1.
Старац Пајсије је говорио: "Уколико је човек
духовнији, утолико мање наводи оправдања у овом животу. Он је дужан да испољи
трпљење, да подноси неправду па чак и да прихвати изругивање од стране
других. Криво дебло (тј. самовољан човек), које је далеко од Бога, има на
хиљаде оправдања. Има оправдање зато што некога прекорева и зато што се
изругује, као и зато што некога вређа. Наша оправдања Бог сакупља за други
живот. Ми, међутим, због своје неразумности врло често тежимо да се овде
оправдамо како нас уопште не би кажњавали. Ако нам нешто кажу, ми се истог
часа правдамо. И после тога сматрамо да верујемо Богу. To је велико изругивање. Духовном
човеку ништа не значи људска правда, а посебно је штетна за самовољне."
2.
"Људи који имају истанчане душе, који имају
много частољубља и истанчаности, болују и пате од меланхолије или, уопште,
завршавају као самоубице. Они су и сами осетљиви, а ђаво их чини још осетљивијима. Слично томе, и грубе чини још грубљима јер ђаво потпомаже њихове
склоности." На то је додао: "Човек не може сам да се избори с таквим
стањима. Он не би требало да говори како осећа униније [чамотињу] и да хоће да
је употреби на корист, како би отуда произашло нешто духовно. Кад неко корача
с таквом помишљу, ђаво ће му примерено служити. У једном тренутку ће му можда и
помоћи, али ће му затим открити целокупно стање. Или, на пример, други каже да
ће тиховати и поставља то себи као правило: кад га неко прекорева, неко време уопште
не одговара. После тога ће, међутим, у потпуности пасти у претходно стање.
Човек никад не сме да поставља правила самоме себи. To је опасно."
3.
У једном од разговора на духовне теме, након што
су неки признали да иду грешним путем, отац Пајсије је рекао следеће:
"Чак ни ја, колико јс већ година прошло, не могу да начиним духовни подвиг
и зато говорим: да ме узме Бог, да бих раније утекао. Често се дешава да
скренемо с пута, сматрајући да нешто можемо да учинимо сами. Нама помаже Бог, а
ми то не схватамо. Сматрамо да напредујемо. Он нам, природно, на почетку даје
бомбону и ми сматрамо да смо се потрудили. Међутим, Бог нам ју је дао да би нам
показао каква се по- сластичарница налази тамо на врху и да бисмо корачали
сами. Тада нам се, наравно, на почетку отвара апетит, али се затим
умарамо."
"Знајте да, кад застранимо
услед немоћи, и то нам такође на неки начин помаже, јер нас благодат Божија
накратко напушта ради нашег смирења. Човек се на тај начин смирује. Затим се
благодат Божија враћа и човек спознаје Бога. Он тада и разуме на који начин
помаже Бог. Дозволите да вам наведем пример: кад неискусни младенац ма-ло
поодрасте, мати га узима за руке и тако он чини крупније кораке, мислећи да
добро иде и да се не спотиче. Ако мати настави и даље тако да чини, зар детиње
способности неће атрофирати? Ако га буде стално држала за руку, у детенцету
ће се појавити лажно осећање и чим пожели да крене напред оно ће пасти.
Схватите, оно још није усвојило такве кораке."
4.
"Нисам се бавио мноштвом ствари. Познајем
неколицину Светих Отаца и трудим се... Схватио сам да за човека не постоји
отров. Отров постаје сладак кад се с њим духовно бориш. Често видимо човека
који греши. Он, наравно, жали, каје се, преживљава бол, исповеда се и добија
божанствену утеху. Међутим, ако он не осећа ту утеху, мора да схвати да га
искушава нешто што је унутар њега самог. Њега искушава помисао и потребно је
да оде и да говори о њој, и тада ће доћи утеха. Исто се догађа и кад
саучествује у патњама неког брата који страда. Он твори молитву, указује помоћ
и Бог му помаже."
5.
"Често видим чудну ствар која се догађа
верујућим људима. To ме
подсећа на зелену пијацу. Тамо сви вичу. Један каже: 'Узмите поморанџе' а
други 'узмите цвеклу'. Свако жели да прода своју робу. Нешто слично дешава се и
верујућим хришћанима. Неки кажу: ако ступиш у ту заједницу, спашћеш се, ако
ступиш тамо - спашћеш се, док у исто време многи људи не приступају ни тамо ни
овамо, јер је њима потребно нешто друго. Господе, помилуј! Може да помогне
човек Божији. Да помогне а не да присили. Замислимо да се ја упутим у неки
војни логор да бих тамо рекао неколико речи о монаштву. Ја их нећу обмањивати. Казиваћу им онако како у ствари и јесте. И шта ће се затим догодити? Да
ли су сви они спремни да се замонаше? Ја ћу, наравно, само изазвати зло, јер ће
неки, можда, и поћи у монахе али ће се затим мучити и постати несрећни.
Потребно ми је да нађем чисту душу, да бих помогао њеној склоности."
6.
Старац је поново говорио на ту тему: "Неко
жели да се бави иконописом, има склоности ка живописању икона и оне ће творити чудеса. Нека се бави. Други жели да буде ожењени
свештеник. Ето радости! Нека буде ожењени свештеник и добиће помоћ. Хоће да буде неожењен? Нека буде неожењен. Хоће да буде монах? Такође ће добити помоћ. He могу се сви мерити једном
мером. Неки муче друге људе желећи да чине супротно ономе што могу да
чине."
7.
"Није добро мењати духовника. Погледајте
зграду у чијем су се подизању непрестано смењивали архитекте и инжењери. Зар
она може бити добра?"
8.
"Духован човек мора бити слободан и
дејствовати у складу са тим. Нека не следи људска правила."
9.
"Ја вам не дајем рецепте издалека. He постоји лекар који лечи
издалека. Ја се само молим."
10.
"Што више узлетиш у неком послу утолико ћеш с
већом силом пасти доле и остаће само крхотине. Често видимо да неко има високо
мишљење о себи, док са спољашње стране ништа не садејствује његовом смирењу. To је опасно. Он ће задобити
луциферску гордост и, сачувај Боже, изједначиће се са сатаном."
Нема коментара:
Постави коментар