СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 181-190

181.    "Многи су видели свог ангела-чувара. Чим га неко види, он не жели више ништа друго. Кад се мала деца смеју, она виде свог ангела-чувара. Требало би да учите малу децу да се моле, јер Бог њих слуша."

182.   "Бог се брине о свим људима и свакога штити. Сећам се једног хришћанина који је имао много деце. Једном приликом пошао је са супругом и двоје-тројe деце на свеноћно бдење. Тамо, где су дошли, упитали су их: 'Где су вам млађа деца?' Отац је одговорио: 'Оставили смо их код куће. Бог је нашој деци одредио ангела, а ми смо пошли на свеноћно бдење а не на забаву.' Видите ли како су они расуђивали? Према томе, ми људи дужни смо да учинимо све што можемо а Бог ће затим све уредити."

183.   "Кад бисмо видели нашег ангела и колико нам је он близу, никад се не бисмо осећали усамљено. Ми имамо још пријатеља: Јована Претечу, херувиме, серафиме и саму Пресвету Богородицу."

184.    "Кад кажемо људима да је све дозвољено, онда то није слобода. To је робовање. Да би се кренуло напред, морају се надвладати тешкоће. Навешћемо пример. Ево једног дрвцета. Ми га негујемо, учвршћујемо, подвезујемо конопцем. He подвезујемо га жицом да га не бисмо оштетили. Зар се не бринемо тако о дрвету? Управо тако и никако другачије. Погледајте детенце. Ми од самог почетка ограничавамo његову слободу. Тек што се зачне а већ је, сирото, ограничено мајчином утробом и остаје тамо девет месеци. Чим се роди, повијају га у пелене и везују, тек што мало поодрасте стављају га у "дубак", итд. Све је то неопходно да би одрасло. Чини се да га лишавају слободе. Међутим, без тих заштитних мера, детенце би могло да умре већ првог минута."

185.  "Ђаво не иде против Бога. Ми идемо против Њега. Ђаво налази некога и полаже у њега помисао да иде против Бога."

186.  "Многи људи су несрећни. He спавају и узимају таблете. Други су, опет, веома осетљиви и нервозни. На свима њима се испољава дејствовање ђавола. Осетљивог и нервозног хоће да учини још нервознијим, бездушног још бездушнијим, док пијаног наговара да не оставља вино него да још више пије."

187.  "Ђаво ради свој посао. А ја, који сам, на жалост, монах, не радим свој посао како би ваљало. Ђаво ради свој посао боље од свих нас. Ми, хришћани, а најпре ја сам, као монах, на жалост ништа не радимо."

188.  "Овај живот нам је дат да бисмо положили испите и прешли у други. Да бисмо поставили основу, морамо да водимо битку."

189.  "Бог је створио ангеле. Неки од ангела постали су демони. Бог сад допушта демонима да нам помажу самом својом злобом, јер на тај начин полажемо испите. Он им не допушта да муче Његову творевину."

190.  "Људи уздижу саме себе по спољашњој форми а не по суштини. Један удара другога и, уколико га је овај увредио, узвисује се у очима других људи. Људи немају љубави која би их духовно ранила: тад не би чинили оно што чине. Кад неки егоиста добије ударац, он често схвата да је погрешио али му егоизам не допушта да се повуче. Ако се не бориш против јереси, ти јој на неки начин помажеш. Сад разумете шта се догађа."

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 171-180

171.    "Обратите пажњу на малу децу: како су непорочне њихове мисли! Молитвама мале деце могли бисмо да творимо чуда, јер Господ слуша њихове непорочне молитве."

172.    "Многи мирјани не стварају породицу а ако је и створе, не желе да имају децу. На тај начин уништавају саме себе."

173.    "Жене треба да воде једноставан живот како би могле више да се баве својом децом онда, кад је то деци потребно."

174.    "Неопходно је да младић има духовника и да следи његове савете. Тако ће избећи патње, страх и страдања."

175.    Старац је о младима рекао: "Велика неустрашивост! Нове машине са залеђеним уљем."

176.       "Наша деца су школе претворила у тамнице, а на северу су тамнице претворили у школе."

177.       Многи родитељи имају проблеме с децом и осећају да су у безизлазном положају кад се увере да њихови напори да децу усмере на пут Божији не дају никакве опипљиве резултате. Следеће писмо ст. Пајсија тиче се ове теме и има посебан значај:

Часни Крст, 6. јуна 1977.

Љубљени брате.., радуј се у Господу\

Шти се тиче Вашег детета о којем ми пишете, сматрам да ће га сурови поступци учинити још горим. Говорите с њим о добру и на добар начин и не допустите да примети колико Вас жалости што иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, јер ни радост ни патња неће остати непримећене. Ви испуните своју обавезу и посаветујте га, а затим своје дете поверите Богу.

Мислим да ће Ваш труд дати боље резултате уколико буде сједињен с молитвом. Кад патите због његове разузданости и угњетавате га, неће бити резултата јер је дете узнемирено телом и нападима лукавога којем ће платити дуг.

Можда ће све то проћи. He жалостите се, касније ће се све средити. He примајте то к срцу јер ће оно изгубити своју чистоту, и шта ће се онда догодити?

Људи нашег времена имају један типичан грех - моду. Нека нам се Бог смилује!

Колико год можете, потрудите се да дете не одгурнете од себе, као што сам вам већ рекао, јер би он могао да покида везе и да побегне из породице. Затим се може догодити да он због егоизма неће хтети да Вам се приближи и Ви ћете га сасвим изгубити.

Што се тиче лекара о којем пишете - у том стању у којем се дете налази, чак и да га покажете, шта ћете од тога имати? Ако га тамо одведете, то ће му само нашкодити јер ће, с једне стране, деловати његов велики егоизам, а са друге разумеће да се од нечега разболео. Ту су још и телесне страсти које не налазе задовољење и све то ће га само још више уплашити, тако да ће му бити још rope. To дете нема ништа осим младалачког телесног лудила, својственог његовом узрасту; оно је достигло висок степен и постало разбуктали узрочник његовог неуздржаног живота.

Ако мислите да он има неку болест и ако Ваш лекар саветује да му дајете лекове, ја не замерам. Међутим, претрпите мало и затворите очи пред његовим испадима све дотле док Вам он не приђе и првом приликом, кад Вам се повери, уколико се он сам слабо осећа, или ако Ви приметите да нешто није у реду, одведите га код лекара.

Уопштено говорећи, не жалостите се. Бог неће напустити ово дете. Гресима данашње деце Бог неће судити онако, како је судио гресима деце нашег времена.

Молите се, и ја ћу се молити, и добри Бог ће помоћи и Вашем детету и свој деци света.

С љубављу у Христу, монах Пајсије.

178.        "Данашња омладина не осећа радост жртвовања."

179.       "За духовни живот детета велики значај имају породичне склоности. Ако су родитељи лукави, и дете ће бити живахно и лукаво. Једном сам срео дечака у чијем су се џепу налазиле рђаве фотографије. Предложио сам да их уступи мени и обећао му да ће за сваку од њих добити чоколаду. Дечак је одлучно одбио да ми их да, што донекле није својствено његовом узрасту. Међутим, он је задовољство грешног гледања претпоставио сладости слаткиша."

180.   "He би требало да се удаљујемо од Бога, јер се то не може учинити без муке. Помислите да се ангео-чувар читавог живота труди да у човеков ум положи позитивне помисли, и да трпи, да страда и да се жалости кад човек греши, да би на крају сам ангео стао пред Бога празних руку. Ви само размислите о томе! To је веома горко. Већ из самог тог разлога нико не би требало да се удаљује од Бога. Односно, не би требало да преступа заповести Божије. Покажимо мало усрдности."

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 161-170

161.      "Бог допушта да неки и без кривице настрадају, како би и несавеснима дао прилику да се освесте. Они који без кривице трпе могли би да постану највољенија чеда Божија. Верујем да ће им у рају Бог рећи: 'Изаберите најбоље место. Према томе, кад тражимо своје ми губимо све. Губимо и свој мир и своју награду на небесима."

162.       У центру за регруте у Коринту примио сам прво писмо од о. Пајсија. По августовској жези и уз пренапорне вежбе, у сваком тренутку био сам изложен духовној опасности. Нисам могао да поднесем саблазни, вику и грубо опхођење с регрутима. Међутим, укрепиле су ме утешне речи ст. Пајсија:

Часни Крст, 16. августа 1971.

Мој у Христу брате Дионисије, радуј се у Господу

Добио сам твоје писмо и обрадовао сам се. Можда је и боље што се ниси упутио на Синај, јер тамошњи услови и нису тако добри.

Сад мало претрпи. Време ће брзо проћи и, уз Божију помоћ, проћи ће и војни рок. У сваком случају, то је сасвим природан пут: цару царево, а Богу Божије.

Што се тиче усредсређености (поводом ларме), сети се школе коју си похађао. Тад те није искушавао метеж, него си пажљиво пратио предавање. На одморима си читао, не слушајући шта раде или чине они око тебе. Тад си се плашио да не поквариш оцену и да сачуваш успех. Таква, па чак и већа пажња захтева се од тебе и сада, јер више није реч о оцени него о спасењу душе.

Према томе, имај све то у виду: нека се твој ум не расплињује, него се усредсреди на молитву.

Нећу више да те замарам. напомињем ти само да је сад у центру посебно тешко. Чим ти се укаже прилика, упознај се с духовним људима у том крају.

Молим се за твоје добро трпљење и нека Христос и Пресвета Богородица буду уз тебе.

С љубављу у Христу, монах Пајсије.

163.       Неко је о. Пајсија упитао зашто Бог неким људима шаље бројна искушења, а некима не. Многи се на то жале. Старац Пајсије је одговорио: "Бога не занима овај живот, Њега занима онај други. Бог је праведан. Постоји, наравно, и људска правда. Окупе се тројица лажних сведока и оптуже некога, а судије су обавезне да га казне. Касније се могу појавити и други сведоци, који ће доказати истину и оправдати га. Шта ту да се каже? Несрећни људи. Постоји, међутим, и правда Божија која је непогрешива. Срећни су они који ће бити оправдани у другом животу."

164.       Многи мирјани не очекују правду у другом животу него негодују због неправди и искушења која им се дешавају у овом животу. Старац је о њима рекао: "Потребно је да укрепљујемо веру таквих људи. Ако се не укрепе вером, све ће их мучити. Уз атрофирану веру, они ће негодовати сваким поводом."

165.       "Неки људи имају малу веру у Бога и мало снаге да би се борили с тешкоћама. Често се уплиће и ђаво и ствара тешкоће, како би задобио те људе. Због тога им је потребна помоћ. Сећам се да су ми, кад сам био мали и кад сам учио дрворезбарски занат, справе пале на ноге и удариле ме. Тад сам говорио: 'дођавола' 'иди до врага' и сл. Други пут ништа нисам рекао, али сам се још више озлоједио. Затим сам одлучио да, сваки пут кад се ударим, кажем: 'Велико је Име Пресвете Тројице' или 'Слава Теби, Боже'. Тако је ђаво отишао, јер сам схватио његов циљ. Треба да знамо да бивају искушења и од Бога, али да затим долази ђаво и да их чини још мрачнијим. У томе се и састоји тешкоћа."

166.       "Кад неко болује, он може да разуме и бол другога. Бог нам шаље болест да бисмо платили дуг и сакупили себи благо."

167.   "Дужни смо да помажемо својој деци до одређеног тренутка. Затим ћемо их поверити Богу. Ангео-чувар је уз њих."

168.   "Сад кад су ваша деца још мала, дужни сте да им помогнете да схвате шта је добро. To и јесте најдубљи смисао живота."

169.    "Нека млади, који су започели духовни живот, обрате пажњу на узрочнике греха и нека имају позитивне мисли. Нека се сете како је једном неки старац, подвижник, дошао у град да би радио. Кад се вратио, остали подвижници су га питали шта је видео. Он им је одго- ворио да свет није ни видео и да је гледао само дрвеће."

170.    "Видим да данашња омладина чини многа безакоња да би осетила задовољство, док би у духовном животу задобили далеко дубљу, божанствену радост. Човек у задовољствима може да проживи минут, десет минута, десет дана, па и читаву годину. Међутим, кад их дожи- ви, често се запита да ли у рају постоји нешто боље од онога што је овде доживео. Наши млади сматрају да ће нешто добити. Подсећају на гладну децу која сакупљају оно што су су одбацили војници - окупатори. Они то гризу и уображавају да су нешто добили, иако нису добили ништа."

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 151-160

151.    "Човек који не верује у Бога и будући живот, излаже осуди своју бесмртну душу и у овом животу живи без утехе. Ништа не може да га утеши. Плаши се да ће умрети, мучи се, одлази код психијатара који му дају таблете и саветују да се разоноди. Он узима таблете и бива омамљен а затим путује тамо - онамо да би видео знаменитости и заборавио на бол."

152.   "Један учитељ је имао седморо или осморо деце. Кад му је било око педесет година, једном детету се нешто догодило са оком. Испитали су га, открили тумор и уклонили око. Несрећнику су се смејала сва деца у школи. Како се могло утешити ово несрећно дете? Поми- слио сам да му могу помоћи. Дечаку је било дванаест година и већ је понешто разумео. Несрећник није знао шта је утеха. Испричао сам учитељу да ће душе, које се с несрећом боре тако што прослављају Бога, у будућем животу бити уз Пафнутија Исповедника, којем су због његове вере у Христа извадили око. Несрећни учитељ је то разумео и поскочио је од радости. To није била лажна утеха, била је то стварност. Увидео је да није било неправде, јер Бог не чини неправду. Верујем да ће у дан Суда Бог наградити ово дете."

153.    "Патња очишћује човека. He постоји ништа узвишеније. Важна је и молитва: 'Господе Исусе Христе... Блажени старац Тихон је говорио да је 'Господе Исусе Христе' 100 драхми, а 'Слава теби, Боже' - 1000 драхми. Имао је у виду да 'Слава теби, Боже' има већу вредност. Ако је прво нужност коју човек осећа и, хтео - не хтео, мора да тражи, онда је друго његов подвиг: човек трпи и благодари Богу!"

154.   "Човек треба да се радује кад га вређају. Међутим, он не треба намерно то да тражи, јер у таквом поступку нема љубави."

155.     "Кад вас вређају, прихватите то као велики благослов."

156.   "Кад некога вређају, он на опадача треба да гледа као на свог доброчинитеља, јер му сабира благо за будући живот. Бог све зна. Он види даље и, као добри Отац, жели да човек буде с Њим у рају. Он свакоме шаље оно, што ће му помоћи да доспе у рај. To може бити искушење, а може бити и нешто друго. Потребно је само да то човек разуме и да не јадикује, јер ће изгубити део своје награде."

157.   Старац је говорио и о томе како треба дочекати искушења: "Замислимо да сам се родио као богаљ, без руку и без ногу. Потпуно сам одузет и не могу да се крећем. Ако то прихватим с радошћу и славословљем, Бог ће ме уврстити међу исповеднике! Потребно је тако мало да учиним да би ме Бог уврстио међу исповеднике! Кад сам својим аутомобилом ударим у стену и кад то што се догодило дочекам с радошћу, Бог ће ме уврстити међу праведнике. Дакле, шта још да пожелим? Бог ће примити чак и резултат моје сопствене непажње ако га ја с радошћу прихватим."

158.      "Многи људи не дочекују искушења на здрав начин, него јадикују. У неким случајевима пребацују чак и родитељима. У чему је њихова кривица? Људи дају оно што, као људи, могу да дају. Они дају тело, a душу даје Бог. Према томе, Бог заједно са човеком ствара човека. Зашто су родитељи криви ако се дете родило као богаљ?"

159.      "Бог нам шаље благослове да би нам подарио рај. Он их шаље сваком човеку. На жалост, ми пропуштамо повољно време. Уколико можете радосно и са славословљем да дочекате искушења схватајући њихов дубоки смисао, утолико ћете и у овом свету задобити мир."

160.   Ако у овом свету испуниш оно што си дужан, спашћеш се. Ако томе додаш још мало, добићеш и новчић више. Ако некога неправедно ишибају, добиће пуну награду. Најпобожнији људи често бивају изложени искушењима и они најгоре пролазе. Кад то виде, други се питају зашто је Бог то дозволио. Навешћу пример. Постоји једна веома добра породица. Веома добар човек, веома добра жена, веома добра деца. Сви одлазе у цркву, сви се причешћују, итд. Одједном се појављује пијаница или умоболник, без икаквог повода удара старешину по- родице и убија га. Због тога људи који су далеко од Бога кажу: 'Ево, погледај њега. Носио је свој крст и зато је настрадао.' To је безочност. Требало би да знамо да Бог допушта да настрадају и сасвим невини људи, како би и оним најбезочнијим дао прилику да кажу исто што и разбојник на крсту: 'Ми праведно страдамо, а овај Човек ништа није учинио. Зар се не бојиш Бога?"

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 141 -150

141.        "Једном сам путовао аутобусом. Шта се тамо догађало! Неко је рекао возачу да утиша магнетофон, да би ми помогао и да би показао поштовање према мом чину. Међутим, возач га је још више појачао. Читао сам молитву и ни најмање ме нису ометале песме које сам слушао. У себи сам помислио: 'Кад би се, не дај Боже, успут догодила несрећа, пострадали би људи у нашем возилу: једном би била сломљена нога, другом разбијена глава, једно дете би вриштало, друго би било убогаљено. Како бих ја поднео тај призор? Слава Теби, Боже', помислио сам, 'људи су добро и слуша се музика. Нашао сам противтежу њиховом жамору - сопствено псалмопојање. Они имају своје a ја - молитву."

142.       "Све прихватајте с позитивним помислима и нека не буде другачије."

143.       "Нека се свако стави у положај другога. На жалост, дух који данас влада међу нама захтева да један силом преотме положај другога а не да се постави у његов положај да би осетио сажаљење. Кад се неко постави у положај другога, све се поправља. Навешћемо пример: ако би се млада жена поставила у положај своје свекрве - старице и размислила да ће данас - сутра и она бити свекрва којој невеста неће хтети да помаже и с којом ће се грубо опходити, зар се не би према њој љубазно понашала? Уколико се човек не буде понашао по духовном, знајте да ће почети да дејствују духовни закони и ево шта ће се догодити: Бог ће одвратити Своју љубав од тог човека да би му још у овом животу наплатио оно што је дужан."

144.       Занимљиво је следеће казивање о позитивним помислима с каквима треба сусрести животне недаће. Тако је о. Пајсије говорио:

"Један мој познаник доспео је у тежак положај. Имао је кућу у мирном делу града у којем је и радио. Након извесног времена, поред куће су подигли ауто-ремонтну радионицу а одмах затим отворили су и велики булевар, тако да је та четврт постала веома прометна. Због непрестане буке несрећник више није могао да спава. Дошао је код мене и рекао: 'Старче, шта да учиним? Да саградимо нову кућу? Како да је подигнемо кад имамо петоро деце? Шта да радимо? He можемо да се смиримо!' Дакле, положај ове породице био је веома тежак и били су принуђени да узимају таблете за умирење.

Рекао сам да он ову ситуацију није прихватио на духован начин. 'Ако би, не дај Боже, дошло до рата а ти остао у тој кући и твој живот у њој био безбедан, како би онда гледао на ту кућу? Разуме се, као на велики благослов Божији за тебе и твоју породицу. Напољу би гинули, а твој живот би био ван опасности. Ти би то сматрао великим благословом. Сад изведи логичан закључак и кажи: 'Слава теби, Боже! He пролазе колоне тенкова и сл. Пролазе само аутомобили и људи журе на посао. Слава теби, Боже! Нема рата. Како велики благослов! Према томе, како год погледаш - треба славити Бога."

145.       "Ако у глави не буде било позитивних помисли, неће бити ни тиховања [молчанија] унутар нас. Чак и кад бисмо били у пустињи, не бисмо могли да безмолвствујемо, јер и тамо кушач током ноћи сабира све шакале и они завијају. Дању сабира све зрикавце на дрвету у дворишту. Ако дању штапом растерујемо зрикавце а ноћу камењем гађамо шакале, кушач нас уводи у још већу грешку. Према томе, сваку ситуацију дочекајте с позитивним помислима."

146.       Дани моје војничке службе понекад су протицали спокојно, док су се током ноћи дешавали снажни напади лукавога. У том тешком и за мој духовни живот опасном периоду добио сам од ст. Пајсија следеће писмо:

Часни крст, 10. фебруара 1973.

Брате Дионисије, радуј се у Господу!

Молим се за ваше здравље и за помоћ светог Харалампија.

Добио сам твоје писмо пре месец дана, али ти нисам одмах одговорио јер сматрам да ти је потребнија помоћ Божија него људски савети.

He плаши се, брате мој, у борби с непријатељем, само му не дај повода за дрскост. Тако се дешава на почетку, кад се душа спрема да заувек утекне од непријатеља. Помисли су, брате мој, помисли, и њих допушта Бог. Тако је било и са Јовом, да би се показао подвижник Божији.

Бог настоји да ти помогне да се не сагласиш с њима. Ако неколико пута и будеш побеђен, остани хладнокрван, исповедај се и поново се, са смирењем, бори, 'јер ћете, чак и ако опет будете побеђени, опет надвладати, јер је с вама Бог'. He знам да ли си нашао неког духовника. Да би добио помоћ, требало би да контактираш с духовним људима. У манастиру Петраки наћи ћеш оца Серафима, а тамо је и старац Епифаније Теодоропулос. У обитељи Пендели наћи ћеш оца Порфирија, али не у њој самој него у близини манастира. На Атици се налази добар ђакон, отац Никодим (из Јањине), а такође и други отац Никодим, проповедник Атинске митрополије. Ако будеш хтео, отиђи у моје име. У Теби ћеш наћи оца Игњатија, проповедника и, ако се укаже прилика, иди и корисно употреби време.

Ако буде било времена, не би било лоше да током одсуства дођеш и овамо, али се потруди да времена буде довољно јер је море сад узбуркано.

Увек те се сећам и увек сам ти на располагању ако мислиш да ти нечим могу помоћи. Опрости за мој нечитак рукопис, али сад се слабо види због тмурног времена.

Нека Христос и Пресвета Богородица буду уз тебе.

С љубављу у Христу,

твој брат монах Пајсије

P.S. У вези с тим што сматраш да се сви баве тобом, знај да је то искушење и не обраћај пажњу, јер се непријатељ - ђаво спрема да ти наметне манију гоњења. Видиш како је ђаво злобан: поставља замке за почетнике и гура их према њима. Због тога ни најмање немој ве- ровати тој помисли. Ако и даље будеш примећивао сличне знаке, знај да онај исти непријатељ припрема твој пад.

147.     Неко је упитао старца: "Помисао ми често бежи тамо где ја не бих желео. Кад призовем Име Христово, мој дух као да неко време буде у стању обамрлости, а затим се поново враћа тој помисли." Старац је одговорио: "Та појава захтева анализу. Уопштено говорећи, не би требало прихватати помисли. Кад долазе и кад их не прихваташ, онда правилно поступаш. Говорићу о себи. Имам келију и желим да безмолвствујем. Међутим, изнад мене лете авиони. Шта да радим? Могу ли да зауставим авионе? Лоше бих поступио ако бих изравнао терен и начинио аеродром. Они сад лете и лармају, али ја томе не придајем никакав значај. Кад изговараш молитву, ђаво смишља многа лукавства. Сећам се да сам, кад сам био мали, водио борбу са страстима. Увидео сам да ме једна страст непрестано напада. Док сам се молио, ђаво ме доводио у такво стање да сам помишљао да га не могу победити и задобити неопходну врлину. И поред тога, било је неког успеха, али га ја нисам видео. Бог је допустио да ме обузме очајање. Сматрао сам да нећу устати, да нећу надвладати страст, док сам у почетку напредовао. Шта кажеш на то? Како то да неко напредује и да истовремено види да остаје на истом месту? Можда се то догађа стога што не видимо с колико њих се боримо данас а с колико сутра. Навешћу пример. Данас сам пао, али кажем себи да сутра нећу то поновити. Међутим, уместо тога, сутра учиним нешто још rope и кажем: 'Боже, зашто сам поново погрешио?' Ђаво сакупља пет - десет својих и баца ме доле. Ја, међутим, не видим много њих него видим само једног. И други пут се трудим да га савладам, али све је узалудно. Тад ме мучи очајање. Ђаво ти говори шта се тиме добија: 'Ако га доведем до лудила, успео сам. Ако га бацим у безнађе и очајање, победио сам.' Кад бисмо могли да видимо с колико њих смо се борили првог дана, а с колико другог или трећег, ђаво би побегао и не би могао да се задржи. Дакле, дошао сам у такво стање да сам сматрао да не могу достићи одређену врлину. Затим сам применио другу тактику. Говорио сам: Слава Теби, Боже, данас је већ боље', иако је било rope. Тако сам поступио и следећег дана. На тај начин сам себи давао снагу, иако сам био сломљен. У време кад нисам могао да кренем даље и само то 'слава Теби, Боже' представљало је успех јер ми је давало одважност и наду. Тако сам се првог дана попео на једну степеницу, другог на две и, благодаћу Божијом, победио сам."

148.         0 борби коју човек мора да води с помислима старац је говорио следеће: "У почетку, ма какву борбу да води - наравно, уз помоћ благодати Божије - постоје успони и падови. Тек кад нарасте божанствена љубав, бива спаљено сво смеће које расипа ђаво. Срце пламти и ништа не може да се прилепи за њега.

149.     Старац је говорио: "Кад човек верује у Бога, Христа и будући живот, овоземаљски живот му бива празан и он осећа потребу да се припреми за прелазак у други (живот). Ако га неко увреди нека се радује, јер тиме добија за небески живот. Колико човека вређају у овом животу, толико му се даје у другом животу."

150.   "Нема много људи који су у стању да поднесу несрећу. Већина људи страда јер не поима дубоки смисао живота. Кад схвате тај дубоки животни смисао, онда све долази у ред."

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 131 -140

131.      "Ако власти окриве неког човека иако је имао добре намере и чисте побуде, верујем да ће му Бог, након много година, дати оно што му људи нису дали. Тако се дешава и у војсци. Некога пошаљу на службени пут а кад се врати добије петнаест дана одсуства. Тако поступа и добри Бог."

132.      "У једном манастиру познавао сам душу која је трпела многе увреде. Имао сам утисак да је достигла такво савршенство какво људи ретко достижу. Та душа је била једна девојка која је тек шест-седам месеци живела у манастиру а већ је достигла такво стање! Она је живела Тајинствима, живела је божанственом Литургијом и свештеним догађајима. Схватио сам да су ту душу вређали. И заиста, људи су према њој неправедно поступали док је била у свету. А поседовала је толику доброту! Људи којима је помагала нису је одвели тамо где је требало. He знам, можда је то световни израз, али они су хтели да зграбе жар туђим рукама. Она је желела да се временом замонаши а они су хтели да им помаже у световним стварима. А зашто да им помаже? Да је помагала оцу, мајци или болеснику, онда би то било добро. Међутим, она је потпуно помагала људима... Бог је, међутим све устројио, јер је та душа поседовала простоту и љубав."

133.       "Смирење се задобија борбом. Кад спознаш самога себе, задобијаш смирење које постаје стање. У противном се можеш смирити током једног минута и помисао ће ти рећи да си нешто док си у ствари ништа. Тако ћеш се борити све до смртног часа. Ако те смрт затекне с помишљу да си ништа Бог ће говорити с тобом. Међутим, уколико ти у смртном часу помисао буде говорила да си нешто и ти то не приметиш, сав твој труд ће бити узалудан."

134.       "Нужно је да човек одбаци логику. Ја, на пример, кажем: сад сам монах а могао сам да будем животиња. Бог ме, међутим, није створио као животињу. Он ме створио као човека и призвао ме у ангелски чин. А шта сам ја учинио? Он је тако много учинио за мене, иако је могао да ме створи као жабу, као шкорпију или као корњачу. Међутим, Он ме створио као човека. Такве мисли смирују. Требало би да на оно, што нам је Бог дао, одговоримо благодарношћу."

135.        "Да би се човек духовно подвизавао потребни су услови. Он најпре треба да стекне смирење, љубав и чисто срце. Кад поседује смирење, човек поседује божанствени магнет који привлачи благодат Божију. Погледајте смирене: њима се даје благодат. Тако је устројено."

136.        Многи верујући људи осуђују друге иако би требало да их љубе и сматрају узвишенијима од самих себе. Старац Пајсије је увек говорио да онај ко у људским очима изгледа грешан у очима Божијим може да буде свет. Он је говорио: "Неки злочинац је пред Богом можда већ одговорио за свој грех, док неки монах није. Требало би да чак и злочинца сматрамо бољим него што смо ми сами. Смирење и љубав иду заједно, они стоје једно уз друго. Треба страдати због другог и од срца творити молитву. Духован човек сматра за своје добро уколико се налази у горем положају него други. Он се изнутра ослобађа, осећa доброчинства и благодат Божију, моли се и с плачем призива Бога да помогне свим људима које духован човек сматра узвишенијима од самога себе. Његово смирење је постало истинско, постало је стање душе."

137.        У вези с питањем на који се начин може духовно напредовати, старац је рекао: "Ја сам за подвижништво и то сам, наравно, проверио на самоме себи. Међутим, уверио сам се да је највећи подвиг кад човек задобије смирење и љубав. Тада му нису потребни поклони нити да чини било шта спољашње. To је лако и за мушкарце, и за жене, и за децу. Требало би да предност дамо души а не спољашњим подвизима, јер спољашње може да изазове лажна осећања."

138.       Многи хришћани прихватају неки подвиг да би се очистили од страсти. Они обично посте, праве метаније и одлазе у цркву. Међутим, не постижу духовни напредак и не задобијају очишћење. У вези с тим старац је говорио: "Хајде да размислимо, јер постоји и другачији под- виг. Што се тиче телесног подвига, ако га неко и увећа неће сасвим успети. Тиме може само да увелича гордост: ја тобоже нешто значим. Због тога је нужно да се нишан окрене ка гордости и да се у њу гађа. Тада ће човек лако постићи много тога. Мислим да то није велики подвиг. Чак и детенце које још није способно да се креће може да порази ђавола својим смирењем. Наравно, ђаво је веома јак али и веома труо. Он може да сруши џина, али и детенце може да га победи."

139.       "У сваком подвигу мора преовладати смирење. Ако се не смириш, на снагу ће ступити духовни закон: Који се уздиже понизиће се. Кад спознамо себе, смирење долази на природан начин и постаје човеково стање. Ако пак не спознамо себе, нећемо играти по правилима и ђаво ће нам подметнути мисао да нешто значимо. Схватимо да смо ништа. Понављајмо до самог смртног часа: данас јесмо а сутра нисмо."

140.  "Истинска простота повезана је са смирењем. Постоји, међутим, и друга простота, и она је повезана с гордошћу. Навешћу вам један пример. На копну је живео један усамљени старац, који је био пастир. Пронашао сам га у једној колиби. Током свог живота, само је једном за Пасху отишао у цркву и пламено је говорио: 'О, какву ми веру имамо! Настојатељ је био као сам Исус Христос!' To је све. Будући да је био толико прост и да тамо rope, где је живео, ништа није знао, видео је велико достигнуће у томе што је превртао своју чинију да је пси не би облизивали. 'Ето шта значи ум', говорио ми је он с посебним задовoљством. Схватате ли? Он је о томе озбиљно размишљао. Ако погледамо оно спoљашње, рећи ћемо да је био прост. Међутим, то је било сведочанство о простоти повезаној с гордошћу."

је велико достигнуће у томе што је превртао своју чинију да је пси не би облизивали. 'Ето шта значи ум', говорио ми је он с посебним задоваљством. Схватате ли? Он је о томе озбиљно размишљао. Ако погледамо оно спаљашње, рећи ћемо да је био прост. Међутим, то је било сведочанство о простоти повезаној с гордошћу."

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 121 -130

121.               "Понекад Господ у тренутку молитве пошаље миомирис. To се догађа због утехе, укрепљења и пуноте. Тај миомирис је веома јак и нимало не подсећа на мирис дувана. Осећаш велико спокојство. Понекад се тај миомирис не може поднети. Док сам био у манастиру Филотсју, пошао сам у келију св. Дометија и, изненада, готово да нисам могао да дишем од миомириса! Упитао сам и рекли су ми да је ту негде сахрањен блажени Дометије, али да нико не зна где. Други пут, боравећи у Каруљи, излазио сам из једне порушене келије где су били разбацани комадићи гвожђа и трупци и поново осетио снажан миомирис. Како сам касније сазнао, у тој келији је некад живео један свети старац који је био велики духовник."

122.              "Знам да нас наш ангео-чувар заступа и руководи. Кад се за некога молимо, наш ангео може да помогне брзином муње. Он може да спречи или да сачува онога за кога се молимо."

123.              "Бедуини на Синају моле се кад залази сунце имајући велику веру у свог бога. Истовремено, ми који познајемо Истинитог Бога, не посвећујемо свом Небеском Оцу чак ни неколико речи речи молитве."

124.              "Једном, док сам се молио у келији, кроз прозор сам напољу спазио нечистога и почео сам да молим Бога да му подари покајање и да нечистога прими у рај. Онај је тада ушао унутра и почео да ми се руга. Помислио сам да то није мој посао - ја да се молим за њега а он да ми се руга!"

125.               "Када тражимо решење за своје овоземаљске проблеме Бог слуша али ствара привид да не слуша. To се догађа стога што нам решење свих наших проблема не би било од користи јер губимо благо на небесима, које нараста независно од тога решавају ли се наши житејски проблеми."

126.         "Кад достигнемо безмолвије [тиховање] појављује се и пустиња. Пустиња није место. У пустињи морам да опустошим од страсти. Кад пустињу прилагођавам себи, не живим у пустињи. Потребно је да ме пустиња измени. У свету нико не може да напредује док ради мноштво ствари. Довољно је ако се човек потруди да увиди шта му шкоди. Ако то увиди, у много чему може да узнапредује."

127.        "Спољашње безмолвије сједињено с разборитим подвигом врло брзо доноси и унутрашње безмолвије [душевни мир] које је нужна основа за истанчано духовно делање, јер уколико се неко више удаљује од света утолико и свет излази из њега. Истерују се световне помисли а човеков ум се освећује и он постаје човек Божији."

128.        "Само безмолвије је тајна молитва и силно помаже спољашњој молитви, као и дисање које је неприметно а ипак неопходно човеку."

129.        "Безмолвије (удаљавање од света) врло брзо доводи до унутрашњег безмолвија у души, заједно с подвигом и непрестаном молитвом. Човек се тада више не раздражује због свагдашњег неспокојства јер се, у суштини, само телом налази на земљи док се његов ум већ налази на небу."

130.    "Бог хоће да човек онај талант који му је Он дао претвори у два. Два таланта - то је изврсно. Ако му је дао два таланта - нека се удвоструче. Четири таланта - то је изврсно. Кад би дао пет таланата - требало би да их претвори у десет. Девет таланата - то већ није изврсно. Често се догађа да су три таланта надизврсна, док девет таланата није изврсно. Због тога је Господ рекао: 'Не судите према спољашњем, него судите судом праведним.' Често за неког човека кажемо да је светац. А како знамо да ли је можда неки преступник већ одговарао за своја дела док "светац" није то учинио долично?"

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 111-120

111.              "Један уздах вреди више него обиље суза. Од Милосрдног нећемо тражити ни сузе ни дарове. Тражите покајање, покајање, покајање. Неопходно нам је покајање."

112.               "Кад човек схвати да поседује само грех, Бог му даје све што му је потребно. Када човек то не схвата, доводи Бога у тежак положај. Страшна ствар! Ако му Бог да неки дар, то ће се окренути на зло јер ће несрећник помислити да он сам нешто значи. Ако му пак не да никакав дар, опет ће таквог човека учинити несрећним. Шта Бог може ту да учини? Ако да - нашкодиће му, ако не да, Сам ће се ражалостити. Чим човек схвати да њему припадају само греси и да све остало припада Богу, Бог почиње непрестано да му даје све што му је потребно као што и отац, који има једно дете, даје (детету) све што му је потребно за напредак."

113.              "Кад саучествујемо у несрећи брата, ми се молимо и Бог му помаже. Добијамо вест да му је Бог помогао и осећамо радост. Тада нас напушта жалост коју смо осећали због брата."

114.              "Потребно је да се молимо за покојнике. Несрећни су они који очекују Суд, а никога нема да им понуди прохладно пиће или да их избави од окова. 'У аду', речено је, 'нема покајања.' Ти несрећници не могу сами себи да помогну, али ми можемо. И Бог жели да постоје људи који би Га молили да помогне несрећнима."

115.               Једном свом посетиоцу старац је казивао о следећем случају: "Молио сам се Господу као и обично. Изненада, моја мисао је променила усмерење. Рекао сам самоме себи: 'Знаш да имаш проблема с плућима и уопште не предузимаш потребне мере, што може имати врло озбиљне последице за твоје здравље' Тек што ми је та мисао дозрела у свести, пао сам на под. Схватио сам да сам сагрешио прекинувши молитву и затим сам се довољно дуго молио да ми Господ опрости. И заиста, после искрених молитава добио сам опроштај."

116.              "Молитва је поверење у Бога. Када се апсолутно предаш Богу, немаш више потребе да се за нешто молиш или да због нечега бринеш, јер је Бог већ све разумео. Само стрпљиво сачекај да плод сазри и да падне."

117.              У време рата у Персијском заливу, старац се затворио у келију и није примао посетиоце. Молио се да рат не постане још страшнији и да га осуде. Касније је говорио посетиоцима: "Молитвом не можемо да спречимо оно што је Христос одредио. Он је, међутим, говорио: молите се да буде дан и да не настане ноћ, молите се да дође пролеће и да не буде зиме. Зло се умањује молитвом."

118.              Ако се не молимо за болесника, болест се развија. Бог предвиђа будућност. Ако се човек за којег се молимо труди да му буде боље и да помогне својој деци, и Бог помаже да се добро заврши. Ако пак Бог касније увиди да је човек застранио и да не помаже својој деци, Он узима човека. Дакле, ако се не молимо, болест се развија."

119.               Неко је старцу рекао како се с пламеном вером труди да свој ум усредсреди у срце и да се моли, чак и за друге, али да ништа не добија. Старац му је објаснио: "To је спољашње старање. Кад бол другог човека учиниш својим сопственим, неће ти бити потребно никакво расуђивање. Срце ће те заболети и молићеш се срдачном молитвом. Твоја молитва за болесника помоћи ће му тек онда кад он буде хтео да му буде боље."

120.       "Раније је Господ слао велику благодат. Молитва се у мени извршавала даноноћно. Ја бих заспао, а молитва се није прекидала."