СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ - ПОДВИЖНИЧКО СТАЊЕ

Одлучност је исходна тачка. Њој треба одредити циљ, да јој труд не би био бесплодан. У чему се састоји тај циљ? У томе да се благодаћу Духа Светога дође до обновљене природе. Онај ко има решење све своје настојање треба да усмерава на то да га Дух Свети осени силом и дејством, како би огањ почео да опаљује све нечисто. При томе као да душа улази у душу, као да човек духовно оживљава, или као да тек постаје човек. То је главна мисао Светог Макарија, око које се групишу све остале.
 
Онај ко прилази Богу и.заиста жели да следи Христа, треба да прилази са циљем да се промени, да се покаже као бољи и нов човек, који у себи не задржава ништа од оног што је својствено старом човеку. Јер, речено је: Ако је ко у Христу, нова је твар(2.Кор.5,П).

Душа која истински верује у Христа треба да из садашњег порочног стања пређе у друго, добро стање и да садашњу понижену природу замени другом, божанственом природом, поставши нова силом Светога Духа. Тек тада она може постати погодна за небеско Царство. Тако нешто можемо да постигнемо једно ми који верујемо, који га истински љубимо и који испуњавамо све Његове заповести. Дрво које је Јелисеј бацио у воду, иако по природи лако, на себи изнесе гвожђе, које је по природи тешко. Утолико ће пре Господ још овде послати лаког, лакопокретног, благог и небеског Духа Свог да душу, којаје потонула у водама лукавства, олакша, окрили и изнесе у небеске висине, претворивши и променивши јој природу.

Као што је тело без душе мртво и не може ништа да чини, тако је и душа мртва за Царство без небеске душе, тј. Духа Божијег, и не може да чини ништа што је Божије.

Онај ко се стара да поверује и да приђе Господу треба да се моли да још овде прими Дух Божији који и јесте живот душе. Господ је стога и дошао да још овде души дарује живот, тј. Духа Светог.

Бог је имао толико благовољење према теби да је сишао са светих небеса, у себе примио твоју словесну природу и земаљско тело, сјединивши их са Својим Божанственим Духом, како би и ти, који си од праха, у себе примио небеску душу. Ако твоја душа буде у заједници са Духом, и ако у њу уђе небеска душа, ти ћеш постати савршени човек у Богу, наследник и син.

Треба, дакле, да заволимо Господа, да се постарамо да напредујемо у свим врлинама, да неуморно и непрестано иштемо да у потпуности и савршено примимо обећање Његовог Духа, како би оживеле душе наше још док смо у телу. Јер, душа неће бити погодна за небеско Царство уколико још у овом веку, због велике вере и молитава, у себе не прими освећење Духа, уколико не постане причасник Божанствене природе, и уколико се не сједини са благодаћу помоћу које може да непорочно и чисто испуњава сваку заповест.

Услед преслушања првог човека, ми смо у себе примили нешто страно нашој природи - штетне страсти, које смо, навиком и дуготрајним усвајањем, претворили готово у своју природу. И опет, необичним даром Духа треба да изагнамо из себе ту туђост и да у себи успоставимо првобитну чистоту. И уколико сада, уз много мољење, искање, веру и молитву и одвраћањем од света, у себе не примимо ону небеску љубав Духа, и уколико се наша природа, оскрнављена грехом, не прилепи уз љубав, тј. уз Господа, уколико не буде освећена оном љубављу Духа и ми до краја не будемо без спотицања, са свом тачношћу живећи у заповестима Господњим - нећњемо моћи да стекнемо небеско Царство.

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ - О ПРОСТОТИ

Мудрост без благодати је безумље, а савршено смирење је просто.
Старајте се да достигнете детињу простоту у опхођењу са људима и у молитви Богу. Простота је највеће добро и вредност човека. Бог је савршено једноставан, зато што је савршено добар. Нека се ни твоја душа не раздваја (раздељује) на добро и зло. У безазленим срцима почива Дух Божији. Унутрашња простота треба да се изражава и у свој спољашњости нашој, да једноставност буде у свему: у речима, у спољашњем изгледу.
Не буди притворно побожан, иначе ће благодат одступити од тебе макар и са добром намером подешавао свој спољашњи изглед. Незлобивост и простота више од свих врлина низводе на нас благодат и милост Божију.
Немој мудровати у делу спасења, не изискуј изузетне путеве, не оптерећуј себе нарочитим подвизима, већ колико мораш и колико Господ пошаље снаге, толико приморавај себе на све што је добро.
А у молитви једноставно говорите Господу, та Он је тако близак нама. Њему треба говорити све што нам је на души. Ако се осећање покајања појави, тад говори онако како осећаш: "Господе, ја сам грешник пред Тобом, ништа немам, помилуј ме по великој Твојој милости... Судовима које Ти знаш, спаси". И као што деца моле своју мајку, просто, приступајући јој и желећи да добију тражено: "Мама, дај ми (ово или оно), дај!", тако и ми треба да молимо Господа и сву душу да улажемо у речи молитве.
Светитељ Тихон Задонски овако се молио Богу и обраћао му се: "Баћушка, Ти си мој Хранитељ!" Ето какву је блискост према Господу он осећао...
Господу није угодно да прима и усваја молитву онога ко није простосрдачан према људима, дајући му да осети да није искрен према људима, и да зато не може да буде потпуно искрен ни према Богу без душевног злострадања.
Колико је могуће буди кротак, смирен, једноставан у опхођењу са свима, нелицемерно сматрајући себе нижим од свих по душевном стању, односно грешнијим и немоћнијим од свих: "Од којих (грешника) сам први ја" говори.
Колико је могуће скривајте своја дела у духовном животу, и ни својим понашањем, ни у разговорима, ни у другим приликама не износите их на видело, него поступајте просто... само празно брбљање избегавајте.
Не треба да будемо неповерљиви, подозриви, већ ваља настојати да свима верујемо.

СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ - КАКО ДЕЛУЈЕ БЛАГОДАТ

Изгледа ми да благодат Светога Духа брже испуњава оне који од свег срца ступају на подвиг, и од самог почетка решавају да се држе чврсто и да не уступају ђаволу ни у једној борби све док га не победе. Уосталом, призвавши их, Свети Дух им у почетку пружа многе олакшице, да би им осладио ступање на подвиг покајања. Он им тек касније открива тај пут у свој истини (тешкоћи). Помажући им у свему, Он запечаћује у њих какве напоре покајања да носе и одређује границе и понашање како у погледу тела, тако и у погледу душе, све док их не доведе до савршене обраћености ка Богу, њиховом Творцу. Ради тога, Он их непрестано побуђује да оптерећују и тело и душу, како би се и једно и друго равномерно осветило, и подједнако постало достојно наслеђа вечнога живота: тело (да обремењују) сталним постом, трудом и честим бдењима, а душу - духовним напорима и марљивошћу у извршењу свих служби (послушања) које се врше телом. O томе да ништа не треба радити немарно, већ са марљивошћу и страхом Божијим треба да мислимо при сваком телесном делу, уколико желимо да буде плодоносно.

Изводећи покајника на подвиг на који га позива, Дух Божији му пружа Своју утеху и учи га да се не враћа назад, и да се не приљубљује ни за какву ствар овог света. Ради тога Он отвара очи душе и даје јој да увиди красоту чистоте ка којој води покајнички труд, загревајући у њој ревност за потпуно очишћење и себе и тела - како би и једно и друго постало нераздвојно у погледу чистоте. У томе лежи циљ обуке под руководством Светога Духа: да се и душа и тело потпуно очисте, и да се доведу до првобитног стања у коме су били до пада, уз искорењивање свега што је додала ђаволска завист. Тада у њима неће остати више ништа ђаволскога, и тело ће почети да се у свему покорава захтевима ума. Ум ће тада са влашћу одређивати и његово пиће и храну, и сан, и сваку другу делатност, учећи се непрестано од Духа Светога, по примеру светог апостола Павла: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9,27).

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ - ТЕСКОБА ЈЕ ОД НЕЧАСТИВОГА

Сви они који својељубиво приступају постовима, бдењима итд,, муче се и немају никакве духовне користи, зато што млате ваздух, а не демоне. Уместо да изагнају искушења, примају још и већа, и логично је да наилазе на многе потешкоће у свом борењу, и да осећају како се даве од напетости. Они пак, који се много труде, али уз велико смирење и са великим надама у Бога, њихово срце се радује а душа добија крила.

Тамо где има тескобе и очајања, тамо је духовни пут клизав. Немојте ни због чега бити напети. Напетост долази од нечастивога. Када видите напетост и тескобу, знајте да је ту свој реп гурнуо "покварењак". Ђаво никада не удара контру, него ако код човека постоји нека тежња, или склоност, он га погура, како би мучио и заварао човека. На пример, осетљивог човека чини још осетљивијим. Када имаш настројење за метаније, он те тера да их правиш много више него што можеш да издржиш. Тако, ако су ти снаге ограничене, осећаш извесну нервозу јер не можеш да их урадиш до краја, те ти он тако затим ствара тескобу коју у почетку прати благо очајање које се потом продубљује...

Када приликом своје борбе осећамо тескобу, треба да знамо да се не крећемо у простору од Бога благословеном. Бог није тиранин који би нас давио. Свако треба усрдно да се подвизава, у складу са својим могућностима, и да негује у себи усрдност, како би се у њему развила љубав према Богу. Тада ће се напрезати из усрдности, и тек ће тада његов труд, то јест метаније, пост и остало, бити чисти изливи љубави, и само ће тако човек напредовати духовно осокољен.

Дакле, човек не треба да се подвизава са болесним цепидлачењем, па да га после гуши тескоба док се бори са помислима, већ треба упростити борбу и надати се у Христа а не у себе. Христос је сав љубав, доброта и утеха, и Он никада не гуши, већ је у Њега изобилан кисеоник, божанска утеха. Једно је истанчано духовно делање, а друго болесно цепидлачење, које гуши дубоком унутрашњом тескобом, што опет произилази из спољашњег приморавања без расуђивања и глава тако пуца од главобоље.

Ако се човек понаша простодушно, онда се не умара. Ако у њега макар и малчице уђе себељубље, он се устеже, како не би начинио какву погрешку, и тако се умара. Није то тако важно. Нека и учини понеку грешку и нека буде изгрђен. Ти, чедо моје, пази да не чиниш никакво духовно делање мозгом, већ срцем. Исто тако, да не приступаш ниједном послу без претходног смиреног уздања у Бога, зато што ћеш се у супротном мучити бригама и неизвесношћу, мозак ћеш замарати и осећаћеш се душевно веома лоше. У претераној забринутости се обично крије безверје. Али, исто тако претерана забринутост може произилазити и од гордости.

СВЕТИ ИСАК СИРИН - КАКО ДА САЧУВАМО ЧИСТИМ СРЦЕ НАШЕ?

Изучавај Свето Писмо и размишљај о будућим добрима и имај сећање на смрт, јер то помаже човеку за духовни напредак. Свагда се сећај Бога и бори се да искорениш страсти јер оне тиранишу душу. Избегавај рђаве и гадне жеље које прљају срце и не дозвољавају му да види Бога.
Испитуј и контролиши свагда себе, мотри на своје погрешке и грехе и настој да их исправиш.
Моли Бога да ти да Своје просвећење и дође на тебе духовна радост и усхићење, која ће као мед да заслади твоју душу. Не плаши се жалости и невоља које ће допустити Бог, јер оне обрађују твоју душу. Без тешкоћа не напредује човек, јер без њих живот је његов као стајаће воде које се пуне микробима и нечистоћама.
Срце своје чувај чисто од телесних прљавштина. Ђаво ће нападати пуно да би ти срушио ту духовну тврђаву. Али пази! Тражи помоћ Божију и смирењем се бори против Сатане који као "лав ричући" настоји да те прогута. Срце твоје хоће Бог читаво чисто, а не само један део. Ниједан део срца нашег да не препустимо ђаволу који хоће нашу пропаст.
Сконцентриши ум свој на Бога и не остављај га слободно да лута тамо - амо. Када сачуваш свој ум, сачуваће се и срце твоје чисто, јер из ума мисли и жеље долазе у срце. Господ назива блаженим оне који имају чисто срце, јер ће они Бога видети. То, међутим, није лако. Потребна је велика борба и будност, јер лукави чека тренутак када ће нас наћи неспремне, да уђе у наше срце и да га упрља.
У срца која је испрљао грех не долази Бог. Не очекујмо духовни напредак ако не учинимо срце наше сасудом, јер само ће тако постати чисто пребивалиште Светога Духа. Када се зацари Христос, у срце наше доћи ће и мир. То је мир који само Он дарује и нико нам га не може одузети.
Као што град чувају стражари даноноћно, тако и ми треба да чувамо своје срце. Ако не пазимо, напуниће се рђавим помислима, лукавштином и свакојаким залима. Ако се боримо, неће се укоренити у нама злоће које наносе толико штете.
Непријатеља треба тући а не разговарати са њим, јер је подмукао и лукав. Треба да га одгониш ма колико пута да те нападне, јер неће престати прљав и безбожан рат његов, до краја нашег живота. Али, и ми треба да смо будни и Божијим просвећењем да избегавамо замке које нам разапиње.
Не заборављај, да би срце остало чисто, потребан је труд, бол и много зноја духовног.
Тражећи, међутим, увек божанску помоћ, бори се целог живота свога свим силама и тада ће доћи у тебе Христос, који ће ти даровати вечну радост и срећу.

ИГУМАН ЕВМЕНИЈЕ - ЉУБАВИ БЕЗ СЛОБОДЕ НЕМА

То је тачно не само у односима између човека и животиња, него и у односима међу људима. На пример, осећање љубави између мужа и жене брзо нестаје ако један од супруга окружује другог челичном решетком. Имао сам прилике да срећем стотине жена које су безуспешно захтевале од својих мужева љубав и верност. Нажалост, ништа им није вредело. Било какви истински односи осуђени су на неуспех од тренутка чим један од двоје почне сувише да се узнемирава због губитка другога, телефонира по сто пута дневно или се скрива иза дрвећа, надајући се да ће сазнати ко је супарник.
Овакво бесмислено понашање у стању је да уништи чак и идеалну љубавну везу за свега неколико дана. Понављам: нема љубави без слободе. Шта мислите, зашто нам је Господ дао слободу избора, пруживши нам право да сами одлучујемо, да ли ћемо Га волети или одбацити?
Зашто је Бог дао могућност Адаму и Еви да окусе забрањени плод, а није их приморао на послушност силом?
Због чега Он није учинио људе Својим робовима, програмираним да се без роптања покоравају свом Њорцу? Одговор налазимо у самом смислу љубави.
Бог нам је дао слободу избора зато што љубав која не познаје алтернативу нема вредност. Само онда када долазимо Богу, чезнући да успоставимо савез с Њим, наши односи с Господом стичу значај.
Зар о томе није говорио Творац у Књизи прича: "Оне који мене воле Ја волим и они који Мене траже наћи ће Ме " (8,17).
Такву љубав може родити само слобода. Она се не може захтевати, на њу се не може приморавати, она се не може програмирати.
Понављам, љубав је резултат слободе избора, коју је благословио Сам Свемогући Бог.

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - О ПОДВИЗИМА

Уопште узев, не бисмо смели да предузимамо подвиге преко мере, него треба да се настојимо да нам наш пријатељ, тело наше, буде одано и способно да твори добродетељ. Треба ходити средњим путем, “не удаљавајући се ни десно ни лево од њега” (Прич. 4, 1) и дајући духу духовно, а телу телесно, оно што му је потребно у овом пролазном животу, и оно што се законом захтева у друштвеном животу, по речи Св. Писма: “Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу.” (Мт. 22, 21)
Прави монах никада не смишља сам себи подвиге, његови подвизи произлазе претежно из послушности игуману, односно духовном оцу, тј. преко њих Самом Духу Светом.
Није монах онај ко се лењи и радо спава, као што ни онај није војник ко из страха да не погине током борбе пада на земљу и без отпора полаже оружје и предаје се у ропство непријатељу.
Треба снисходити души својој у немоћима њеним и манама, и трпети своје недостатке, као што трпимо недостатке ближњих, наравно, пазећи да се не олењимо и свагда себе подстичући на боље.
Ако си појео сувише хране или нешто слично учинио, понео си се сходно људској слабости. Али, то нек те не узнемирава, него се храбро крени ка исправљању, а у међувремену настој да сачуваш мир душевни, по речи Апостола: ” Блажен онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро” (Римљ. 14, 22). Исти тај смисао имају и речи Спаситељеве: “Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско” (Мт. 18, 3).
Тело измождено подвизима или болестима треба крепити умереним сном и умереном храном и пићем, не гледајући чак ни на време. Исус Христос је, по васкрсењу кћери Јаирове из смрти, наредио да јој “дају да једе” (Лк. 8, 55).
Искушеник је као комад платна које ваљар гњечи, удара, ногама гази, пере и испира да би постало бело као снег. У подношењу понижавања, увреда и невоља чисти се душа и постаје као сребро у ватри очишћено… Права монашка мантија је смирено подношење прогона и клевета. Нема ничег већег од послушности…
Ако нас ко речју или делом увреди, а ми то поднесемо са радошћу, онда смо извршили – највећи подвиг!
Ономе ко своје болести подноси стрпљиво и благодарно, болест ће се узети уместо подвига, па чак и као нешто више од подвига!
До тридесет пете године тј. до половине нашег земаљског века, велики је подвиг за човека да себе сачува, и многи се у тим годинама не одрже у добродетељи но скрену са правога пута – за својим жељама, како о томе сведочи Свети Василије Велики: “Многи су много сабрали у младости, па потом, када су се нашли на средини живота, нису поднели буру искушења коју су против њих подигли духови лукавства, него су све изгубили”. И зато да не бисмо доживели такав жалосни преокрет, треба да се такорећи ставимо на теразије самоиспитивања и пажљивог бдења над собом, по учењу Светог Исаака Сирина: сваку ствар у своме животу приличи нам да извагамо као на теразијама.
Сваки успех у било чему треба да приносимо Господу и са Пророком да говоримо: ” Не нама, Господе, не нама но Имену Своме дај славу!”

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ - О БОГАТИМ И СИРОМАШНИМ

Пажљивије погледавши на неке сиромахе и унеколико поразговаравши са њима, ја сам увидео да су љубазни, кротки, смирени, простосрдачни, искрено добронамерни, тј. сироти телесно, али богати духовно. Они ме посрамљују с обзиром да видим да сам у односу на њих груб, горд, зао, презрив и раздражљив, лукав, хладан према Богу и људима, завидљив и тврдица. Они су прави пријатељи Божији! Знајући њихово духовно благо, ђаво код својих слугу, тј. гордих богаташа изазива према њима презир и злобу. Он је готов и да их збрише са лица земље јер, наводно, бесправпо живе и ходе по њој. О, пријатељи Бога мога, сирота браћо моја. Ви сте истински духовни богаташи, док сам ја прави сиромах, кукаван и јадан! Ви заслужујете истинско уважавање од нас, који у изобиљу поседујемо добра овога света, али смо сироти и оскудни у врлинама уздржљивости, кротости, смирења, незлобивости, искрености и топлине према Богу и ближњему. Господе, научи ме да презирем спољашње и да сво око свога ума обраћам унутра, тј. да ценим унутрашње и да презирем спољашње. Нека исти однос имам и према богатим и силним овога света.

ПРЕПОДОБНИ ВАРСОНУФИЈЕ ОПТИНСКИ - КАКО СЕ БОРИТИ

Нека ваш први покрет, чим се пробудите, буде знак крста, а прве ваше речи — речи Исусове молитве. Када можете, говорите Исусову молитву уз бројанице, а када сте заузети послом, без њих. Када вас спопадну какве маштарије, не противите им се сами већ се на њих баците каменом. А камен је Име Христово, молитва Исусова... Одагнати помисли није у вашој моћи, али не примити их — јесте: одгони их Име Исусово. Ако је молитва понекад непажљива, расејана, не треба клонути духом. У време молитве наше се усне освећују Именом Господа Исуса Христа. Постојано се држите Исусове молитве: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног". Исусово Име руши све демонске насртаје. Они не могу да победе силу имена Христова. Зашто је и како се то збива ми не знамо. Знамо само да је у стварности управо тако.

"Ако се неко не сједини са Господом Исусом овде, никада се са Њим неће сјединити", каже преп. Симеон Нови Богослов.

Има смртних греха, а и оних не на смрт. Смртни грех је онај за који се човек не каје. Смртним се зове зато што душа по телесној смрти иде у ад.

Сваки човек мора претрпети време искушења и борби — тешко и веома болно стање. За те невоље у псалму се каже: "Спопадоше ме болови, као ону која се порађа". Сваки човек рађајући се духовно у нови живот, трпи болове, док још не изиђе на ширину. Ти "болови" састоје се у борби са страстима. Устаће страсти на вас. Непријатељ вас неће оставити. Овде је потребно трпљење. Треба трпети самога себе и не полагати оружје, знајући да је то неизбежно.

Непрестане невоље, које Промисао Божији шаље човеку, знак су посебног Божијег промишљања о нама. Циљ тих невоља је различит. Оне бивају или ради пресецања зла, или ради уразумљења, или ради веће славе у будућем животу, или, пак, као казна за раније учињене грехе. Сви имају свој крст.

Сваком добром делу, или претходи или последује искушење. У навали искушења треба себи рећи: "Зацело, све те невоље заслужујем. Значи да су све оне потребне да ме очисте од страсти, а најпре од гордости".

Мало је само потрпети искушења, потребно је и побринути се о томе да се не озлоједимо на онога који нас жалости. Невоља ће увек бити, али ће унутарње стање човеково бити другачије. Иако ће бити жалости, онај ко је стекао унутарњу молитву, лако ће их поднети јер ће са њима бити Христос. Он ће срце подвижниково испунити неизреченом радошћу. И ту радост у Господу неће моћи надмоћати никаква жалост. Када вас узнемиравају помисли страха од предстојећих искушења, не треба ступати у разговор са њима, но једноставно рећи: "Нека буде воља Божија!" То ће вас веома умирити.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ - О МИЛОСРЂУ

Људи постају немилосрдни ишчекујући док се прво други покажу према њима милосрдни. Но гле, то исто и други чекају од њих! И у том узајамном ишчекивању милосрђа један од другог сви људи, више мање, постају немилосрдним. А милосрђе није врлина која чека но која наступа. Јер откуда би људи уопште знали за милосрђе, да Бог није први наступио са Својим милосрђем? Милосрђе Божје изазвало је милосрђе код људи; и да Бог није показао први Своје милосрђе, не би се у свету уопште знало ни за реч милосрђе.
Ко схвати милосрђе као врлину која наступа а не која чека, и као такву почне је испуњавати, томе ће се и небо и земља убрзо показати у другој боји. Јер ће убрзо познати и Божје и људско милосрђе. Милосрђе је удар који непогрешно изазива варницу. Ко даје тај блажени удар и ко га прима, обојица осећају Бога међу собом. Онога часа осећа се милујућа рука Божја на оба срца. Зато је Господ и рекао: блажени милостиви јер ће помиловани бити.