Данашње стање никако не помаже свету. Некада је живот био миран и људи
су били мирни, и били су веома издржљиви у стрпљењу. Данас је сва ова
журба која је ушла међу свет учинила људе нестрпљивима. Некада је човек
знао да ће парадајз јести крајем јуна и то му није стварало бриге. Чекао
би август да поједе лубеницу. Знао је да ће тада и тада пробати смокву и
тад и тад окусити дињу. А данас шта се дешава? Упреће се да донесе
парадајз из Египта раније; не годе му више поморанџе које имају исте
витамине. "Ама чедо моје, стрпи се мало и једи сада нешто друго". Не, он
ће ти пошто-пото за Египат да донесе парадајз. А други на Криту, чим то
видеше, стадоше подизати стаклене баште, не би ли раније добили
парадајз. И тако, на крају су стаклене баште никле на све стране, само
да би се и зими јео парадајз. Убијају се од посла, само да направе
стаклену башту са свим могућим врстама биљака, како би у сва годишња
доба имали свега, како не би чекали!У реду довде. Али, они иду и даље! С вечери парадајз је зелен, а с јутра и црвен и сав набрекао! Грдио сам једног министра, говорећи му: "Рецимо да стакленици пролазе. Али да се убризгавају хормони, не би ли у једној ноћи сазрела и воћка и парадајз и све живо, па да онда оне јаднике, који већ имају неки хормонски проблем, задеси још горе зло?! Е, то стварно не разумем". И животиње су осакатили. Шта да кажем за пилиће и за телад? Оне којима је четрдесет дана, с хормонима их "нарасту" до шестог месеца. А човек све то једе. И може ли имати икакве користи? Стално, стално хормони, како би краве давале што више млека, и на крају произвођачи не могу да пласирају толику количину на тржиште. После ти дођу штрајкови, просипају млеко по улицама јер му пада цена, а свет пије млеко са хормонима. А да су све то оставили онако како им је то оставио Бог, све би уредно текло својим током и пили би здраво млеко. И са тим инјекцијама све је безукусно. Безукусне намирнице, безукусни људи, све безукусно! Тако сад ни њихов живот нема укус. Ако упиташ младе данас: "Шта вас највише одмара?", одговориће ти: "Ништа". А момак само такав. "Шта ти причињава задовољство да радиш?" "Ништа".
Докле само може стићи човек. Он мисли да ће свим тим што ради Бога поправити. Од ноћи праве дан, само да би кокошке носиле јаја. А и та јаја каква су?! Да је Бог створио месец таквим да сија као сунце, људи би сишли са ума. Иако је Бог створио ноћ да би се људи одморили, види где су сад они стигли.
Људи су изгубили спокојство. И стакленици, и та убризгавања хормона и све остало, све је то такође допринело томе да свет изгуби стрпљивост. Раније се знало колико сати хода је потребно да се стигне до тог и тог места, И знало се - онај који је имао издржљивије ноге, превалиће пут мало брже. После су измислили кочије. Мало касније аутомобиле, па авионе и тако редом. Стално се упиру да нађу што брже превбзно средство. Начинили су и неке авионе,[којима из Француске до Америке стижеш за три сата. Али, људи моји, када човек толиком брзином мења климу, ма и сама та промена има да га ошамути. Журба, журба, стално журба... Ускоро ће човека турати у метак, повлачиће окидач, метак ће излетати, распрскаваће се у парампарчард а из њега ће излазити један блесан! Може ли бити другачије? Дотле ће стићи. Права лудница
Нема коментара:
Постави коментар