11. Старца су
једном упитали постоје ли на Светој Гори људи који су достигли такву љубав да
сваког човека сматрају братом? Он је одговорио: "Требало би да их буде
много али, авај! Њих је мало, само неколицина душа. Ми, Светогорци, трпимо
велико зло због календа- ра. To ће
погубити Свету Гору. To је већ
погубило цео свет. Дошло је до потпуног пада."
12. "Људи
у свету се сада занимају свим проблемима, осим својим сопственим. Сматрам да
ће, ако се неко буде бавио собом, све доћи у правилан ритам. To треба и да учинимо. Видите да
се ђаво подругује и да свакоме задаје посла."
13. "Када
поправим себе, поправиће се и делић Цркве и у том случају можемо да будемо
у јединомислију. Један је Свети Дух. Људи сада стварају много духова. To не могу да разумем."
14.
"Бог неће од свих људи тражити једно исто. Ви
не можете побећи од света? Можете? He можете.
Ви ћете живети у свету. Усмерите све своје
снаге на побожна дела која овде можете да учините. И то ће бити много."
15. "Човек
даје тело свом сину. Бог му даје душу. Кад дете одрасте, родитељи скидају са
себе одговорност. Бог сваком човеку даје ангела-чувара. Он читавог живота
помаже човеку. Због чега се плашимо да себе поверимо Богу?"
16. Неко је
упитао старца да ли га замарају посетиоци који свакодневно долазе а он је
одговорио: "Ево шта ћу ти рећи. Кад је разговор духован - не замарају ме.
Рђаво је кад постављају савршено бесмислена питања. Ако су људи необразовани
и постављају таква питања, онда имају оправдања. Међутим, долазе научници,
математичари, и питају каква веза постоји између космоса и човекове свести.
Хајде да сад изведемо закључак. Обично им овако кажем: 'Имам кафе и кутију
аспирина. Седите мало у хладу, а затим ћемо полако разрешити ваша питања.'
Видите, потребно је да имате кафу и аспирине. Мени се није догодило чак ни да
три вечери узастопно спавам. Желео бих да током те три вечери спавам макар три
часа узастопно. Па ипак, нисам се заморио. А кад ми спољашњи људи заврте
главу са својих пет стотина питања, заболи ме глава. To је једино што ме замара."
17. Упитао
сам старца на који начин да одбијемо похвале а он ми је одговорио: "Имајте
смирење и добро упознајте себе. Ево вам примера: кад у дрвету исклешем лик
неког светитеља, мислим да сам добро урадио. Након извесног времена поново га
погледам и запазим недостатке. Зар ћу узети лупу да бих видео има ли озбиљних
недостатака? Исто је и кад погледамо руке. Видимо да су чисте. Зар ћемо узети
лупу да бисмо видели нечистоћу и мноштво микроба? Исто се дешава и кад се
напрегнуто загледамо у своју душу. Видимо да уопште нисмо оно што свет говори о
нама."
18.
"Понекад говоримо да имамо љубави. У којој
мери? Човек ће у духовној љубави узнапредовати онда, када цео свет буде
посматрао као своју браћу. Нека свако зна да нам је и идолопоклоник и јеховиста
такође брат по телу али, наравно, не и по Духу у којем смо ми, православни. Ми
смо дужни да плачемо због њега. И опет, ако православни постане јеховиста или
римокатолик, и због њега треба да плачемо. Данас је толико милиона
неправославних! А колико сам ја плакао? Према томе, далеко сам од истинске
љубави."
19. "Требало
би да сви ми поседујемо смирење. И мали и велики. Требало би да поседујемо
смирење, јер су наши нерви мало више напрегнути. Сви смо ми више или мање
егоисти. Сваки пут, кад нас руководи егоизам, и најмањи повод изазива највећи
сукоб. На тај начин, почиње одатле што у породицу улази искушење. А ви, чак и
ако сте уловили тај тренутак, не опомињете се, и не добијате никакву помоћ.
Будите макар мало трпељиви и молите се а затим, кад се један умири, тада и
други може доћи до међусобног разумевања. Погледајте рибаре. Шта би они могли
да улове кад не би било затишја [бонаце]? Имајте трпљење и имаћете велику веру
у Бога. Ми још увек нисмо свесни колико је Бог присутан у нашем животу. To још увек нисмо схватили. Ако то
људи схвате, биће безбедни и предаће и душу и васцеле себе Богу."
20. Свом
познанику-јеромонаху старац Пајсије је казивао следеће: "Човек никад
унапред не може да предвиди долазак велике благодати. Читаво његово биће
осећа снажан потрес. Тело се тресе као од електричне струје. Он не очекује
такво блаженство. Тада долазе сузе, блаженство, неизрецива радост, промена,
божанствена љубав. Сећам се шта ми се давно догодило. Током читаве ноћи, на
мојој постељи налазиле су се мошти светог Арсенија а ја сам бдео и молио се.
Изненада се појавио ђаво, шчепао ме и збацио доле с криком: 'Чија је ово
глава?!' Тада сам завапио: 'Светитељу Божији, помози ми!' Истог часа ђаво је
постао невидљив, а моја душа се испунила неизрецивим блаженством. Ујутро је
дошао један мој познаник и био запрепашћен колико је благодат изменила моје лице."
Нема коментара:
Постави коментар