У целом твом писму се пројављује радосно стање твоје душе. Радујеш се милости Господњој, коју ти Он указује и истовремено се плашиш. Чини се да си опитом познао да човек мора да служи Господу са страхом, и радује се Њему с трепетом (Пс. 2, 11). Негуј страх и радост и нераздвојно их држи, пазећи да радост не прерасте у немарност, нити да страх угаси радост. Следујући томе, поштуј Бога, као најмилостивијег Оца, Који нас гледа љубављу, али Који је истовремено и неопростиво строг.
Природно је то што осећаш неку врсту страха, услед којег те сва радост може поново напустити. Због тога страха, постајеш узнемирен, покушавајући да изнађеш начин да одржиш радост. Очекујеш да ћеш у томе сам успети? Због само једне такве помисли, све што си стекао може ти се поново одузети. Учини све што је у твојој моћи да сачуваш радост, али суштински све препусти Господу. Истина је да ако се сам не потрудиш, ни Бог то неће учинити уместо тебе. Међутим, уколико наду положиш само на властите напоре и борбе, Бог ће се повући, видевши да Његову помоћ сматраш сувишном, те ћеш се суочити са истим тешкоћама као и на самом почетку. Бори се до самога краја, приморавај себе колико год можеш, али истовремено веруј да је стварна брига у рукама Самога Господа. Не смеш одустати од делања, труда и надања у Самога Бога. Крепите једни друге, то ће вас још више утврдити.
Господ жели да имамо све што нам је на спасење, и у свако време је спреман да нам то дарује. Он само чека на нашу спремност или способност да то примимо. Зато се питање о томе шта нам је чинити да сачувамо помоћ Божију, преображава у питање шта нам је чинити да бисмо остали спремни да примимо заштиту Господњу, која чека на нас да је примимо, и како она силази на нас. Од суштинског је значаја да познамо себе као апсолутно празан сасуд, да томе додамо свест о сопственој немоћи да га само својим трудом испунимо и да то крунишемо вером да само Бог то може да учини, и то не само да Он то може, већ да жели и зна како. Затим, спустивши ум у срце, завапимо: "Господе, Ти знаш како да ме исцелиш." Све то чини са необоривом надом и поверењем да ћете Он одвести путем правде и да ти неће допустити да скренеш са њега.
Задовољан си због радости и утехе коју осећаш, што је сасвим природно. Међутим, буди обазрив да не почнеш да умишљаш: "Ех, ето га! То је то! То тако изгледа, а ја то нисам знао!" Такве мисли које потичу од непријатеља, остављају за собом празнину и одводе у пропаст. Стално понављај: "Слава Теби, Боже наш!" и "Господе, помилуј ме!"
Ако се, пак, задржиш на умишљеним претпоставкама, одмах ће уследити сећања на претходна дела, борбу, подвиге, а затим ћеш почети да анализираш у којем од тих стања су се појавили радост и добростање, а у којима су те напустили, и у којима су се одржала и учврстила. После тога ћеш донети одлуку да увек делаш на неки посебан начин. Тако ћеш запасти у умишљено самозадовољство, верујући да ти се напослетку открила тајна духовног узрастања и да је оно у твојим рукама. Међутим, у време молитве ће ти постати јасна обмана таквог маштања, јер ће молитва бити празна, испрекидана и неће ти донети никакву утеху. Једину утеху ћеш проналазити у сећању на пређашње, а не на садашње, стање. И тада би требало да дубоко уздахнеш и осудиш себе. Међутим, уколико душа не може то да учини, онда ће то наопако расположење да потраје и милост ће се поново повући. Таква врста маштарења показује да се душа опет ослонила на сопствене напоре, а не на милост Божију. Милост је увек милост, независна од сваког делања, а онај ко је меша са сопственим представама, може је бити лишен. То добро запамти. Управо нам повлачење благодати, које се, по Промисли Божијој, дешава ради нашег исправљења, највише помаже да научимо ову спасоносну лекцију.
Нема коментара:
Постави коментар