СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - ЉУБАВ ХРИСТОВА И МОЛИТВА

- Старче - кажем му - у манастиру се непрекидно моле Богу. Стално изговарају молитву Исусову. Чак и кад су у радионицама, све време читају молебне и акатисте. Потом одлазе у цркву на богослужење.
Не могу више. Заморио ми се ум. Мислим да ћу пући. Па ипак, желим да постанем монах. Шта да радим? Помозите ми.
Старац ми на то одговори:
- Долазила је овамо једна девојка и исповедала се. Ишла је у седми разред основне школе. Једном приликом каже ми: "Оче, заволела сам једног дечка и не могу да га заборавим. Мисли су ми стално уз њега, уз Никоса. Као да је Никос овде (показа прстом на своје чело). Почнем да учим Никос је ту. Покушам да једем, да спавам - ништа. Никос је ту. Шта да радим, оче?"
"Чедо моје", рекох јој, "ти си још млада. Стрпи се да завршиш школу, па онда; Никос ће бити ту. Сад навали на учење."
Прошла је недеља дана, ево ти ње опет.
"Оче, не могу да се саберем и да учим. По читав дан су мој ум и моје срце уз Никоса. Он ми је стално у мислима и не могу да га одагнам одатле."
(Док је Старац ово говорио, ја сам мислио: какве везе ова Старчева прича има са мојим питањем? Можда ми ово прича да би ме мало одморио.)
Старац настави (читајући моје мисли):
- Ти сигурно мислиш: "Зашто ми ово прича?" Размисли добро. Да ли је ова девојка уложила нарочит труд, или је вршила притисак на себе да њен ум буде стално уз Никоса? Не.
То се збивало спонтано, неусиљено, са љубављу.
Тако и ми. Кад божанском љубављу заволимо Христа, тада ћемо без икакве присиле, или притиска, или тешкоће, са љубављу узвикивати Његово свето име: "Господе Исусе Христе".
А кад је срце преплављено том божанском љубављу, нема потребе да изговара читаву молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме".
Пре него што оконча молитву, срце застаје од љубави и радости. Понекад, опет, узвикује само: "Господе...", и зауставља се. Узвикује тајно, безгласно.