СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - КРАТКЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ 101-110

101.               О људима који љубе молитву старац Пајсије је рекао: "Ако би их неко слушао док се моле рекао би да су као глупа деца. Ако види њихове покрете, рекао би да су безумни. Они од Бога просе на исти начин као што дете нешто тражи од оца. Могу вам рећи да су такви људи у извесној мери непогодни за житејске послове. Они нису у стању да ураде посао јер је њихово тело слабо. Из тврде кости не можеш исклесати кандило јер ће она пући. Када љубав Божија продре у саму човекову дубину она као да га растапа и човек, ако жели негде да пође или нешто да уради, мора да се присили да иступи из тог стања. Тек тада бива у стању да нешто учини. Разумевајући да су неки људи достигли такво стање често бивам ражалошћен што и ја сам нисам достигао тај степен."

102.              "He би требало да напуштамо молитву. Творићемо је кад год будемо имали слободног времена, како се наш ум не би окретао испразностима. Ум се у молитви одмара и радује. Мала деца читавог дана трче, вичу, играју се и скачу а одмарају се тек увече, кад дођу код своје маме. Људски ум треба да се бави молитвом а не да жури ка испразном."

103.              "Често се молимо за неког болесника. За њега се моле и многи други. Он на крају умире а неки питају: 'Зашто Бог није услишио наше молитве?' He знају да је Бог услишио молитве. Он, међутим, зна више него ми. Ми не знамо шта би се догодило с тим човеком да је остао у животу. Прослављаћемо Бога за све!"

104.              "Често се догађа да ми сами будемо препрека за испуњење наших молби. Понекад постоји и други узрок. На пример, неко ме замолио да се помолим за болесника. Дакле, ја се молим. Претпоставимо да имам довољно вере. Бог, међутим, не шаље болеснику оздрављење. Болесник може веровати у силу Божију, али сама вера није довољна. Потребно је и одговарајуће смирење. Без тога је он сам постао препрека. Потребно је да имамо поверења у Бога. Да допустимо Богу да дејствује. Ако се добро молим, увек осећам да дејство искушења ишчезава и да ствари иду добро. Међутим, кад нам Бог ради нашег добра пошаље искушење, можемо да се молимо да га уклони али нећемо добити помоћ. Када пак искушење долази од лукавога, Бог нам без оклевања помаже. У многим случајевима воља Божија остаје не- позната."

105.              "Једном сам молио Бога за неку ствар мислећи да ће ми то помоћи у духовном животу. Чекао сам три године. Чекао сам да видим да ли ће Бог то хтети. Уопштено, оно што ми се чинило као добро нашкодило је мом духовном животу. Тад сам се почео молити Богу да ми то одузме. Прошле су још три године и Бог ми је то одузео. Неко ће ме упитати зашто ми то Бог није одмах одузео, ако сам Га већ молио? Молио сам се за нешто што ми није било потребно а убрзо потом морао сам да се молим да ми то одузме. Због тога је Он допустио да се најпре мало мучим, а затим је испунио оно за шта сам Га молио. Ми морамо да тражимо од Бога, али само Бог зна кад ће дејствовати. Он ће нам дати у одговарајуће време, кад нам то буде корисно. Ако од нечега немамо користи, Бог нам то неће ни дати. Према томе, ми тражимо. Ако нам Он не да, нека буде тако. Препустимо Богу да Сам дејствује."

106.               "Господ је рекао да ће ономе ко има веру као горушичино зрно и затражи нешто од Бога, Бог то и дати. Међутим, често се може десити да човек има веру као горушичино зрно а да му Бог ништа не даје. He даје јер смо дужни да имамо и такво смирење. Према томе, ако нам Бог и да а ми немамо потребно смирење, онда ће оно што нам је дао бити на нашу штету."

107.               "Бог хоће да нам помогне јер је време у којем сад живимо веома, веома тешко. Према томе, ми треба да будемо уверени да је Бог спреман да нам помогне. Бог посебно слуша молитву оног човека који је духовно узнапредовао."

108.              "Размишљање припрема за молитву. Кад читаш нешто из Еванђеља, макар то био и најмањи одломак, он загрева душу и преноси је у сферу духовног. Кад постоји молитва, размишљање није потребно. Ја ништа не читам."

109.              Један мирјанин је упитао ст. Пајсија због чега ништа не осећа док се моли, без обзира да ли је у цркви или код куће. Старац му је одговорио: "Постоји много разлога. Може се догодити да понекад осетиш умилење и да помислиш да оно долази услед твојих сопствених

напора. Христос ти га тада одузима да би схватио да оно није твоје. Понекад се дешава да сагрешиш, да некога ражалостиш или да га увредиш својим понашањем. To узнемирује твоју савест. Затим долази неки пријатан догађај и чини се као да је то прошло. Прошло је, али омета. To се и мени дешава. Мислиш да не постоји ништа одређено али ако обратиш пажњу на прошлост и загледаш се у њу, наћи ћеш тамо неке преступе. Исто се дешава и у време исповести - говорим ти ово јер се то и мени догађа. Чини ми се да наводно ничега нема али схватам да ипак нешто постоји. Молим Бога да ме уразуми, начиним неколико метанија и после тога пронађем кривицу."

110.                "У молитви није неопходно да се старамо да задобијемо плач или благодатне дарове. Понекад се дешава да не оплакујеш свој пад јер си унутра већ довољно плакао невидљивим сузама које су вредније. Спољашње сузе су опасне јер могу изазвати лажна осећања."