121.
"Понекад Господ у тренутку
молитве пошаље миомирис. To
се догађа због утехе, укрепљења и пуноте. Тај миомирис је веома јак и нимало
не подсећа на мирис дувана. Осећаш велико спокојство. Понекад се тај миомирис
не може поднети. Док сам био у манастиру Филотсју, пошао сам у келију св.
Дометија и, изненада, готово да нисам могао да дишем од миомириса! Упитао сам
и рекли су ми да је ту негде сахрањен блажени Дометије, али да нико не зна где.
Други пут, боравећи у Каруљи, излазио сам из једне порушене келије где су били
разбацани комадићи гвожђа и трупци и поново осетио снажан миомирис. Како сам
касније сазнао, у тој келији је некад живео један свети старац који је био
велики духовник."
122.
"Знам да нас наш
ангео-чувар заступа и руководи. Кад се за некога молимо, наш ангео може да
помогне брзином муње. Он може да спречи или да сачува онога за кога се
молимо."
123.
"Бедуини на Синају моле се
кад залази сунце имајући велику веру у свог бога. Истовремено, ми који
познајемо Истинитог Бога, не посвећујемо свом Небеском Оцу чак ни неколико
речи речи молитве."
124.
"Једном, док сам се молио
у келији, кроз прозор сам напољу спазио нечистога и почео сам да молим Бога да
му подари покајање и да нечистога прими у рај. Онај је тада ушао унутра и почео
да ми се руга. Помислио сам да то није мој посао - ја да се молим за њега а он
да ми се руга!"
125.
"Када тражимо решење за
своје овоземаљске проблеме Бог слуша али ствара привид да не слуша. To се догађа стога што нам решење
свих наших проблема не би било од
користи јер губимо благо на небесима, које нараста независно од тога решавају
ли се наши житејски проблеми."
126.
"Кад достигнемо безмолвије
[тиховање] појављује се и пустиња. Пустиња није место. У пустињи морам да
опустошим од страсти. Кад пустињу прилагођавам себи, не живим у пустињи.
Потребно је да ме пустиња измени. У свету нико не може да напредује док ради
мноштво ствари. Довољно је ако се човек потруди да увиди шта му шкоди. Ако то
увиди, у много чему може да узнапредује."
127.
"Спољашње безмолвије
сједињено с разборитим подвигом врло брзо доноси и унутрашње безмолвије [душевни
мир] које је нужна основа за истанчано духовно делање, јер уколико се неко више
удаљује од света утолико и свет излази из њега. Истерују се световне помисли а
човеков ум се освећује и он постаје човек Божији."
128.
"Само безмолвије је тајна
молитва и силно помаже спољашњој молитви, као и дисање које је неприметно а
ипак неопходно човеку."
129.
"Безмолвије (удаљавање од
света) врло брзо доводи до унутрашњег безмолвија у души, заједно с подвигом и
непрестаном молитвом. Човек се тада више не раздражује због свагдашњег неспокојства јер се, у суштини, само телом налази на земљи док се његов ум већ
налази на небу."
130.
"Бог хоће да човек онај талант који му је Он
дао претвори у два. Два таланта - то је изврсно. Ако му је дао два таланта -
нека се удвоструче. Четири таланта - то је изврсно. Кад би дао пет таланата -
требало би да их претвори у десет. Девет таланата - то већ није изврсно.
Често се догађа да су три таланта надизврсна, док девет таланата није изврсно.
Због тога је Господ рекао: 'Не судите према спољашњем, него судите судом
праведним.' Често за неког човека кажемо да је светац. А како знамо да ли је
можда неки преступник већ одговарао за своја дела док "светац" није
то учинио долично?"
Нема коментара:
Постави коментар