СТАРАЦ СИЛУАН - СВЕ ШТО ЧИНИТЕ, ЧИНИТЕ ИЗ ЉУБАВИ

Једном је старац Силуан Атонски разговорао са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.
Саслушавши га, старац га упита:
Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог? Да, верују.
А да ли поштују Мајку Божију?
Поштују, али имају неправилно учење о Њој.
- Да ли поштују светитеље?
- Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?
Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију.
- Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.
- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе и па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.

ПОУЧНА ПРИЧА - ВЕЛИКА И МАЛА СРЦА

Драгуљар је седео за столом и кроз излог своје отмене трговине посматрао пролазнике. Нека се девојчица приближила трговини и прислонила носић на излог. Као небо плаве очи радосно засијаше кад угледа један од изложених предмета.
Ушла је одлучно и прстом показала огрлицу од модрог тиркиза.
- То је за моју сестру. Можете ли ми је запаковати као поклон?
Трговац с неверицом погледа девојчицу и упита:
- Колико новца имаш?
Она се подиже на прсте, стави на сто лимену кутију, отвори је и испразни. Било је ту неколико мањих новчаница, шака ситниша, неколико шкољки и фигурица.
- Хоће ли бити довољно? - упита поносно. Желела бих старијој сестри купити поклон. Од када немамо маме, она обавља све послове и нема ни тренутка времена за себе. Данас јој је рођендан. Уверена сам да ће је поклон веома обрадовати. Њене су очи исте боје као тај драги камен.
Трговац је отишао у малу просторију и у златноцрвени папир запаковао кутијицу.
- Узми и пажљиво понеси - рече девојчици.
Она узе пакетић као победнички пехар и поносно изађе из трговине.
Сат времена касније у трговину уђе прекрасна девојка с косом боје меда и дивним модрим очима. Стави на сто кутијицу коју је трговац пажљиво запаковао и упита:
- Ова је огрлица купљена у вашој трговини?
- Да, госпођице.
- Колико је коштала?
- У мојој трговини цене су ствар поверења; тичу се само мене и мојих купаца.
- Моја сестра је имала нешто ситниша... Сигурно није могла платити овако вредну огрлицу!
Трговац затвори кутију, сложи омот и врати је девојци.
- Ваша је сестра платила највишу цену: дала је све што је имала

ПОУЧНА ПРИЧА - ДОГАЂАЈ У ТРАМВАЈУ

ДОГАЂАЈ У ТРАМВАЈУ

Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници.На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“ Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ - О МИЛОСТИЊИ

Милостиња, царица врлина, која најбрже узноси људе на небеске сводове, најбоља заштитница. Велико је дело милостиња; зато је и Соломон клицао: Велика је ствар човек, а још дража човек који чини милостињу (уп.Прич20,б). Величанствен је лет милостиње: она расеца ваздух, пролази поред месеца, усходи изнад сунчевих зрака, достиже до самих небеса. Па ни ту не застаје, него пролази и небо, обилази и саборе анђела и зборове арханђела и све вишње силе и излази пред сами царски престо. Поучи се томе из самог Писма, које говори: Корнилије! ... молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4). А речи пред Богом значе: иако си много грешан, немој се бојати јер милостиња је твоја заштитница. Ниједна вишња сила њу не зауставља; она тражи оно што је заслужено јер има у рукама истински рукопис. То је глас самог Господа: Кад учиниш једноме од ове моје најмање браће, мени си учинио (уп.Мт 25,40). Тако, ма колико имао других грехова* твоја милостиња ће све превагнути. Колико имаш, за толико и купи. Имаш ли новчић? Купи њиме небо, не зато што се небо лако купује, него зато што је Господ човекољубив. Немаш ни новчић? Дај чашу хладне воде. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде мене ради, неће му плата пропасти (уп.Мт 10,42). Дај сиромаху, па ће, макар сам ћутао, хиљаду уста проговорити да те заштити јер ће милостиња устати и заштити (те): милостиња је искупљење душе. Као што се пред црквеним вратима налазе посуде, напуњене водом, да би ти прао руке, тако пред црквом седе сиромашни да переш руке своје душе. Јеси ли телесне руке опрао водом? Опери милостињом и руке душе. Не позивај се на сиромаштво. Удовица је у крајњој оскудици увела у своју кућу Илију и примила га с великом радошћу јер сиромаштво није било (за њу) препрека; зато је и добила достојне плодове и сабрала зрело класје милостиње. Према томе, браћо моја, велико је дело милостиња. Заволимо је, јер њој ничег равног нема; она може и грехове да поравни, и да избави од суда. Ти ћутиш, а она стоји и брани те; или, боље, док ти ћутиш, хиљаде уста благодаре за тебе. Толика блага од милостиње, а ми не маримо и није нас брига? Дај, по могућности, хлеба. Немаш хлеба? Дај онда новчић. Немаш новчић? Дај чашу хладне воде. Немаш ни то? Плачи са несрећником, и добићеш награду, и то награду за слободно учињено, а не за изнуђено дело.

Т.А. ФЛОРЕНСКА - МЕРА КАЖЊАВАЊА ДЕЦЕ

Неко ми је причао о једној православној породици у којој има једaнаесторо деце. У кући су посетиоца запањили ред, организованост и тишина: деца нису викала, нису се тукла, већ су се мирно играла или су се бавила својим пословима. И нико на њих никад није повисио глас. А како су родитељи то постигли? Они су се према деци односили с љубављу и поштовањем, свако је осећао своју важну и одговорну улогу у породици. Али, морале су да се користе и казне. Дете је знало да ће ако закасни на ручак остати гладно, да ако из шетње дође касније, следећег дана неће отићи у шетњу и тако у свему. У таквим случајевима нема потребе за придиковањем и виком. Кад мајка или отац у својој љутњи обруше свој гнев на малог несташка, они га не уче, него се „само изражавају” за пљускујући дете својим емоцијама. Малишан у најбољој намери може да растури сат, а с тачке гледишта родитеља то је трагедија, материјална штета. Њихова реакција може бити бурна и сурова ако се у том тренутку не уздрже и не погледају на догађај очима детета, малог истраживача. Било би боље мирно узети сат или оно што је од њега остало и дати малишану други предмет за истраживање и рашрафљивање, уз учествовање у његовој активности. Међутим, људи немају довољно самоконтроле и стрпљења. Плодови оваквих „реактивних” казни постају лукавство, лажљивост и претварање детета. Али, најтежи су непријатељство и агресивност. Они могу да се искале на играчкама, биљкама, животињама, на вршњацима, и пре или касније - на самим родитељима. Већина родитеља сматра да воли своју децу. Они се брину, секирају се због деце, дају им све најбоље, одвајајући од уста. Често је дете, посебно ако је јединац, кумир у породици. Али, да ли је то љубав? Можда је дете „омиљена” својина? Волети дете значи ставити себе на друго место, а њега на прво. Не значи повлађивати му у свему, попуштати му у свему: центар пажње треба пренети на дете. Само уз овакву сталну пажњу човек може да научи да разуме његове мисли, осећања и стања. Ово проницање у унутрашњи  свет детета, дубоко различитог од света одраслих, постаје почетак живог општења с њим као са особом, као непоновљивом инди­видуалношћу.

Кажњавајући разбеснело дете ми му помажемо да „се поврати”. Кажњавање је добро онда кад му помаже да се заустави, да се замисли, да се покаје због рђавог поступка. А казна, која не учи, у суштини није казна. То је само реакција гнева, љутње, негодовања. Она се често на главу детета обрушава као лава и оно не разуме у чему је његова кривица: с његове тачке гледишта у његовом поступку нема ничег лошег, оно не може да стане на тачку гледишта одраслих. Њему се то може опростити, али се не може опростити  родитељима који нису у стању да стану на тачку гледишта свог детета. Забране „реактивних” родитеља се не изражавају обично гневом и љутњом. Тиранија љубави је за дете страшнија од батина. И многи родитељи стално користе ову власт љубави ради остварења својих дисциплинских циљева. А ови циљеви су обично супротни од интереса развоја личности детета. Тиранија љубави чешће потиче од мајке и угњетавајуће делује на активност и развој храброг дечака. Природна реакција на ово су пре свега скривени отпор, протест и жеља да се побегне на слободу.

АРХИМАНДРИТ ЕМИЛИЈАН - РАДОСТ, ПРОПАСТ ТУГЕ

Бол, брига, стрепња, трагедија душе су резултати пада људског до којег је дошло због самољубља човековог. "Испарења " ега рађају бригу у души, док је природно човеково стање радост, а душа је дах Божији, Он ју је створио и она ка Њему иде. Према томе, брига је страна људском животу и за њу не постоји никакво оправдање.
Али, данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овог живота. Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост знак присуства Његовог.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

Деца су као двренарија
Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну са пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж.
Деца треба да се кале
Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде, да буду мужевна. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна.
Ситне грешке су као млади кромпирићи
Родитељи треба духовно да помажу своју децу док су мала, јер су тада њихове грешке мале и лако се могу искоренити. Оне су као млади кромпирићи само мало да их загребеш и оне се љуште. Али чим остаре мораш да узмеш нож да би их очистио и ако има по неко црно окце, мораш да засечеш дубље. Ако деца од малена добијају помоћ и испуне се Христом, биће увек уз њега.
Од када деца примају утицаје
Деца још у колевци "снимају" родитеље. "Копирају" све што чине одрасли и бележе на својој празној касети. Зато родитељи морају да се боре да одсеку своје страсти.
Не присиљавајмо много своју децу
Неки родитељи много прекоравају своју децу и то пред другима! Као да имају некакву мазгу, па је зауздану воде да иде право напред. Држе поводац у руци и кажу: "Само ти корачај слободно!"
Не треба превише да навијамо сат
Данас и млади и стари на овоме свету живе као у лудници. Зато је неопходно много трпељивости и много молитве. Много деце да нас добијају мождани удар. Сат је малчице покварен, а и родитељи га навијају мало превише, па опруга пуца. Потребно је расуђивање, једном детету треба више навијања, другом мање.

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ - О МИЛОСТИЊИ

Сваки дан од тебе просе милостињу. Ти сваког дана дај радо, без озлојеђености, грубости и роптања. Ти не дајеш своје, већ Божије. Ти дајеш чедима Божијим крстоносним, који једва да имају где главе склонити. Ти си управитељ Божијег наслеђа и свакодневни слуга мале браће Христове. Стога извршавај своје дело кротко и смирено, не повређујући их. Ти служиш Христу Судији и Наградодавцу. Какве ли велике части и узвишеног достојанства! Са радошћу чини добра дела. Теби једноставно и без већих напора долази новац. Једноставно и не мислећи много ти га и раздај. Издашно се награђују твоји трудови. И ти према другима буди дарежљив. Ти се не награђујеш по заслугама. Ни ти другима не дај по заслугама, већ ради њихове потребе.
Страсни човек постаје један дух са ђаволом, што осећам и ја и многи други. И врлински човек постаје и пребива један дух са Господом, што и сам осећа, говорећи: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20). И сам Господ говори: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн.6,56). И апостол [говори]: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама (2.Кор.13,5). Свети људи Божији су један дух са Господом, као уосталом и сви који побожно живе на земљи. Ето велике тајне и велике части рођених на земљи! Међутим, велико је и бешчашће и погибао празноглавих и непокорних! Они су један дух са ђаволом. Од њега све нас избави, Христе Боже!

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ - ШИРИТЕ УТЕХУ И ЉУБАВ...

Нека реч утехе претекне остатак речи твојих, запечаћујући твоју љубав према ближњем". Ти, који си у манастиру, када приђеш брату свом; ти који си супружник, када прилазиш супрузи или супругу свом; ти који си отац, мајка, када приђеш детету свом, „нека претекне реч утехе". Шта год желиш да кажеш, шта год размишљаш да кажеш, то и кажи, пошто претходно кажеш и две-три речи које ће донети радост, утеху, предах.
Учини тако да други каже: одахнух, обрадовах се! Учините тако да се други диче вама, да вас воле, да поскакују од радости када вас сретну. Јер сви људи у животу свом, у свом дому, у телу и души имају неки бол, болести, тешкоће, муке, и свако у неком свом скривеном завежљају, у срцу свом, у дому свом скрива бол свој да га други не би познали. Тако, ја не знам каква тебе бол мучи, нити ти знаш каква мене бол мучи. Можда се смејем, можда вичем, можда се радујем, али у дубини сам болан; смејем се и вичем да бих сакрио тугу своју. Због тога се прво насмеши другоме.
Постави се... ведра лика, да би ономе са ким разговараш пренео радост". И пошто учиниш да се други насмеши, нека твоје лице не престаје бити насмејано: то значи ово „ведра лица". Нека лице твоје буде свесјајно сунце, тако да други у току разговора који ћете водити и даље осећа исту развесељеност. „Радуј се сваком успеху ближњег свог: радуј се заједно са својим ближњим било који дар да има и било који успех да постигне. „Јер су његови подвизи твоји подвизи, као што су и твоји подвизи његови". Будите једни другима савезници.

ИГУМАН АРААМ - ЛАЖНО СМИРЕЊЕ

Веома често ми не разумемо шта је то право смирење, шта значи то да себе заиста сматраш најгорим. Па тако, уместо да постајемо кротки и смирени, ми заправо почињемо да се бавимо смиренословљем тј. причамо о смирењу. Смиренословље је веома распрострањена прелест тј. лажна врлина када човек себе унижава речима, али му је срце далеко од тих речи – не осећа то у срцу. И овај порок је у толикој мери присутан да је веома тешко не пасти под његов утицај. Има једна прича о «разборитом» монаху. Он је тако уверљиво умео да говори о својој грешности да би му његови слушаоци одмах поверовали, а када би се то десило, овај монах би се растужио. Разумете ли? Замислите себе на његовом месту, јер сви ми бар повремено долазимо у сличне ситуације. Кажемо: «Да, грешана сам.» - и то делује веома смирено, или кажемо: «Нисам много образована, и мало читам.» Ако особа којој ово кажемо заиста покаже да верује да смо такви, ми ћемо се узнемирити, и неће нам се то баш допасти. Заправо, ми себе називамо грешницима, необразованима, говоримо о својим промашајима како бисмо били велики у очима људи који поштују врлину смирења и кротости. Ми се да тако кажем по мало вулгарно хвалимо кад говоримо: ја сам лош, јер очекујемо да особа којој то говоримо каже: а не, ти си добар. Ма не ја сам лош. Не, не ти си заиста добaр. Не, ја сам грешник. Ма не, о чему ти то говориш. Е то нам годи, и веома је тешко од овога побећи.

Свако ко себе заиста сматра грешним, ништавним, безвредним свакако никада и никога не осуђује, не гневи се и никоме не противречи. Другим речима, једно је када себе сматраш таквим у свом уму, а сасвим друго је када то стварно и искерно осећаш у свом срцу. Наравно да могу себе да почастим које каквим увредљивим именима, али то је више да бих си дао одушка. «Е лудо једна види шта си урадио!» (кад на пример урадим нешто лоше). И шта с тим? Јер то не значи да себе сматрам глупаком; ја и даље мислим да сам паметнији од многих. Иако негодујемо сами на себе, ми ипак то чинимо на један самодопадљив начин. Зар није тако? Заиста је веома тешко да се човек научи да не глуми, да се не претвара. Лажно смирење је оно које се испољава, показује. Пре свега, оно подразумева јако изражено кротко, повучено држање. Као друго, то је смиренословље: такав човек говори за себе како је велики грешник и како је најгори од свих, али када заиста треба да поденсе увреду или понижење такав одмах пада у ватру и неодступно се бори за своја права. И као треће, лажно смирење се још испољава у томе што човек непрестано у мислилма понавља већ научене поуке светих отаца о смирењу и кротости, мислећи да су то његове мисли, али суштина тих поука не допире до његовог срца.

Увек се морамо сећати да нам је све од Бога даровано. Свака истинска и заиста стечена врлина јесте дело благодати. Човек мора да прави разлику између врлине коју стиче благодаћу Божијом и када себе присиљава да поступа и живи врлински. Зато оно што највише помаже у стицању врлина је Исусова молитва. Све што долази од непрестане, покајне Исусове молитве је аутентично. Човек мора да буде веома опрезан када се ради о присиљавању себе зарад стицања неке врлине, да не би био ухваћен у замку, па да то присиљавање не постане делање. Нећемо чак ни приметити када се то деси, јер то делање не мора да буде спољашње, пред људима, већ унутрашње, мислено.
Према томе, најважније је да нађемо своју меру кротости и смирења коју искрено можемо срцем да усвојимо, па одатле да кренемо даље принуђујћи себе на веће подвиге.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК - МОЛИТЕ СЕ ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ

Молите се Богу једни за друге да оздравите(Јак. 5, 16).

 “Некада сам мислио, – пише преподобни Силуан Атонски, – да Господ твори чудеса само по молитвама светих, но сада знам да ће и на молитву грешника Господ учинити чудо само ако се душа његова смири, јер, када се човек научи смирењу, тада Господ слуша његове молитве.” Још је старац Силуан учио, да се за ближње треба тако ватрено молити, као да “крв проливамо”. Ово је потврђено и у молитвеном опиту светог праведног Јована Кронштатског, кога наводимо.
“Девет пута сам ишао да читам молитву смртно оболелом младићу, са непоколебљивом надом и упорношћу… да ће Бог погледати на мој труд, на моје одласке, на молитве и клечања, на упорност моју, на надање моје… Када сам дошао десети пут – младић је оздравио.”
Свети Јован Кронштатски је говорио: “Ако ти живиш вером и добродетељно, нарочито ако си кротошћу, смирењем и милосрђем сједињен с Богом, то моли од Њега шта год хоћеш – шта и како да молиш већ ће те научити Дух Свети: и молитва ће ти се испунити – или ускоро, у магновењу истога часа, или кроз извесно време, по промисли премудрости Божје”.
Један хришћанин који је посматрао како се отац Јован моли крај постеље безнадежно оболелог, описује то овако: “Он је молио са неодољивом силом љубави према ближњему. Он је ударао све јаче и јаче у заветна, обећана врата. Сав се преобразио, црте његовог лица су засијале, очи тајанствено светлуцале, трепет је прожимао његово тело, капљице зноја су клизиле са чела. На крају, молитва је била услишена. Он је осетио како се сједињује с њим, светла, дивна, свемогућа сила. Њему је већ одавно било познато то осећање. Придигао се с колена и пришао кревету… и положио своју руку на главу болесника.
- Устани да се заједно помолимо, – тихо је рекао.
- Не могу ни да се покренем.
Отац Јован је још једанпут положио руку на болесника и поновио: “Устани и помолимо се заједно”. И болесник је устао из кревета.”
Ево још једног случаја исцељења на молитве оца Јована, о коме он сам пише следеће: “Једна особа је на смрт боловала од упале желудца већ девет дана и није било никаквог побољшања од медицинске помоћи, – само што се деветог дана изјутра причестила животворним Тајнама, до увече је оздравила и устала са болесничке постеље. Она је се причестила са чврстом вером. Молио сам се за њу Господу да је исцели. “ Господе! – говорио сам: – исцели раба Твога од болести његове. Заслужује да му се ово да јер воли свештенике Твоје и дарове Твоје шаље им”. Молио сам се и у цркви пред престолом Божјим на Литургији, за време молитве: “Ти Си нам даровао ове заједничке и сложне молитве” (за време трећег антифона), и пред самим Тајнама. Молио сам се, између осталог и овако: “Господе! Животе наш! Како је мени лако да помислим на исцељење, тако је Теби лако да излечиш сваку болест; како је мени лако да помислим на васкрсење из мртвих, тако је Теби лако да васкрснеш сваког мртваца. Исцели раба Твога Василија од његове опаке болести и не дозволи да умре, да не падну у плач и ридање жена и деца његова”, – и благопослушни Владика је помиловао”.
Зашто се не остварују (испуњавају) све молитве за ближње који болују и какви све услови треба да постоје да би могли да се надамо у благопријатно дејство молитве? На то питање старац Силуан одговара овако: “Када Господ хоће да се смилује некоме, то код других изазива жељу да се моле за њега и помаже им у тој молитви. Зато смо дужни да знамо, да увек када осетимо жељу да се за некога помолимо, то значи да Сам Господ хоће да помилује ту душу и милостиво слуша твоје молитве. Но потребно је да правиш разлику између жеље да се молиш коју ти шаље Господ, од жеље која се рађа у теби по пристрасности према ономе за кога се молиш.”
Очигледно, да у последњем случају Господ не испуњава увек молитву, као у првом случају када се молимо по сугестији која долази од Господа.
Један монах је питао преподобног Варсануфија Великог: “Да ли је могуће само молитвама светих измолити опроштај грехова без покајања самог грешника?”
Преподобни је одговорио: “Ако се човек сам не потруди по својој сили и не присаједини сопствени труд молитвама светих, он никакве користи неће имати од тога што се свети за њега моле. Када они посте и моле се за њега, а он се предаје сластољубљу и живи у немару, какве онда користи може имати од њихових молитава? Управо се овде збива оно што је речено у Писму: “Када један гради а други руши, шта они добијају за себе, осим изнурености?” (Сир. 34, 23).
Ако би било могуће да се човек спасе на молитве светих не улажући никакав труд, то шта би спречавало свете да на исти такав начин спасу све грешнике целога света?”
Зато и свети Теофан Затворник говори: “Молитве других за нас бивају моћне само онда када постоји и наша сопствена молитва”. Међутим, треба рећи и то да општа правила имају и изузетке. Ти изузеци се догађају тада када су ватреност љубави ближњега и његова неодступност у молитви веома силни.
Свети праведни Јован Кронштатски , тим поводом пише: “Откуда наша искрена молитва једних за друге има велику моћ на друге? Отуда што се ја за време молитве присајединим Богу, постајем један дух са Њим, а оне за које се молим сједињујем са собом вером и љубављу, зато што Дух Божји, дејствујући у мени, дејствује у исто време и у њима, као и Онај који све испуњава” исто као “јер је један хљеб, једно смо тијело многи пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо” (1. Кор. 10, 17; Еф. 4, 4).
Као што видимо из речи оца Јована, молитва за друге, за ближње који страдају има безусловно предност у односу на молитву за себе и своје потребе. Зато, од многих начина помоћи није ли најдоступнија, она која даје највише наде и најмудрија – молитвена помоћ?!

ИГУМАН ЕВМЕНИЈЕ - О ЉУБАВИ ПРЕМА ДЕЦИ

Деци је потребна непрекидна река безусловне љубави, подршке и прихватања од стране њихових родитеља. Управо им та љубав помаже да схвате и осете недокучиве хоризонте Божанске љубави. Љубав Божија и љубав родитељска су кључни захтев здравог сазревања детета. „Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав се Његова показала савршеном (1 Јн. 4,12). И ми смо познали и поверовали у љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Богу њему“ (1 Јн. 4,16).

Ако деца нису добила љубав, она је траже целог свог живота. Сваки дан говорите својој деци да их волите, како речима, тако и поступцима. Дарујте им контакт очију пуних љубави, топао физички контакт и концентрисану пажњу. Проводите заједно с њима много времена, шетајте с њима, идите у биоскоп, на путовања, и, што је могуће чешће, доручкујте, вечерајте и ручајте с њима. Ништа тако не сведочи о нашој љубави према Богу као то што Му свакодневно посвећујемо наше време. Ништа друго не говори деци о нашој љубави према њима тако јасно као то што им посвећујемо своје слободно време. Створите својој деци атмосферу која доприноси њиховом растењу и развоју. Реците им да верујете у њих. Цените њихово мишљење и подстичите њихов допринос у решавању породичних питања. Поступајте према њима с поштовањем и она ће се осећати достојним људима.  
Памтите да сте за вашу децу узор правилног понашања у овом свету. Ваше ће дете, свесно или несвесно, тежити да буде онакво какви сте ви, и понашаће се према другим људима на исти начин као што сте се ви према њему понашали. Ако се са својим дететом понашате с добротом, стрпљењем, љубављу, поштовањем и одобравањем, ваше дете ће израсти као активна личност која је себе остварила. Ако ваш живот буде протицао у присуству Божијем и Бог у вашој представи био Отац који воли, а не захтевни и стро-ги судија, ваша ће деца једноставно и безусловно прихватити ваше виђење, а њихов хришћански живот ће бити природан и чист као изворска вода.

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - ТУГА

Када зли дух туге обузме душу, испуњава је немиром и непријатношћу, не допушта човеку да се моли са неопходном ревношћу, омета пажљиво читање Светог Писма, лишава га благости и поштовања ближњих и ствара одбојност према свакој врсти разговора. Душа испуњена тугом, постаје као безумна и помахнитала, те не може мирно да прихвати ни добар савет, нити да смирено одговара на питања. Туга поробљава и човека и истовремено га спречава да схвати да је узрок патње у њему. Туга је црв срца који нагриза мајку која га је родила.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - О ДАНАШЊИМ ПОДВИЖНИЦИМА

Слушајте, људи који се данас подвизавају, духовни људи, неминовно ће
добити велику награду. У наше време, кад је свуда и на сваком месту
расут грех који сви хвале као добро и сви га предлажу, подвиг и
настојање подвижника, схватите то, похвалнији су него у било које друго
време. Знајте ово, чеда моја: добар и праведан човек који се подвизава и
настоји да корача по путу Божијем, за свакога је најбољи и
најпожељнији. Он је за свакога пожељан и нико према њему не осећа
одбојност, сви хоће да му буду пријатељи.
Да бих разјаснио оно што
сам рекао, навешћу вам само један пример. Лопови одлазе и краду. Кад
после тога седну да поделе плен, шта мислите кога ће изабрати да изврши
поделу? Још већег лопова или онога ко је најправеднији? Праведника,
наравно, а не лопова или варалицу. Разуме се да је сасвим могуће да сви
лопови, који међусобно контактирају и друже се, ипак поштују праведног
човека, сасвим различитог од њих самих. Према томе, иако лопов може да
предводи најлошије друштво, кад хоће нешто да учини, на пример да уда
своју кћер, он је неће дати за најгору пијаницу и пробисвета какви су
његови пријатељи него, уколико је то могуће, за најбољег и
најправеднијег човека.

ПЕТАР ЕПИСКОП ТОМСКИ - О ДУХОВНОЈ ХРАНИ

Неко је једном приликом упитао мудраца:
„Зашто ти непрестано читаш књиге у којима се садржи учење о
...Божанству и о дужностима човјековим? Та ти си их већ по неколико пута прочитао?"
Мудрац одговори:
„А зашто ти сада тражиш себи храну? Та ти си синоћ вечерао?"

 „Ја чиним то да би могао живјети", одговори питалац.
„И ја читам ради тога да би такође могао живјети", одговори мудрац.

Очевидно је да је по схватању мудраца за душу потребна свакодневна душевна храна, као што је тјелесна за тијело потребна.

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ - ОСУЂИВАЊЕ

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће, или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и саму мисао. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.
Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.
Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро.
Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.
Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи.

СВЕТИ АМВРОСИЈЕ ОПТИНСКИ - О СМИСЛУ ИСКУШЕЊА

Слободна воља свих разумних бића, била је кушана и до сада се искушава, док се не потврди у доброти. Јер без искушења, доброта није чврста.

Сваки Хришћанин је потчињен некој врсти испитивања: неко сиромаштвом, неко болестима, неко различитим нечистим мислима, неки пак неком врстом несреће или понижења, док су неки збуњеношћу.
Ова испитивања јачају човекову веру, наду и љубав према Богу, то јест, показују тежње особе, њене привржености, било да он тежи ка жалостима, или је још увек прилепљен за земаљске ствари.

На тај начин, човек-Хришћанин, сам може видети у ком се стању налази, какво је његово расположење и принудно смири себе.
Јер без смирености, као што сви Богомудри Свети Оци једногласно потврђују, сва дела су некорисна. Чак је и слободна воља Анђела била кушана.
Ако Небески житељи не могу избећи испитивање, онда још више мора бити испитивана, слободна воља оних, који живе на земљи.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - О БЛИЖЊИМА

Човеку је дата таква сила да може пренети добро или зло у своју околину.

То су врло деликатне ствари. Потребна је велика пажња. Потребно је да све у свом уму посматрамо као добро и позитивно. Ни мало не смемо мислити зло у вези других.
Чак и брз поглед или уздах утичу на оне око нас. И чак и најмања љутња и озлојеђеност наносе штету.
Потребно је да имамо доброту и љубав у нашој души и да то преносимо на нашу околину. Морамо бити опрезни да никако не таложимо било какву озлојеђеност против оних који су нас повредили, већ да се рађе, са љубављу молимо за њих.
Шта год да ико од људи учини, никад не бисмо смели имати зле мисли о тој особи. Увек треба да имамо мисли љубави и да увек имамо доброте за друге око нас.
Погледајте како се св. Стефан, први мученик, молио;” Господе, не урачунај им грех овај”. Ми треба да чинимо исто!

ПОУЧНА ПРИЧА - КАДА ПРЕСТАЈЕ НОЋ

Неки стари духовник упита једном своје ученике:
"По чему би се могао препознати тренутак када престаје ноћ и започиње дан?"

"Да то није онај тренутак када узмогнемо разликовати пса од овце", рече неки ученик
"Не", рече духовник
"Када можемо да разликујемо стабло датуле од стабла смокве?!" добаци други
"Не", опет ће духовник
"Па када онда", упитали су ученици

А стари духовник им одговори:
"То је тренутак када,
мотрећи лице било ког човека, у њему
угледате брата или сестру.
Све до тада у вашим срцима влада ноћ.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - КАД САВЕСТ ОПТУЖУЈЕ

Једном приликом Старац је путовао од Солуна ка Јерисосу са намером да уђе на Свету Гору. Пошто је мало закаснио, није нашао место да седне, те он, силом прилика, остаде да стоји у аутобусу, док је покрај њега седело неколико младића. Један постарији господин прекори младиће што виде крај себе старца монаха како стоји, а они и даље равнодушно седе. Затражи да један од њих уступи своје место свештенику, но они се нису много узбуђивали и наставише да седе. Тада господин врло љутито устане и Старцу понуди своје место. Старац му захвали, ал ине прихвати понуђено место - све до Јерисоса путовао је стојећи. На крају путовања, господин упита Старца зашто није прихватио место које му је он понудио. Старац му одговори: "Учинио сам жртву због ове младежи". Господин није разумео, те му Старац објасни: "Ниси поступио добро што си изгрдио ове момке. Они су учинили рђаво дело: оставили су једног старијег Јеромонаха да стоји и нису му, као што је требало, сами понудили место. А затим, да су устали онда када си их ти натерао, и да сам ја сео на њихово место, или, опет, да сам прихватио место које си ми ти понудио, момци не би схватили да су учинили рђаво дело - напротив чинило би им се да су се оправдали. Овако, пошто сам толико сати стајао, а они ме све време гледали пред собом, њихова савест се и сама пробудила и тихо их оптуживала због њиховог поступка. Само тако човек може да се спасе: кад се покаје не зато што га оптужује неко споља, него зато што га изнутра оптужује његова властита савест.