СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ - O ИСХРАНИ И ПОСТУ

Шта је то - страст преједања и пијанства? Онај ко је изгубио уредну, природну жељу за јелом и пићем, тражи далеко већу количину и разноликост својстава истих, а не само толико колико је потребно за одржавање живота и телесних снага, на које претерано храњење делује супротно од своје природне намене, делује штетно, слабећи и разарајући их.
И сада храна наставља снажно да делује на душу, што је нарочито приметно при употреби вина. То деловање хране заснива се на њеном различитом деловању на тело и крв, и на томе што се испаравање и гасови које она изазива у желуцу подижу у мозак и имају утицај на ум. Из тог разлога, сва опојна пића, нарочито од житарица, забрањена су подвижнику, зато што ум лишавају будности, а тиме и победа у мисленој борби. Побеђени ум, нарочито сладострасним помислима, наслађујући се њима, губи духовну благодат; оно што је задобијено многим и дуготрајним напорима, губи се за неколико сати, за неколико минута.
Монах нипошто не треба да употребљава вино, рекао је преподобни Пимен Велики. То правило треба да следи и сваки благочестиви хришћанин, који жели да сачува своју девственост и целомудреност. Свети оци су следили то правило, а ако су и употребљавали вино, то је било веома ретко и са највећом умереношћу.
Заљућена храна мора бити протерана са трпезе подвижника, зато што побуђује телесне страсти. То су бибер, ђумбир, и други пикантни зачини.
Најприроднија храна је она коју је Творац одредио човеку - одмах по стварању - храна из биљног царства: Бог је рекао нашим прародитељима: Ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну (Пост 1,29). Тек после потопа је разрешена употреба меса (Пост 9, 3).
Биљна храна је најбоља за подвижника. Она најмање распаљује крв, најмање гоји тело; испарења и гасови који се од ње ослобађају и улазе у мозак, најмање делују на њега; на крају - она је најздравија, јер производи најмање слузи у желуцу. Из тих разлога, при њеној употреби, изузетно лако је сачувати чистоту и бодрост ума, а уједно са њима и његову власт над целим човеком; приликом њене употребе слабије делују страсти, и човек је способнији за бављење благочестивим подвизима.
Јела од рибе, нарочито припремљена од крупне морске рибе, имају већ сасвим друге особине: она осетније делују на мозак, гоје тело, распаљују крв, испуњавају желудац штетним слузима, нарочито при честој и непрекидној употреби.
Та дејства су неупоредиво јача од употребе месне хране: она крајње гоји тело, дајући му посебну гојазност, распламсава крв; њена испарења и гасови веома оптерећују мозак. Из тог разлога, монаси је уопште не употребљавају; она приличи људима који се, живећи у свету, стално баве напорним телесним пословима. Али и за њих је њена стална употреба штетна.
"Како!" - повикаће овде умишљени интелектуалци: "Месна храна је од Бога разрешена човеку, а ви забрањујете њену употребу?" На то ми одговарамо речима апостола: Све мије слободно, (то јест, све ми је дозвољено) али све не користи; све мије слободно, али све не изграђује (1 Кор 10,23). Ми избегавамо употребу меса, не зато што га сматрамо нечистим, него зато што оно ствара нарочиту гојазност у читавом нашем саставу, и спречава духовно напредовање.
Света Црква својим мудрим утемељењима и поставкама, разрешавајући хришћанима који живе у свету употребу меса, није допустила његову непрекидну употребу, него је време месоједенија раставила периодима уздржавања од меса, периодима у којима се хришћанин отрежњује од свогчмесоједенија. Такве плодове поста искуством може дознати на себи свако ко их се придржава.
За монахе је забрањена употреба меса, дозвољена је употреба млечне хране и јаја, у време месоједенија. У одређеним периодима и данима њима је разрешена употреба рибе. Али највећи део времена они могу употребљавати само биљну храну.
Искључиво биљну храну употребљавају најревноснији подвижници благочешћа, нарочито када осете у себи похођење Духа Божијег (2Кор 6, 17), због раније наведене погодности те хране и њене јефтиноће. За пиће они користе једино воду, избегавајући не само распаљујуће и опијајуће напитке него и хранљиве, какви су сви напици од житарица.