожна реч рађа мржњу, раздор, завист, сукобе и ратове.
Треба, дакле, увек да будемо побожни. Никада из наших уста не треба да изађе зла реч, реч која није осољена благодаћу Божијом. Наше речи треба да буду увек речи добра, речи које сведоче Христа и доприносе духовном добру.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - ХРИСТОС ЈЕ ЉУБАВ НАША

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4)

То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1)

Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим  Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо!

Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда.

Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.

Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.

Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом

ДА ЛИ МОЖЕМО ИМАТИ МИР БОЖИЈИ

”Не брините се ни зашта, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум,сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.” (Филипљанима 4, 6-7)
Овде апостол Павле износи још једну апсолутну команду дату од Бога.
Пре ове заповести поручио је хришћанима да се УВЕК РАДУЈУ. А сада каже да се не забрињавају ни око чега.
Да ли ми то можемо да испунимо? Можемо ли живети у радости, без забрињавања ни око чега? Наравно да можемо! Али само ако имамо потпуно поверење у Бога. Апостол Павле жели да сви хришћани искрено верују Богу, Његовим одлукама и судовима, и буду задовољни, упркос проблемима и невољама које се редовно појављују.
Он жели да се молимо Богу без престанка, јер је то начин како можемо елиминисати бригу.
Размишљајте на овај начин – Бог је обећао да ће нас снабдети свим потребним, ако прво тражимо Њега и Његово Царство. ”Него иштите најпре Царство Божије и ово ће вам се све додати”, а Бог никада не крши своја обeћања. Ако заиста волимо Бога, онда никада нећемо бринути да наше потребе неће бити испуњене, а ако су наше потребе испуњене, где је разлог наше бриге? Око чега треба да бринемо?
Можда ћете рећи да се бринете због смрти. Али смрт не би требало да забрињава нас, хришћане. Апостол Павле је дао одличан пример става према смрти, рекавши да је смрт за њега добитак, јер ће прећи у Божију близину.
Наше молитве требало би да су испуњене захвалношћу, а такође исказивањем свих наших потреба Богу. Када имамо солидан молитвени живот, то ће нам помоћи да добијемо мир, који долази од Бога. То је стање унутрашњег мира, које се не може лако објаснити нити разумети.
Неверујући свет не разуме радост и сигурност, који долазе од живљења у Христу. Чак и ако се боримо на физичком плану, у спољашњем животу, ми можемо имати унутрашњи мир, знајући да нас Бог воли и да Он брине о нама. Сигурност која долази од осећаја да смо на путу спасења, јесте тако јака и необјашњива, да то нико од неверујућих не успева да докучи.
Апостол Павле нас је додатно подучио да нам Господ неће дозволити да будемо узнемиравани са превише патње и бола током овог живота, ако смо спремни да себе предамо  Богу кроз послушност, ако свој живот препустимо Њему и ако смо спремни да Му се, са поверењем, молимо за све наше потребе.

ИГУМАН ЕВМЕНИЈЕ - ДАЈТЕ ДЕТЕТУ ПРАВО НА ПОСТУПАК

Често су циљеви и захтеви родитеља потпуно разумни и актуелни. На пример, како да не подсетимо дете на то да је "огрезло" у прљавштини, да увек касни у школу, да лоше учи, да уопште не помаже у кући? Али, примедбе треба изражавати с љубављу, с разумевањем, мирно, без злобе и вике и, наравно, не сваки час. Хтео бих да кажем да родитељ мора да прихвати своје дете онаквим какво оно јесте, заједно с његовим недостацима. И не само да га прихвати, него и да га воли, подржава и помаже му. Има деце која не могу да уче боље него за двојку или тројку. То је плафон њихових могућности. Родитељи морају да воле своју децу онаквима каква она јесу и да схвате да по својим склоностима, интелекту, а можда и карактеру, она нису сталожена, нису способни да уче боље. Али тројка ће код њих бити стабилна, нижих оцена неће бити, зарађиваће је својим трудом и марљивошћу. Такође сам говорио да родитељи не смеју да кажњавају своју децу која нису у стању да уче "за петицу" неким репресивним мерама. 
 Неки родитељи не разумеју очигледну истину: најважније у васпитању није то да дете сјајно учи и да буде одличан ђак, већ да чак и с одраслом децом сачувају нит топлих душевних односа.
Родитељи могу помоћи сину или кћерци да стекну самосталност не упутствима и саветима, већ подршком и одобравањем на том тешком путу. Мала зрела радост у односу на зрео поступак детета и његов зрели избор може дати више него године честих вербалних "зановетања" којима родитељи часте сопствено дете.  Родитељима који стално штите своју децу веома је тешко да схвате да је њихово туторство према детету претерано. Зашто ове или оне најбоље намере постају оптерећујуће, а не помажу? Како ће изгледати ситуација у случају одсуства контроле, непрестаних подсећања, упутстава, забрана самосталних поступака?
Дакле, не треба решавати проблем уместо детета! Нека оно, одговарајући на питања, само дође до решења. Пожељно је дати му варијанте решења, објашњавајући сваку (због чега је она лоша и због чега је добра), али избор треба препустити њему. Ако дете не бира оно што жели одрасла особа, треба направити педагошку паузу. Јер како да поступи - нека буде његова воља чијем формирању одрасла особа треба да помогне, односећи се према њој с поштовањем.
Човек може постати заиста одрастао и самосталан само онда када му верују. Само је у том случају у стању да поверује у сопствене снаге и преузме одговорност за сопствени живот и сопствене поступке. Сумње у човекове могућности, које се испољавају у претераној бризи и старању (јер старање је потребно слабима) поткопава веру детета у своје снаге, чини га пасивним и беспомоћним. Ма колико то било тужно, већина родитеља данас не размишља о таквим стварима као што је поверење према деци. Када се поведе разговор о томе, оно за њих значи као право откривење.

ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ - ЉУБАВ ПРЕМА ДРУГИМА

Колико се пута наше срце стегло када је требало учинити нешто за другога? Колико смо пута прошли крај човека који је био у невољи и отишли даље својим путем као онај левит из Спаситељеве приче? И уопште, колико има пропуштеног и неурађеног у нашем животу! Како смо умели брижно чувати себе и жалити и времена и труда кад је требало радити дело Божије! Зар смо једном с мало труда и жртве могли некоме приредити велику радост и - нисмо! Колико нам је пута неко приступио отворена срца и с пуно љубави и ми му нехајно окренули леђа? Колико су пута и из нашег срца помолиле своје отровне главице: нетрпељивост, заједљивост и злурадост! Колико смо пута без икаквих обзира нанели бол често своме најрођенијем, како смо му без милости рањавали срце и стварали и у његовој и у својој души пакао и после проклињали живот и час када смо се родили!

И - с друге стране - како је топло прострујао неки нови живот кроз нас: кад смо себе предавали Богу, кад смо отварали срце своје, кад смо се с љубављу и поверењем односили према некоме, кад смо волели, кад смо чинили добро, кад смо праштали и кад смо давали и жртвовали нешто од себе. Како нам је у тим моментима био близак Бог, како смо Га дубоко осећали, како смо Му се топло молили! Како је из душе све нешто певало и певало са свим бићима и свим световима Богу Великоме! Како се с очију скидао неки вео, како су се ширили видици, како нам је придолазила снага и како су животне тегобе постајале ништавне. Друкчије смо схватали, друкчије осећали; у другом је правцу била настројена воља. "Све је било измењено: речи Светог Писма, речи молитве и црквених песама до тада тако обичне постајале су тако пуне смисла, људи до тада тако далеки постајали су ближи и равнодушност према њима претварала се у сажаљење и љубав. Споља се у ствари није ништа изменило: то су биле исте речи које смо безброј пута слушали и исти људи које смо још јуче сретали, али је нешто изнутра удахнуло свему нов живот и - све је постало друкчије."

У чему је тајна и откуд та промена?

У Светој Књизи Божијој стоји написано да је Анђео Господњи с пламеним мачем у руци бранио прародитељима приступ Дрвету Живота, кад су зажелели да живе по свом и за себе. И данас је ускраћено узимање учешћа у истинском, радосном, благодатном, стваралачком животу онима који хоће да живе сами за себе, амимо Бога и без љубави према другима.
Јеванђеље нам је открило тај чудни закон живота, да личност отргнута од Бога и љубави према другима и заузета једино собом замире и да се њене истинске снаге, као у откинуте гране гасе. И, да она оживљава кад превазиђе себе, кад заборави на себе, кад воли и кад свој живот утка у живот Божији и живот других.
Они који су бдили и страховали до самозаборава над својим дететом знају врло добро колико животна снага придолази ономе ко заборави себе, ко живи за другог и кад без граница воли.

И уколико је самозаборав и самопрегорење потпуније, уколико је љубав већа, уколико је предавање Богу свесрдније, утолико је у души топлије, утолико се личност већма проширује и богати животним снагама, утолико више постиже и утолико су њена дела већа и трајнија.

Браћо моја, нема веће радости него осетити Христа и Његову љубав у срцу свом и нема веће среће него усрећити другог. Ко живи а то не осети и не доживи, тај слободно нека не броји свој живот у живот. А они који то доживљавају и из те повезаности с Христом и људима црпе снагу, ти стварно живе и стварају.

АРХИМАНДРИТ ЕМИЛИЈАН - НАШИ ОДНОСИ СА БЛИЖЊИМ

Љубав има за циљ то да један може да пружа радост другоме; ја се својевољно жртвујем да би други имао више; жртвујем самог себе да би се други осећао лагодно, да би осећао сигурност у животу. Љубав је једна здружујућа веза, која нас повезује са Црквом, и у исто време са Христом. Како то постижемо? „Подносећи један другога у љубави", као што каже Свети Апостол Павле, примајући другог онаквог какав јесте. Неко гунђа? Пусти га да гунђа. Ако желиш да га натераш да не гунђа, он ће још више гунђати, а ти ћеш се секирати и викати. Други устаје, прави буку и будите. И ти вероватно радиш нешто слично, али то не примећујеш. Пусти га, јер ако покушаш да га исправиш, и он ће покушати да исправи твоје грешке.

Ако неко у нечему није успео, ако направи неку грешку, има неку бољку, показаћемо му велику љубав да би дошао у равнотежу и решио се проблема, старајући се тако „свако за оно што је других", као што каже и Свети Апостол Павле у својој Посланици Филипљанима. Нека свако од нас чини оно што други жели. Муж оно што жели жена. Жена оно што жели муж. Видите ли, браћо моја, колико тананости, финоће, нежности налазимо у Цркви, а понајвише код Светитеља? Светитељи су пажљиви, јер су окусили сладост и мир Светог Духа, и ако не буду пазили на то, изгубиће мир. Светитељи се увек труде да не ражалосте ниједног човека, а ни животиње. Другога посматрају као да је Христос. И заиста и јесте Христос, јер је икона Божија. Сходно томе, они воле човека јер је икона Божија. Тако Христос и човек постају једно у срцу њиховом, у највећим дубинама њиховим.

Ево шта каже једно од монашких правила светог Антонија Великог: „Никада немој отежати другоме, никада немој покушавати да истрајаваш у речима својим". Рекао си нешто, а други ти одговара: „Не, није тако како ти кажеш". Немој покушавати да докажеш да си ти у праву, него пронађи неки учтив начин да други схвати да је победник. Јер, ако не осети да је победник, у њему ће се створити горчина, отпор, отров, осветољубивост, недовољност и толико другог. Повући ћеш се, а да то ни не покажеш, да он то не схвати, да би мислио да те је уверио. Наравно да ћеш ти постојано остати у истини. Ако се не опходимо на овај начин, нама ће владати лукавство, као што се каже у наставку правила светог Антонија Великог.