СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 91-100

91.       У вези са сабирањем ума у време молитве старац Пајсије ми је писао:

Часни Крст, 3. маја 1972.

Здраво, љубљени брате Дионисије\

Добио сам твоје писмо и много сам се обрадовао унутрашњим променама до којих је дошло. Молићу се Богу да то буде на корист твоје душе и у Његову славу.

Што се тиче сабирања ума којем иначе много шкоди расејаност, много ће ти помоћи читање светоотачких књига које руководе у молитви. Много ће помоћи и Старечник, јер ће само два реда из њега умирити све бриге. Старечник ће те пренети у свету земљу Тиваиде и Нитријске пустиње и ти ћеш се током молитве узносити, осећајући да су Свети Оци покрај тебе.

Природно је што ти сад није лако и што имаш много посла (имам у виду да си сад у војсци). Све што сад чиниш представља подвиг и има велику вредност. Што се тиче оближњих манастира - нису ми познати (мислим на мушке). Женске знам, али не желим да тамо шаљем мушкарце. Претрпи, рок службе ће проћи а да то нећеш ни приметити. Молићу се да ти Бог подари стрпљење. Нека Христос и Пресвета Богородица буду уз тебе!

С љубављу у Христу, монах Пајсије

92.        "Неки кажу да човек, када се моли, мора управити ум на икону или на текст. To није тачно. Нити у икону нити у текст. Нека ум усмери на своју огреховљеност, али са расуђивањем, јер ђаво често може да нашкоди у томе. Он говори човеку: 'ти си грешан', да би га расејао. Човек мора кратко одговорити оним што је у његовом интересу. Ја кажем да сам грешан онда кад ја хоћу (то да кажем) а не кад то хоће ђаво, јер је циљ ђавола да ме баци у очајање."

93.        "Човек мора бити свестан своје огреховљености и мора имати веру и наду у милост Божију да ће га она спасти. Нека сабере свој ум и нека осети неопходност молитве, да би се и милост Божија осетила као неопходност. Тада почиње да изговара: 'Господе Исусе Христе, до- ђи' и његово срце се укрепљује."

94.       "Безмолвије и одсуство световних брига помажу човеку да се усредсреди на молитву. Напротив, бриге га спречавају, јер развејавају ум."

95.       "Бог не тражи од свих људи једно исто. У сваком случају, знајте да ће онај ко се моли једном доспети у такво стање у којем ће творити молитву и док спава, и то неће бити као сан него као стварност, јер се молитва не прекида."

96.        Саслушавши ове старчеве речи, неко је рекао да мирјани, на жалост, нису у могућности да достигну такво стање. Старац Пајсије је одговорио: "Кад бих и ја достигао то о чему говорим! Ја само знам људе који су то достигли."

97.              Обраћајући се мирјанима, о. Пајсије је рекао: "Ви не знате мно-го о умној молитви, изузев онога што сте прочитали. Нека се жене моле јер поседују осећајност и љубав, а нека мушкарци Христа љубе умом. Жене љубе срцем и то су нам показале онда кад је Господ био разапет. Мушкарци, напротив, дејствују расуђивањем. Они су узели у обзир колико се Јудеја, књижевника и фарисеја, сакупило приликом Распећа, колико војника, итд, а затим су се затворили у кућу и очекивали да виде шта ће се догодити. Жене су осећајније и лако почињу да лију сузе током молитве, мислећи да су достигле оно стање о којем говоре Оци. Молитва је неопходна."

98.           "Нама није потребно само да се навикнемо на молитву. Циљ је човеково спасење. Човек на почетку спознаје себе и постаје свестан своје огреховљености. Ако је неко некога ошамарио, он је сагрешио јер није смео да га ошамари. Сви смо ми грешници. Размислимо о томе шта је Бог учинио за нас а шта ми чинимо за Бога. Након таквих размишљања срце ће омекшати чак и да је од гранита. Ево како се може одбацити логика. Бог је могао да ме створи као мазгу и да ме преда у равнодушне руке које би ми на леђа натовариле 150 кг дрва и ударале ме. На крају бих упао у јаму и пси би ми растргли утробу, док би пролазници затварали нос јер би мој задах допирао до пута. Зар не би требало да благодарим Богу што се то није догодило? А ја нисам заблагодарио...

Бог је могао да ме створи и као змију, или као шкорпиона. Међутим, Његова љубав ме је створила као човека! Бог је због мене Самога Себе принео на жртву. Само једна кап божанствене крви опрала је све грехове света. Ако човек размисли о свему томе - тј. с једне стране о доброчинствима Божијим а с друге о својој грешности и незахвалности - његово срце мора омекшати чак и кад би било од гранита. Након тога осетиће милост Божију и укрепиће се срце човечије уз речи: 'Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!' Молитва укрепљује, она не замара. Међутим, ако није тако и ако се само стиче навика, то значи да дејствује стари човек и да нас прелешћује."

99.          Говорећи о молитви, ст. Пајсије је исприповедао следеће: "Једном сам сусрео монаха чије су усне непрестано изговарале молитву оне су се непрестано кретале и свако је то могао да види. Догодило се да је тада дошло неколико посетилаца који су се дивили монаху. Започели смо разговор. Онај монах ми каже: 'Писао сам једном епископу и једном митрополиту и разобличио га у томе и томе, рекавши да ћу, ако одбаци своје садашње идеје, бити уз њега' Ја сам га на то упитао: 'Хајде да, Бога ради, логично расуђујемо. Чини ми се да си неписменији од мене јер ја не стављам погрешне акценте, док ти то можеш да учиниш. Осим тога, имаш туберкулозу и левог и десног плућног крила. Кажи ми шта намераваш да учиниш? Слушај, одбаци те идеје!' Он је, међутим, наставио: 'Кад би сви били као ја, Црква би била доведена у ред!' Сад размислите и изведите закључке. Да је био неурачунљив и говорио нешто слично, онда би имао оправдање. Међутим, није био неурачунљив. Тај монах је имао само навику молитве. У таквом случају молитва само замара."

 

100.       "Кад се молиш требало би да се осећаш као дете у материнском наручју. Шта осећа детенце у мајчином наручју? Ми не можемо то да разумемо. Тек кад неко осети присуство Божије и кад се осети као неразумно детенце, може то да схвати