Неко ми је причао о једној православној
породици у којој има једaнаесторо деце. У кући су посетиоца запањили ред,
организованост и тишина: деца нису викала, нису се тукла, већ су се мирно играла или су се бавила својим пословима. И нико на њих никад није повисио глас. А како су родитељи то постигли? Они су се према деци
односили с љубављу и поштовањем, свако је осећао своју важну и одговорну
улогу у породици. Али, морале су да се користе и казне. Дете је знало да
ће ако закасни на ручак остати гладно,
да ако из шетње дође касније, следећег дана неће отићи у шетњу и тако
у свему. У таквим случајевима нема потребе за придиковањем и виком. Кад мајка или отац у
својој љутњи обруше свој гнев на малог несташка,
они га не уче, него се „само изражавају” за пљускујући дете својим емоцијама. Малишан у најбољој намери може да растури сат, а с тачке гледишта родитеља то је трагедија, материјална штета. Њихова реакција може бити бурна и сурова ако се у том тренутку не уздрже и не погледају на
догађај очима детета, малог истраживача. Било би боље мирно узети сат или оно што је од
њега остало и дати малишану други предмет за истраживање и рашрафљивање, уз учествовање у његовој активности. Међутим, људи немају довољно самоконтроле и стрпљења. Плодови оваквих „реактивних” казни постају лукавство, лажљивост и
претварање детета. Али, најтежи су непријатељство и агресивност. Они могу да се искале на играчкама, биљкама, животињама, на вршњацима, и пре или касније - на самим родитељима. Већина родитеља сматра
да воли своју децу. Они се брину, секирају се због деце, дају им све најбоље, одвајајући од уста. Често
је дете, посебно ако је јединац, кумир у породици. Али, да ли је то љубав? Можда је дете „омиљена” својина? Волети дете значи ставити себе на друго место, а њега на прво. Не значи повлађивати му у свему, попуштати му у свему: центар пажње треба пренети на дете. Само уз овакву сталну пажњу човек може да научи да разуме његове мисли, осећања и стања. Ово проницање у унутрашњи свет детета, дубоко различитог од
света одраслих, постаје почетак живог општења с њим као са
особом, као непоновљивом индивидуалношћу.
Кажњавајући разбеснело дете ми му помажемо да „се поврати”. Кажњавање је добро онда кад му помаже да се заустави, да се замисли, да се покаје због
рђавог поступка. А
казна, која не учи, у суштини није казна. То је само реакција гнева, љутње, негодовања. Она се често на главу детета обрушава као лава и оно не
разуме у чему је његова кривица: с његове тачке гледишта у његовом поступку нема ничег лошег, оно не може да стане на тачку гледишта одраслих.
Њему се то може опростити, али се не може опростити родитељима који
нису у стању да стану на тачку гледишта свог детета. Забране „реактивних”
родитеља се не изражавају обично гневом и љутњом. Тиранија љубави је за дете страшнија
од батина. И многи родитељи стално користе ову власт љубави ради остварења својих дисциплинских циљева. А ови циљеви су обично супротни од интереса развоја личности детета. Тиранија љубави чешће потиче од мајке и угњетавајуће делује на активност и развој храброг дечака. Природна реакција на ово су пре
свега скривени отпор, протест и жеља да се побегне на слободу.
Нема коментара:
Постави коментар