СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - МОЛИМО БОГА ДА СЕ ЊЕГОВА ВОЉА ИСПУНИ У НАШЕМ ЖИВОТУ

Наше молитве не бивају услишене зато што нисмо достојни. Човек мора постати достојан да би се молио. Ми нисмо достојни зато што не љубимо свога ближњега као самога себе. Шта говори сам Христос? Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и тамо се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави тамо дар свој пред жртвеником, и пођи те се помири најпре с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23-24). Пре него што приступиш молитви, иди и помири се с братом својим, замоли за опроштај да би постао достојан. Ако се то не догоди, нећеш моћи да се молиш. Ако си недостојан, нећеш моћи ништа да учиниш. Када све доведеш у ред и припремиш се, онда идеш и приносиш дар свој.

Достојни постају они који желе и жуде да постану Христови, који се предају вољи Божијој. Немати своју вољу је врло драгоцено, то је све. Слуга нема своју вољу. Одсецање своје воље могуће је постићи на један једноставан начин – посредством љубави према Христу и посредством испуњавања Његових заповести. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; и који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам“ (Јн. 14, 21). Неопходан је подвиг. Нама предстоји битка против господара таме овога света (Еф. 6, 12). Ми морамо да ступимо у битку с лавом који риче (1 Пт. 5, 8). Не смемо допустити да у борби победи свелукави.

Ради тога су неопходне сузе, покајање, молитва, милостиња, мољење праћено вером у Христа, а не маловерјем. Само нас Христос може спасти од мучне самоће. Молитва, покајање и милостиња. Ако немате новца, дајте макар чашу воде. И знајте да што се више освећујете, то више бивају услишене ваше молитве.

Не присиљавајмо молитвом Бога. Не молимо од Бога да нас избави од свега и свачега, од болести и томе слично, или да реши наше проблеме. Него молимо од Њега снагу и чврстину да поднесемо све. Као што Он с добротом куца на врата наше душе, тако и ми добродушно молимо оно што хоћемо. Ако Господ не одговара, престанимо да за то молимо. Ако нам Бог не даје оно што тако упорно молимо, онда Он за то има свој разлог. Бог такође има Своје „тајне“. Ако верујемо у Његов добар промисао, ако верујемо у то да је Њему познато апсолутно све у нашем животу и да увек хоће добро, зашто се не поуздамо у Њега? Молимо се једноставно и мирно, без страсти и насиља. Знамо да је прошлост, садашњост, будућност, да је све то познато, обнажено и откривено пред Богом. Као што каже апостол Павле: „Нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога пред којим ћемо одговарати“ (Јевр. 4, 13). Не изнуђујмо ништа. Такав напор наноси штету, а не добро. Не тежимо да добијемо оно што желимо, него препустимо то вољи Божијој. Јер што више жудимо за нечим, оно се све више удаљава од нас. Дакле, неопходни су стрпљење, вера и мир. Ако и заборавимо на то, Господ не заборавља никада, и ако је то на корист, Он ће нам дати оно што нам је потребно и када нам је потребно.

У молитви тражимо само спасење наше душе. Зар није рекао Господ: „Иштите најпре Царство Божије... и оно ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33; Лк. 12, 31)? Лако, изузетно лако нам Христос може дати оно што хоћемо. Погледајте тајне. Тајна се нипошто не састоји у томе да се непрестано има на уму тражење нечег конкретног. Тајна је у томе да човек некористољубиво моли своје сједињење с Христом, не говорећи „Дај ми ово или оно...“ Довољно је рећи „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Бог нема потребе да сазнаје од нас шта нам је потребно. Он све то зна неупоредиво боље од нас самих, и даје нам Своју љубав. Задатак се састоји у томе да се на ту љубав одговори молитвом и чувањем Његових заповести. Молимо да се испуни воља Божија. То је најкорисније и најбезбедније за нас и за оне за које се молимо. Христос ће нам све дати у изобиљу. Када постоји макар и најмањи егоизам, нема ничега.

Да би Христос открио Себе унутар нас, наше срце мора бити чисто.

Из књиге „Старац Порфирије Кавсокаливит. Житије и беседе“

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ЗАДОВОЉСТВО ЗБОГ ЛАГАНОГ СТОМАКА

Када се човек не уздржава, оптерећују га читаве наслаге. Али, ако се уздржава и једе само онолико колико му је потребно, организам то троши и ништа не одлаже у наслаге.
Разноврсност исхране истеже стомак и повећава апетит, али може да изаЗове и горушицу. Ако на трпези има само једно јело и није превише укусно, можда га нећемо ни појести, али ако је укусно и отвара прождрљивост, можда ћемо појести мало превише. Али ако се на трпези нађе риба, супа, пржени кромпир, сир, јаја, салата, воће и слаткиши, човек би да поједе све, па и још да затражи. Све то отвара апетит, јер се једно слаже преко другог. И видиш, човек без видљивог разлога не "вари" овога, не подноси онога, а сироти стомак подноси и трпељиво вари све што у њега убацимо. Јесмо ли га икада питали да ли све то вари и подноси? Стомак, значи, који нема разума, превазилази нас у врлини и бори се да свари све. А ако се једна врста хране не слаже са другом, посвађају се када уђу у стомак и шта ће он јадан тада? Онда настаје осећај тежине у стомаку.

-А како човек, старче, да прекине са навиком да много једе?

-Треба мало да прикочи. Немој да једеш нешто што ти се допада, како не би превише отворио прохтев за јелом, јер се "штала" полако шири. Стомак онда, као зли "порезник", како каже авва Макарије[1], стално тражи све више и више. После обеда си сит и задовољан, али после тога би да спаваш, не можеш ништа да радиш. Али, ако једеш једну врсту хране, то ти помаже да пресечеш прохтев за јелом.


-Ако постоји разноврсна храна, али у малим количинама, да ли и онда, старче, имамо исти проблем?

-Е, проблем је поново исти, само су мање... странке и не могу да формирају владу!... Када је разноврсност велика, то је као да су се сабрале многе... странке у стомаку, па једна странка нервира другу, каче се међусобно, почиње туча и опет... проблеми са варењем...
Осећај ситости од једне врсте хране већи је од осећаја ситости коју пружају најбиранија јела. Када сам као дете одлазио и шуму и имао само један ђеврек за јело, о, нисам желео ништа више! Ни најбоља храна није могла да замени духовно задовољство које сам осећао. То ми је била највећа радост. Међутим, многи људи никада нису осетили како изгледа када је стомак сит, али лаган. Људи у почетку, када једу нешто укусно, осећају задовољство, али се потом рађа прождрљивост, једу много и, нарочито ако су старијих година, осећају тежину и тако не осете истовремено и ситост и лакоћу у стомаку.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК - АКО СЕ НЕ ТРУДИМО, БОГ НЕЋЕ САЧУВАТИ НАШУ РАДОСТ

У целом твом писму се пројављује радосно стање твоје душе. Радујеш се милости Господњој, коју ти Он указује и истовремено се плашиш. Чини се да си опитом познао да човек мора да служи Господу са страхом, и радује се Њему с трепетом (Пс. 2, 11). Негуј страх и радост и нераздвојно их држи, пазећи да радост не прерасте у немарност, нити да страх угаси радост. Следујући томе, поштуј Бога, као најмилостивијег Оца, Који нас гледа љубављу, али Који је истовремено и неопростиво строг.

Природно је то што осећаш неку врсту страха, услед којег те сва радост може поново напустити. Због тога страха, постајеш узнемирен, покушавајући да изнађеш начин да одржиш радост. Очекујеш да ћеш у томе сам успети? Због само једне такве помисли, све што си стекао може ти се поново одузети. Учини све што је у твојој моћи да сачуваш радост, али суштински све препусти Господу. Истина је да ако се сам не потрудиш, ни Бог то неће учинити уместо тебе. Међутим, уколико наду положиш само на властите напоре и борбе, Бог ће се повући, видевши да Његову помоћ сматраш сувишном, те ћеш се суочити са истим тешкоћама као и на самом почетку. Бори се до самога краја, приморавај себе колико год можеш, али истовремено веруј да је стварна брига у рукама Самога Господа. Не смеш одустати од делања, труда и надања у Самога Бога. Крепите једни друге, то ће вас још више утврдити.

Господ жели да имамо све што нам је на спасење, и у свако време је спреман да нам то дарује. Он само чека на нашу спремност или способност да то примимо. Зато се питање о томе шта нам је чинити да сачувамо помоћ Божију, преображава у питање шта нам је чинити да бисмо остали спремни да примимо заштиту Господњу, која чека на нас да је примимо, и како она силази на нас. Од суштинског је значаја да познамо себе као апсолутно празан сасуд, да томе додамо свест о сопственој немоћи да га само својим трудом испунимо и да то крунишемо вером да само Бог то може да учини, и то не само да Он то може, већ да жели и зна како. Затим, спустивши ум у срце, завапимо: "Господе, Ти знаш како да ме исцелиш." Све то чини са необоривом надом и поверењем да ћете Он одвести путем правде и да ти неће допустити да скренеш са њега.

Задовољан си због радости и утехе коју осећаш, што је сасвим природно. Међутим, буди обазрив да не почнеш да умишљаш: "Ех, ето га! То је то! То тако изгледа, а ја то нисам знао!" Такве мисли које потичу од непријатеља, остављају за собом празнину и одводе у пропаст. Стално понављај: "Слава Теби, Боже наш!" и "Господе, помилуј ме!"

Ако се, пак, задржиш на умишљеним претпоставкама, одмах ће уследити сећања на претходна дела, борбу, подвиге, а затим ћеш почети да анализираш у којем од тих стања су се појавили радост и добростање, а у којима су те напустили, и у којима су се одржала и учврстила. После тога ћеш донети одлуку да увек делаш на неки посебан начин. Тако ћеш запасти у умишљено самозадовољство, верујући да ти се напослетку открила тајна духовног узрастања и да је оно у твојим рукама. Међутим, у време молитве ће ти постати јасна обмана таквог маштања, јер ће молитва бити празна, испрекидана и неће ти донети никакву утеху. Једину утеху ћеш проналазити у сећању на пређашње, а не на садашње, стање. И тада би требало да дубоко уздахнеш и осудиш себе. Међутим, уколико душа не може то да учини, онда ће то наопако расположење да потраје и милост ће се поново повући. Таква врста маштарења показује да се душа опет ослонила на сопствене напоре, а не на милост Божију. Милост је увек милост, независна од сваког делања, а онај ко је меша са сопственим представама, може је бити лишен. То добро запамти. Управо нам повлачење благодати, које се, по Промисли Божијој, дешава ради нашег исправљења, највише помаже да научимо ову спасоносну лекцију.

 

ПОУЧНА ПРИЧА - ЛИТИЈА ОКО СЕЛА

Живим у великом селу недалеко је место Јакиманскоје, али цркве нема ни тамо ни овде код нас. У Јакиманки су цркву срушили око 1937. године и то место одредили за гробље, а наш велики храм у Димитријевки срушен је 1960. године. Добро га памтим, била су три престола, звоник... Затворили су га још 1937., а затим оскрнавили: тамо је било складиште и коњушница. Сада на месту срушеног храма стоји споменик палим војницима у Великом отаџбинском рату, а около расту брезе.


И ето, дошла ми је жеља да начинимо литију око наших села. Код нас има много верника и сви идемо на службу Божју у град Муром, удаљен неколико километара. Своју сам замисао поверила једној пријатељици такође верници и она је то прихватила с радошћу: "Треба то учинити, наравно да треба!".

У нашем селу има много пијанства, царује зло дешавају се и убиства, скоро, свака кућа има девојку зa удају којој су уста пуна псовки. Простоте да се то не може описати....Пожурила сам свештенику по благослов. Срећом, код нас у насељу се доселио млад свештеник, који служи у граду. Баћушка Игор ме је пажљиво саслушао и радосно дао благослов. Са духовном сестром Таисом сам почела да обилазим људе бар оне који долазе у цркву. Обишле смо готово све и остале веома зачуђене. Људи који не живе црквено наш предлог су одобравали са сузама у очима, а верници су нас дочекали "на нож": "Да ли сте вас две сасвим полуделе, хоћете ли да вас заспу камењем, да вам се ругају, да вас исмевају! Ништа од тога ми ћемо у храм, а ви будите на подсмех. Сасвим сте сишле с ума, с иконама ићи по пољима...".

Дошло је дугоочекивано недељно јутро, 19. новембра. Иако су ми долазиле свакакве мисли, у души су били мир и радост Од мене се није одвајала седмогодишња унучица Маша. Узеле смо иконе, свеће и крст те пошле на место сабрања. Мислила сам сасвим спокојно: "Дошли, не дошли, ићи ћемо ја и моја Машењка. Неко мора обићи наша села, да их заштити, јер пропадосмо у гресима. Помози нам, Господе!".

На месту сабрања већ је било неколико жена које су нас чекале. Лакнуло ми је на души. Дошле су! Заједно са Машењком, било нса је десеторо.

Помолиле смо се Богу и кренуле. Било је рано јутро, падао је снег, као да је наш пут сам Господ простро белим покровом - ни пре ни после тога није било снега! Заједно смо певале молитве. Пролазећи кроз Јакиманку, молиле смо свете праведнике Јоакима и Ану да заштите то место и да се за њега моле. Људи су нас гледали са чуђењем и радозналошћу, али приговора или подсмеха није било, већ смо код неких виделе сузе и радост на лицима. Неки нису на нас уопште обраћали пажњу, као - иду људи, моле се... Једна старија жена је дошла до нас, дала десет рубљи и замолила: "Помолите се за мене, грешну слушкињу Божју Љубу", плачући и крстећи се.

Требало нам је још много километара проћи, а Машењка је стално ишла далеко пред нама носећи икону Мајке Божје "Несагорива Купина". Ми смо се дивили и поносили се њоме, ипак је она дете.

Кад смо стигле на место разрушеног храма у Димитријевки, окренуле смо се на исток и читале акатист Покрову Пресвете Богородице, просећи: "Покриј нас од сваког зла Твојим чесним омофором!" Очи су нам биле пуне суза. Одједном је гранула сунце и обасјало нас. Облаци као да су се играли, однекуд су долетеле птице и селе на брезе, па су и оне стале да певају, пратећи наше молитве. Било нам је лако на души и осећале смо радост која се не може описати. Молиле смо опроштење због рушења храмова. Као овце без пастира, молиле смо Господа и Мајку Божју да нас не оставе и да нас сачувају од безбожника. У Димитријевки смо молиле за заступништво и нашег покровитеља, Св. Мученика Димитрија Солунског, па смо отишле у друго село, певајући молитве. Скренуле смо и на гробље и ту отпевале нашим упокојеним сродницима."Вјечнаја памјат". Одатле смо се вратиле на место поласка. А шта је још било необично: целим путем свећа се ниједном није угасила.

Како је Машењка ишла напред тако је и стигла прва до места сабрања, као да је неко невидљив показивао пут седмогодишњој девојчици. Она је блистала од среће, а и ми сви били смо радосни.

Ако буде могуће опет ћемо се скупити и поћи. И свима који сада читају ове редове желим да кажем: хајдете сви и молите Господа да заштити ваше домове, села и градове. Ту срећу - бити у литији - не могу вам дочарати речима.



Надежда Потехина

ИСТИНИТА ПРИЧА - ЗЛА РЕЧ НА БЛАГИ ДАН

Те године не би снега до Божића. А на Бадњи дан отвори се небо, и искрену се све што до тада није падало. Нападало, завејало, украсило, па се изведрило. Бљешти све умотано у искричаве копрене. Тада се знао ред. Кад овако завеје, из сваке улице по неколико људи изађе и праве пртину, а за њима деца малим лопатама разгрћу и тако све до школе. Испратисмо децу у школу, па ајд’ на посао. Кажу, најважније је да се рашчисте путеви. Поделише нас у групе, сваком дадоше лопату, и ко зна и ко не зна са њом да ради. Мени западе пут до цркве. Разгрћем онај силан снег, беше виши од метра, а све се молим Богу да ми опрости што данас, на благи дан, на светло лице Божића, радим. А опет велим, разгрнућу пут, па ће људи моћи на Литургију да дођу. Шта ћес, такво је било време, ни да помислиш ниси смео да кажеш да је празник и да не треба да се ради. Одмах би те прогласили за народног непријатеља и издајника. Стигох до цркве, сав се купам у зноју, не осећам мраз, погледам, а порта окићена снегом, грање се навило, загрлило дрвеће црквицу, сунце просијава па се све сјаји. Баш се види да је празник којем се не само душа, него и небо радује. Зазвонише звона. Скидох капу, прекрстих се и рекох сам себи: “Не можеш цео век да будеш кукавица: чувај се да што не кажеш, застри прозор да ти ко не види славску свећу, поздрави кришом попа на улици, не помињи ни Божић ни Васкрс… Постадосмо ко сточица бесловесна, ако све позаборављамо, од кога ћемо милост да очекујемо? Уосталом, мој сам део посла урадио, два пута брже него што је одређено, у партији нисам, па шта ми могу!” Уђем ти ја у цркву, а мирише тамјан као душа, сакупља се свет, највише стараца и старица. Еј, тешко нама, кад нам старост веру чува.
Поче служба. Наврле успомене. Све се ређају слике како је некада било. Нешто ми се скупило у грлу, ‘оће да удави. Почех да плачем као дете. Све ми сузе капају на бркове. Исплаках се и би ми лакше. После службе само чујеш: “Христос се роди! - Ваистину се роди!” Изађем из цркве радостан и препорођен. Вратим се на посао, кад баш у центру пред дирекцијом сретнем кума, иде са пословођом. Приђем му и онако од срца кажем: “Христос се роди!”, а кум ће мени на то: “Ако, а што то причас мени, иди у Месну канцеларију, па пријави, да упишу у књиге.” И још поче да вређа Пресвету Богородицу и хули на Духа Светога. Пословођа се смеје, а он све више. Одакле само дођосе онолике погане речи, као да их је сам нечастиви у уста метао. Заборавио и ко је и шта је, само да се умили пословођи и захвали за кредит који су му дали и место бригадира. Даде веру за вечеру. Окрену ми се цела варош наопако, гледам кума, а он се смеје и иде другима да прича како ме је “средио”. Потрчим за њим, кумим, молим, да не греши душе, празник је, Божић, греота је тако. Ништа он не слуша, још ми каже како сам заостао и верски затуцан. Мислим се, кад пре научи и партијски да говори. Цео дан сам био невесео. Силна ме туга била притисла. Дођем кући. Жена и дечица чекају за постављеном трпезом. Упалим свећу, преломисмо чесницу, мирбожамо се, изљубимо, честитамо празник једни другима, а мени никако да се врати мир. Пеку и бриде кумове речи, као да ми је жеравицу у њедра бацио.
Прође празник, отопише се снегови, крену све својим старим током, само ја са кумом не могу да говорим. Неки су мислили да је мени криво што је кум добио кредит и завршио кућу, продао земљу и купио модеран намештај и телевизор. Није, Боже сачувај, мило ми је што се средио, ал’ од оног зимус, ја да разговарам с њим не могу.
Дође и лето. Ми копали кукуруз, кад видим трче неки људи. Знам, није без невоље, питам шта је. Кажу да се кум удавио у реци.
“Како, бре, удавио?”
“Удавио. Ми пецали, он заш’о у воду да размрси струну и одједном га нестаде. Тражили смо га два сата, нема па нема. Ми идемо у милицију, а ти ајде у Месну канцеларију, да га упишу.”
Дођоше ми на ум оне зле кумове речи од зимус. Куку, куме, ти се са светињом изругивао, а сад дошло на твоју главу.
Нађосмо га тек трећи дан и сахранисмо на брзину; лето, врућине, мука жива…
Тако оде кум. Не прође ни пола године, а жена му се удаде, син оде у Немачку, а ћерка побеже с неким музикантом. Нову кућу, којом се толико поносио, онај што га је код жене заменио, продаде, и одселише се.

На Бадњи дан следеће године беше изгрејало, к’о да је пролеће. Одосмо жена и ја на гробље, као што је код нас ред и обичај, да свеће нашим упокојенима запалимо. Сво се гробље светли, свако дошао да обиђе своје, само на кумовом гробу ни свеће ни јабуке. Шта ћу, одем да му упалим свећу. Креснем шибицу, принесем свећи, а она се гаси. Ветра ниоткуд, ма ни дашка. Пробам тако ваљда двајес пута, а оно неће. Позовем жену, не казујем јој ништа, него само кажем да она упали свећу. Неће ни њој свећа да се упали. Мени се свака длачица на телу накострешила, да ми је капа била на глави, сигурно би пала, како ми је коса пошла увис. Остависмо свећу неупаљену.
Кад прође празник, дадосмо помен за његову душу. Гроб смо редовно обилазили на задушнице и празнике и палили свеће, увек су гореле сем на Бадњи дан, како онда тако до дана данашњега.
Па ти сад види и размисли, а има сведока колико ‘оћеш, који ће да ти потврде да је све ово што ти причам жива истина.
Опасна је реч. Није то ветар, дуне па оде. Мисао је то, од Бога или онога другога, па кад се изговори, она је као урађено дело. Дал’ је добро или лоше, све зависи од речи. Добро треба да се промисли пре него што се нешто преко језика превали. Кола преврнута можеш да повратиш на пут, али изговорену реч никако. Добре речи добром воде, а рђаве, видиш и сам. Ако мислиш да је ово само сељачко празноверје, како ви учени имате обичај да кажете, а ти пробај да на оном гробу на Бадњи дан упалиш свећу.
Радмила Мишев

MOЛИТВЕНО ПРАВИЛО СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ

Уставши од сна сваки хришћанин треба да, оградивши се крсним знаком и ставши на изабраном месту, чита спасоносну молитву, коју је сaм Исус Христос предао Својим ученицима: Оче наш, до краја, три пута, затим у част Мајке Божије Богородице Дјево, до краја, такође три пута, и најзад једанпут Символ вере (Верујем у једнога Бога...).Завршивши то јутарње правило, сваки хришћанин, ма којег да је пола, звања или рода, нека одлази на посао на који је постављен или призван.Крећући на пут или занимајући се послом код куће, нека тихо говори:Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног (или грешну)!Ако га, пак, због неке потребе окружују људи, некаон, занимајући се делом, умом говори једино:Господе помилуј!и нека тако продужи све до ручка. Пред ручак нека он понови наведено јутарње правило.После ручка нека сваки хришћанин, испуњавајући свој посао, такође тихо изговара:Пресвета Богородице, спаси мене грешног (или грешну)! и нека тако продужи све до сна.Када се деси да је усамљен, нека говори:Господе Исусе Христе, Богородицом ме помилуј грешног (или грешну)!Приближавајући се времену за сан, сваки хришћанин треба да понови јутарње правило: Оче наш, до краја, три пута, затим у част Мајке Божије Богородице Дјево, до краја, такође три пута, и најзад једанпут Символ вере (Верујем у једнога Бога...) и после тога нека заспе оградивши се крсним знамењем.При томе је преподобни старац Серафим, указујући на опит светих отаца и праведних стараца, говорио да сваки хришћанин који се држи овог малог правила као спасоносног сидра усред валова светске сујете и са смирењем га испуњава, може достићи до мере хришћанског савршенства и божанственењубави зато што су ове три молитве основа Хришћанства:прва, јер предствања речи самог Господа коју је Он поставио као образац свих молитава;друга, јер ју је архангео донео са неба као поздрав Пресветој Дјеви, Мајци Господњој и као крајеугаони камен Новог Завета;и трећа, јер у себи укратко сабира све догмате хришћанске вере.Ако хришћанин, држећи се овог првила, буде имао још слободног времена, нека придода и друге спасоносне молитве и читања, нпр. неколико зачала из Светог Јеванђеља и Апостола, или каноне, акатисте, Псалме и молитве, смирено притом двоструко хвалећи Господа што га је удостојио да Му принесе још нешто од свештених плодова. Кроз то он се мало по мало уздиже на врх хришћанских врлина.Ономе ко није у стању да испуни чакни то мало правило (нпр. слуга због обавеза према господару, или службеник због обавеза према својој дужности), преподобни старац Серафим је саветовао да га изврши макар и на постељи, или у ходу, или при вршењу посла, будући да реч Божија каже: Јер сваки који призива име Господње биће спасен (Рим. 10,13). 

OTAЦ ТАДЕЈ - О БОЖАНСКИМ ДАРОВИMА

Ако говорим људским и анђеоским језиком а љубави немам, онда сам метал који звучи и прапорци који одјекују. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање и ако имам сву веру тако да премештам Горе, а љубави немам ништа сам. И ако сиромасима разделим све своје имање, и ако предам своје тело да будем спаљен а љубави немам, ништа ми не користи (прва, Кор.13)

Љубав, радост и мир, то су Божански дарови, божанске особине. Они појединачно чуда могу да стварају. Љубав сједињује све у једно мир исто тако зрачи из човека, даје тишину; радост чини да се скине терет са човечије душе: кад дође нека радосна душа код тужне па му каже какве благе, тихе речи, одједном као да му је

свануло. Значи, појединачно љубав, мир и радост чине чуда, али сједињени у једно могу заповедати свим стварима. Кад су сједињени и учвршћени у срцу, куда год таква душа упути мисли јавља се мир, јер из ње зрачи мир. Свети Оци кажу да може горе да премешта. Тада бивају исцељења, на пример, Господ је показао како и казао да ћемо то чинити Његовом Божанском снагом. Биће такви знакови: на болесне ставићемо руке и исцелиће се. То су истините речи Божије. Али ми смо изгубили доброту коју нам је Господ дао па смо се мислено уплели као пиле у кучину и никако да се испетљамо, да буде мир у нашем срцу. Морамо обратити пажњу да у наше срце не улази оно што ремети мир. Свети Оци прокрчили су нам пут и показали како треба да се потрудимо с Божијом помоћи. Господ тражи да по разуму, са пуно разумевања, одбацимо зло и примимо Њега и Његово добро у срце. Зато се морамо обратити Господу, једином извору живота. Да се сродимо с Њим, јер смо се одродили. Ми се некад одродимо и од својих најближих.

А често пута се и уз своје најближе осетимо усамљени, због тога што смо се удаљили од истинског нашег Родитеља. Удаљили смо се умом - мислима.

ПОУЧНА ПРИЧА - О БОГАТАШУ

У једној малој вароши живео велики богаташ. Живео је у малој и трошној кући. Није хтео правити нову кућу, него је своје благо штедео и чувао. Али се догоди једне ноћи те се његова кућа запали и изгори. А он скочи из постеље, па онако необучен брзо потражи своје сачувано благо и искочи из куће. Кућа се његова сва претвори у пепео, али он нимало за њом не зажали. Него са својим благом пресели се у велики град, и у том великом граду направи красан двор, и тамо продужи живети весело и безбрижно. Прича је ова јасна и поука је красна. Ко има уши да чује, нека чује. Нека се нико не нада у овај пролазни век, који хитро пролази као облак што га ветар гони од Пелистера до Облакова. Нека се нико не поноси телом својим, јер је свако тело човечје трошна кућа, коју смрт данас сутра претвара у пепео. Но нека сваки хришћанин и хришћанка непрестано мисли о души својој, о том једином благу, које се може спасти од смрти и пропасти. А ко о души својој мисли, тај слуша Христове речи и извршује Његове свете заповести. Томе Христос благи помаже, непрестано помаже. И бди над њим као мајка над дететом у колевци. И храни га и поји Духом Својим Светим дан и ноћ. И даје му Анђела хранитеља да га чува на свим путовима живота, и да му у часу смрти узме душу и однесе у небеско царство.
Богу нашем слава и хвала. Амин.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ - ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

Љубав хришћанина према Богу је љубав према Христу (1. Јн. 2,23), а љубав према ближњем је љубав према Христу у ближњем: заволевши ближњег, заволевши га у Господу, то јест по заповестима Господњим, ми стичемо љубав према Христу, а љубав према Христу је љубав према Богу. Савез љубави Божије са љубављу према ближњем најбоље је представљен у посланицама светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Према његовом учењу, немогуће је заволети Богa, а да ce претходно не заволи брат и сестра. Љубав према брату и сестри састоји ce у испуњавању заповести Господњих у односу на њега (2. Јн. 1,6).Исто учење објављује и свети наставник монаштва, преподобни Антоније Велики, који је говорио: "Од ближњег зависе и живот и смрт (душе). Добијајући брата, добијамо Бога; саблажњавајући брата, грешимо против Христа". Преподобни Јован Колов, један од највећих отаца египатског Скита, рекао је: "He може се подићи дом ако се почне одозго, него градњу треба започети од темеља и подизати увис". Упитали су га: "Шта значи темељ". Одговорио је: "Темељ је наш ближњи: треба да га задобијемо и почнемо од њега. На њему почивају све заповести Христове". Преподобни Марко Подвижник: "Не могуће је спасити се другачије, него кроз ближњег". Слично расуђују и уче сви Свети Оци; то је опште хришћанско учење, учење Цркве, учење Христово.
Обрати пажњу на задобијање љубави према ближњем, као на основ твога живота... Заволи ближњег према упутству јеванђелских заповести - никако не према страсти твога срца. Љубав коју је Бог засадио у нашу природу повређена је падом и не може исправно да делује. Никако јој не допуштај да делује! Њено деловање лишено је непорочности и мрско Богу, као оскврњена жртва! Плодови њеног деловања су погубни и убиствени за душу. Ближњег заволи на следећи начин: не гневи се на њега и не злопамти; не дозвољавај себи да говориш ближњем било какве прекорне, увредљиве, подсмешљиве или заједљиве речи; чувај мир са њим колико год можеш; смиравај се пред њим; не свети му се ни директно ни индиректно; у свему у чему можеш да му попустиш - попусти му; одучи се од противречења и спорења, одбаци их као обележја гордости и самољубља; говори добро о онима који те оговарају; за зло плати добрим; моли се за оне који ти приређују различите патње, увреде, искушења и гоњења (Мт. 5,21-48). Никако, ни под којим изговором, никога неосуђуј, чак и не суди ни о коме је ли добар или лош, имајући пред очима оног јединог лошег човека за кога треба да одговараш пред Богом - себе. Према ближњима поступај онако како би желео да поступају према теби (Мт. 7,1 12). Из дубине срца отпуштај и праштај људима њихова сагрешења против тебе, како би и Отац Небески теби опростио твоја безбројна сагрешења, твој страшни греховни дуг, који може заувек да те гурне и затвори у адске тамнице (Мт. 18,23-35). Немој да се везујеш, нарочито не блудном страшћу, за твога ближњег; под ближњим се подразумева не само мушки, него и женски пол. Ако пак устрељен ђавољом стрелом ипак неочекивано будеш заражен, немој да клонеш духом, знајући да ми у себи носимо способност да се заразимо свакојаким страстима, што се догађало и великим светитељима; из све снаге се потруди да се излечиш. На крају: не повређуј свога брата многоречитошћу, празнословљем, блискошћу и слободним опхођењем с њим. Тако се држи у односу према ближњем, па ћеш наћи и задобити Богом заповеђену и Богу угодну љубав према њему; њоме ћеш себи отворити улаз у љубав Божију. 

ПОУЧНА ПРИЧА - СУЗЕ ЈАЧЕ ОД СМРТИ

С тим сам се човеком срео у следећим околностима. У једној од тамница Њерчинске робијашнице избила је побуна међу затвореницима. Затвореници су се поделили међу собом на два табора и врло се свирепо сукобили. Био сам одређен да брзо одем у робијашницу, управо у ту тамницу. Тако сам и урадио. Затвор је био опкољен војницима. Затвореници, подељени на две стране, стајали су у дворишту затвора. Када сам ушао у двориште и обратио се затвореницима, део њих, окруживши ме, са пажњом поче да слуша моју проповед. Кад видех да су дошли у стање ганутости - позвах и другу групу затвореника, која је била непријатељски расположена према првој, да и она послуша реч Божију, те да међу собом прекрате свако непријатељство и да се помире. На то ми вођа друге групе, Сахалинац, узврати грозном руском псовком и припрети песницом. А ја тада сиђох са места с ког сам проповедао и пођох право к њему, и са свим својим свештеничким одјејанием припадох к његовим ногама и тако клечећи пред њим рекох му:

- Сине мој, мили! На коленима клечим пред тобом и молим те, послушај ме, испуни моју сузну молбу, измени свој живот, постани други човек! О, када би овога часа овога трена, видела тебе твоја мила мајка, да клечим пред тобом на коленима, и она би пала на колена; а ако је већ умрла, она би се од страшне жалости за твојом душом неколико пута преврнула у гробу!

Тако умоливши затвореника, ја постигох свој циљ и он ме подиже са колена те нас двојица, праћени многима који су стајали крај њега, кренусмо ка месту са когa сам им свима и почео да проповедам. После проповеди тај исти затвореник сам ми даде чврсту затвореничку реч да више неће бити вођа ни у каквој побуни.

После свега, исте вечери пошто одржасмо опело за неколико затвореника, започесмо свеноћно богослужење. За време службе још двапут проповедах. По свршетку богослужења затвореници су пожелели да се исповеде и да се на сутрашњи дан причесте Св. Тајнама. И онај затвореник пожеле исто. Идућег дана у девет чaсoвa ујутру уђох у цркву, кад, гле, баш сретох Сахалинца. Он, угледавши ме, приђе ми и прошапута:

- Баћушка, ја не могу да се исповедим и да се причестим, стидим се од затвореника.

- Брате мој, мили, послушај ме данас као што си ме послушао јуче. Зашто мењаш Христа за лажни страх? Послушај ме, радости моја, исповеди се и причести се.

Он обори очи и некако нехотично одговори:

- Испунићу вашу молбу, ја се тридесет и седам година нисам исповедио. Још од гимназијских дана када сам се последњи пут и причестио.

Истог сам га часа повео у олтар и тамо га исповедио. Исповест је била потресна! Треба још рећи да је тај затвореник добио више образовање, да је први пут допао затвора потпуно без кривице, где је провео три месеца и одакле је изашао тако озлобљен да за њега више није постојало ништа свето. Раније је био послан на Сахалин због убиства. После неког времена је побегао оданде. Седам или осам пута је бежао из затвора. Сви су ти бегови били људском крвљу заливени. Није штедео ни старе ни младе. У многим је затворима био „Иван Грозни", тј. затворски цар. Њему су се беспоговорно покоравали сви затвореници у затворима где се налазио. На Сахалину је својом сопственом руком задавио многе затворенике као муве. Сви су га се бојали и поштовали су га као свога неограниченога владара. У једном сахалинском затвору, он је лично изрекао смртну пресуду шесторици затвореника који су у тачно одређени час извршили самоубиство. Када сам, после њега, исповедио општом исповешћу још неколико заточеника, и (који се синоћ нису јавили на исповест a кoje сам познавао одраније из многобројних исповести) почео сам да служим Свету Литургију. После читања Светог Јеванђеља држао сам проповед о свепраштајућој љубави Христовој према грешницима који се кају, пocлe причасна, кад изађox са Чашом Господњом, на дверима одржах десетоминутну проповед. Почех да причешћујем затворенике, на ред дође и онај Сахалинац. Он отвори уста. Кад сам му у њих ставио кашичицу са Светим Даровима он се наједном зањиха, очи му се испунише сузама, и истога часа потресе се свим својим бићем. Само што се удаљи од Чаше Христове и погледа на икону Спаситеља, он подиже у ваздух своје џиновске руке и громко, да сви чују, повика:

- Xристe! Христе! Зар си ми опростио? О, Боже! Зар си мени, таквом страшном убици и разбојнику oпростиo? Па ја сам као грчки сунђер сав натопљен људском крвљу; ја сам стотине невиних душа погубио. Колико сам пута пустошио цркве! О, Господе! И Ти си ми опростио?! О, милосрдни Господе! Ја сам силовао своју мајку, сестру, децу, ја сам се предавао скотолоштву! О, ко се са мном може поредити по гресима – и Ти, и Ти си, Господе, мени опростио ?! Чујеш ли, Господе, па ја сам читав свој живот хулио на Тебе, проклињао Те, и Ти си, Христе, мени све, баш све опростио? О, колика је Твоја љубав према мени, Господе? Ја је не могу поднети, нећу је моћи поднети, ја нећу данашњи дан преживети, умрећу, она ће ме погубити!

При оваквој небивалој сцени ја нисам могао даље да причешћујем, ушао сам у олтар и тамо, наслонивши главу на Свету Трпезу, горко заплаках. Заточеници почеше тако да ридају и јецају, да ми се учинило да се читав храм потресао плачем који се претворио у неподношљиви хук што је раздирао свако срце. Тамо су стајали и неки часни богомољци, и од њих је неколико пало у занос.

Служба се завршила, и ја чух у дворишту затвора некакво чудно комешање. Када приђох прозору, имао сам шта да видим. Онај исти Сахалинац је на коленима пузио пред другим заточеницима и молио их за опроштај. Око њега се окупило мноштво затвореника тако да је читаво двориште изгледало као нека густа жива маса људи који су се, као ласте око гнезда, тискали око клечећега. Неки су га љубили, други, и сами заражени његовим покајањем, кајали се за своје грехе и проклињали свој преступнички живот, а неки су, пак подизали своје очи ка небесима и молили Бога да им опрости грехе.

Док бејах на ручку код начелника робијашнице овај се затвореник јави начелнику и замоли за дозволу да неко време проведе сам у самици. Овај ми је затвореник писао многа писма, a у последњем је написао да ће, чим оконча робију, отићи у Валаамску обитељ.


Архимандрит Спиридон

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ - МИСИОНАРСКА ПИСМА 151. ПИСМО НОСАЧУ БРАНИМИРУ

Исповедаш, како налазиш велику утеху у читању Новог Завета и Псалама. "Да ми није тога, клонуо бих под теретом живота". Тако пишеш. Но мучи те то што ниси у стању да схватиш све речи што читаш. На пример, не разумеш, шта је апостол Павле мислио кад је рекао: који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте? Ове речи се певају уместо Свјати Боже о великим празницима - јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја. Ту исту мисао изражава апостол Павле у виду заповести говорећи: него се обуците у Господа Исуса Христа (Рим. 13, 14). Шта значи обући се у Христа? Да би ово разумели, треба прво да знамо, да је овде реч о души. Душа је јестество просто, и у новорођенчета душа је нага исто онако као што му је и тело наго. Нагота телесна, с којом се рађамо, символ је наготе душевне којом прародитељ наш обнажи и себе и своје потомство преступом заповести Божије у Рају. Када се крстимо у име Христа, у Христа се душе наше облаче. Облаче се у оне невидљиве али стварне одеће, којим је и душа Христова била одевена. Јер као што је душа невидљива, тако је невидљиво и одело њено. Истина и правда, доброта и незлобност, кротост и милокрвност, чистота и побожност, богољубље и братољубље - то су одела душе, то гардероба њена. За телесног човека, који зна само за телесну, грубу одећу, све ово личи на ветар и дим. И телесном човеку ово је тешко доказивати. Но доказаће му се само по себи, кад му се душа одлучи од тела и уђе у невидљиво царство духова. Тада ће он видети, са ужасом и стидом, како је душа његова или нага или одевена у оне прљаве хаљине порока, које исти апостол набраја: у прождрљивост и пијанство, у разврат и бестидност, у свађу и завист (Рим. 13, 13). Апостол заповеда и крштенима, да свуку са себе ту прљаву одећу и да се обуку у Христа. Зашто то, кад знамо, да смо се крштењем једном већ обукли у Христа? Зато што смо се опет свукли; што смо одбацили царско одело царске деце и поново се обукли у дроње греховне. Но ако смо се крштењем једном обукли у Христа, па свукли - како опет да се у Христа обучемо? Не поновним крштењем - јер крштење је једно - него покајањем. Речено је, да је Бог "оставио покајање за спасење". Ко се искрено застиди својих греховних дела, па се исповеди и покаје, тај се поново облачи у Христа. Докле год смо обучени у Христа, дотле смо синови Божији, по речи апостолској: ви сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса (Гал. 3,26); чим пак обнажимо себе од Христове одеће, ми постајемо туђини Богу, прљави аргати и робови, али не више синови. Из овога следује практично закључак, да сви ми, који ходимо ка царству светлости и вечног живота, дужни смо сваки дан пазити, у каквом се оделу налази душа наша. Нека нам као пример у томе послуже они, мушки и женске, који се посведневно облаче и преоблаче и намештају и удешавају и гиздају, да би телесно што лепши изгледали. С толиком бригом, и још већом, морамо ми пазити на одело душа својих. Они се гледају у огледалу; наше је огледало Исус Христос. Гледајући у Њега, најчистијег, најсветијег, најкраснијег Човека, ми сазнајемо какви смо. Зато чим приметимо на души својој неку дроњу или прљотину, треба одмах да се свлачимо, и у чистоту, светост и красоту Христову облачимо. Јер све што телесни чине за напредак и лепоту тела символ је онога што духовни треба да чине на духовном плану. Мир ти и напредак од Господа.