СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 41-50

41.    Око 17 месеци (1972-1973) служио сам у армији при војном затвору Бојатиос (Свети Стефан) у Атици. Велики број затвореника били су јеховисти, осуђени на дугогодишњи затвор. Према карактеру моје службе у различитим оделењима затворске управе, контактирао сам с многима од њих и с горчином се уверио у психичку ненормалност тих људи. Достојни сажаљења били су и затворени наркомани, који су бритвама секли вене и узимали разне препарате. Природно је што сам, живећи у таквој заједници, још више чезнуо за Светом Гором и за старцем. Та чежња ми је давала тајинствену силу тако да сам могао да безмолвствујем [тихујем] док сам сатима шетао у сенци дрвећа или био у кабинету, а често и у стражарници. Нисам ни примећивао како време пролази. Излазак ме није интересовао. Живео сам светоотачким делима, сваке недеље одлазио у цркву Светог Стефана и причешћивао се. Повремено сам добијао писма од ст. Пајсија која су ми причињавала неописиву духовну радост и помагала да изађем из многих тешкоћа. Навешћу једно од њих.

Часни Крст, 4. децембра 1972.

Здраво, љубљени брате Дионисије\

Добио сам твоје писмо и видео твоју велику борбу. Што се тиче јеховиста, не бори се и не разјаруј се. Побрини се да, колико год је то у твојој моћи, живиш Православљем и тиме ћеш им помоћи више него насртљивим убеђивањем. Садејствоваће ти благодат Божија. Ако се догоди да се и против своје воље сусретнеш с неким јеховистом, сатвори молитву и поступи онако како те Бог просветли. Тако поступај и с наркоманима. Ако неко жели помоћ, дужан си да пријемник свог срца отвориш тако да може да прихвати сигнале другог. Ако пријемник нечијег срца није отворен, треба да се молимо Богу да га отвори, а да затим упути и Своје божанствене речи.

Што се тиче божанствене Евхаристије о којој ми пишеш, то је, наравно, питање за духовника. Уколико не постоје духовне препреке, често се причешћуј и помало пости, с обзиром да строгост поста не зависи од тебе него од старешине трпезарије и од кувара. Ако нема препрека, можеш се причешћивати и два пута недељно, јер ће те причешћивање Светим Тајнама укрепити у садашњој борби у заједници која је достојна сажаљења и у којој све представља искушење.

Немам више ништа друго, брате мој. Нека Христос и Пречиста Богородица буду уз тебе. Опрости ми што ти пишем у журби.

С љубављу у Христу, твој брат монах Пајсије."

42.   На питање да ли болест представља крст, старац Пајсије је одговорио: "Кад се у време болести појави благодарење, све се мења."

43.   "Млади често започињу подвиг, моле Бога да их очисти од страсти, живе чистим животом, посте и бдију, али не виде напредак. Можда није потребно исправљати тело него помисли: осуђивање, гордост и сл."

44.   "Једном ми се појавила мисао да и ја можда нешто значим. Ђаво ме узбуркао и изгубио сам спокојство. Применио сам духовна средства као што су пост и бдење, али нисам успео. Претворио сам се у скелет. Тада сам отишао код једног опитног духовника и тобоже му говорио тако је и тако. Он ме загрлио и рекао: једи, пиј и спавај. To ми је било несхватљиво: био сам сасвим сам, подвизавао сам се, а ђаво није прекидао битку. Старац ми је рекао да имам помисао гордости. Загледао сам се у себе и открио је, увидео сам крајности којима ме довела. Сматрао сам се, иако најмањим, али ипак светитељем. Сад сам схватио да ђаво никад не показује оно што је уистину високо него да те изједначује с најнижим. Након тог открића све се завршило. Видите колико несрећа човеку може да донесе само једна помисао!"

45.     Следеће старчево писмо има посебан духовни значај:

Свети манастир Ставроникита, 18.11.1968.

Моју Христу брате Георшје, cтално се радуј и весели у Xpисту!

Добио сам и твоје друго писмо, које је удвостручило моју радост. Молим те да ми опростиш што се, на жалост, не могу сусрести с тобом.

Хвала Богу, здрав сам. Нећу да те замарам мноштвом речи јер си сигурно разговарао с оцем Василијем. Зато хоћу да одмах изложим своје мишљење о твом питању.

Како нико није у стању да избегне чувствовање, најпре би требало да се, колико је могуће, клонимо разнежености. Будући да нико не може да избегне сусрет с људима, морамо се привезати за небеско и невештаствено. Томе много помаже, колико је то могуће, удаљавање од вештаственог. Вештаствене ствари увек изазивају вештаствене потребе.

Наш телесни живот није сагласан с духовним и због тога ће духовни човек, ако изненада пожели да живи телесним животом макар и у погледу онога што сматра нешкодљивим за душу, једног лепог дана завршити падом а да то уопште и не примети. Живот духовних људи мора из тог разлога бити натприродан, да би се ослободили световног духа и напредовали у духовном животу. Они морају јасно осећати присуство Божије, пламтети од божанствене љубави и испитивати себе да ли постоји нешто боље од раја. На жалост, ја то знам само теоретски, и пишем ти једино на основу љубави.

Добри Бог најпре испитује колико срце може да прими а затим сагласно томе удељује од Своје љубави. Човек то може да добије кад изврши подвиг према својим снагама и у оној мери у којој је спознао самога себе. Кад човек спозна себе, долази до "цепања атома" и он продире у духовно пространство. Кад спозна себе и кад спозна хоће ли то или неће, човек се смирује, а кад се смири благодат Божија неминовно нисходи на Његову творевину. Човек ће тада блистати и противно својој вољи и не осећајући то, и на тај начин ће се прославити Бог.

Опрости ми за мноштво речи изазваних искључиво љубављу. Наши оци се моле за Вас.

С љубављу у Христу, монах Пајсије.

46.   "Ко поседује благодат Божију, њему ће се придодати и друга. Ономе ко има малу (благодат) и ко је запоставља, одузеће се и ова. Благодат Божија не почива на спољашњим људима јер су они одбацили и ону малу (благодат) коју су имали. А кад се удаљи благодат, све демонске силе наоружавају се против човека."

47.   "Освећујте своје животе. Кад се домаћица моли док ради кућне послове, онда се све освећује: не само храна, него и они који ту храну једу."

48.   Један од посетилаца рекао је старцу да се савремени људи плаше смрти а старац је на то додао: "Смрт их и посећује зато што је се плаше. Кад се не би плашили смрти, смрт би се плашила њих."

49.     "Кад човек живи Христом, он осећа радост."

50.   "Свет је окусио само обично вино. Постоји, међутим, и вино духовно."