Сви они који својељубиво приступају постовима, бдењима итд,, муче се и немају никакве духовне користи, зато што млате ваздух, а не демоне. Уместо да изагнају искушења, примају још и већа, и логично је да наилазе на многе потешкоће у свом борењу, и да осећају како се даве од напетости. Они пак, који се много труде, али уз велико смирење и са великим надама у Бога, њихово срце се радује а душа добија крила.
Тамо где има тескобе и очајања, тамо је духовни пут клизав. Немојте ни због чега бити напети. Напетост долази од нечастивога. Када видите напетост и тескобу, знајте да је ту свој реп гурнуо "покварењак". Ђаво никада не удара контру, него ако код човека постоји нека тежња, или склоност, он га погура, како би мучио и заварао човека. На пример, осетљивог човека чини још осетљивијим. Када имаш настројење за метаније, он те тера да их правиш много више него што можеш да издржиш. Тако, ако су ти снаге ограничене, осећаш извесну нервозу јер не можеш да их урадиш до краја, те ти он тако затим ствара тескобу коју у почетку прати благо очајање које се потом продубљује...
Када приликом своје борбе осећамо тескобу, треба да знамо да се не крећемо у простору од Бога благословеном. Бог није тиранин који би нас давио. Свако треба усрдно да се подвизава, у складу са својим могућностима, и да негује у себи усрдност, како би се у њему развила љубав према Богу. Тада ће се напрезати из усрдности, и тек ће тада његов труд, то јест метаније, пост и остало, бити чисти изливи љубави, и само ће тако човек напредовати духовно осокољен.
Дакле, човек не треба да се подвизава са болесним цепидлачењем, па да га после гуши тескоба док се бори са помислима, већ треба упростити борбу и надати се у Христа а не у себе. Христос је сав љубав, доброта и утеха, и Он никада не гуши, већ је у Њега изобилан кисеоник, божанска утеха. Једно је истанчано духовно делање, а друго болесно цепидлачење, које гуши дубоком унутрашњом тескобом, што опет произилази из спољашњег приморавања без расуђивања и глава тако пуца од главобоље.
Ако се човек понаша простодушно, онда се не умара. Ако у њега макар и малчице уђе себељубље, он се устеже, како не би начинио какву погрешку, и тако се умара. Није то тако важно. Нека и учини понеку грешку и нека буде изгрђен. Ти, чедо моје, пази да не чиниш никакво духовно делање мозгом, већ срцем. Исто тако, да не приступаш ниједном послу без претходног смиреног уздања у Бога, зато што ћеш се у супротном мучити бригама и неизвесношћу, мозак ћеш замарати и осећаћеш се душевно веома лоше. У претераној забринутости се обично крије безверје. Али, исто тако претерана забринутост може произилазити и од гордости.
Тамо где има тескобе и очајања, тамо је духовни пут клизав. Немојте ни због чега бити напети. Напетост долази од нечастивога. Када видите напетост и тескобу, знајте да је ту свој реп гурнуо "покварењак". Ђаво никада не удара контру, него ако код човека постоји нека тежња, или склоност, он га погура, како би мучио и заварао човека. На пример, осетљивог човека чини још осетљивијим. Када имаш настројење за метаније, он те тера да их правиш много више него што можеш да издржиш. Тако, ако су ти снаге ограничене, осећаш извесну нервозу јер не можеш да их урадиш до краја, те ти он тако затим ствара тескобу коју у почетку прати благо очајање које се потом продубљује...
Када приликом своје борбе осећамо тескобу, треба да знамо да се не крећемо у простору од Бога благословеном. Бог није тиранин који би нас давио. Свако треба усрдно да се подвизава, у складу са својим могућностима, и да негује у себи усрдност, како би се у њему развила љубав према Богу. Тада ће се напрезати из усрдности, и тек ће тада његов труд, то јест метаније, пост и остало, бити чисти изливи љубави, и само ће тако човек напредовати духовно осокољен.
Дакле, човек не треба да се подвизава са болесним цепидлачењем, па да га после гуши тескоба док се бори са помислима, већ треба упростити борбу и надати се у Христа а не у себе. Христос је сав љубав, доброта и утеха, и Он никада не гуши, већ је у Њега изобилан кисеоник, божанска утеха. Једно је истанчано духовно делање, а друго болесно цепидлачење, које гуши дубоком унутрашњом тескобом, што опет произилази из спољашњег приморавања без расуђивања и глава тако пуца од главобоље.
Ако се човек понаша простодушно, онда се не умара. Ако у њега макар и малчице уђе себељубље, он се устеже, како не би начинио какву погрешку, и тако се умара. Није то тако важно. Нека и учини понеку грешку и нека буде изгрђен. Ти, чедо моје, пази да не чиниш никакво духовно делање мозгом, већ срцем. Исто тако, да не приступаш ниједном послу без претходног смиреног уздања у Бога, зато што ћеш се у супротном мучити бригама и неизвесношћу, мозак ћеш замарати и осећаћеш се душевно веома лоше. У претераној забринутости се обично крије безверје. Али, исто тако претерана забринутост може произилазити и од гордости.
Нема коментара:
Постави коментар