Живим у великом селу недалеко је место Јакиманскоје, али цркве нема ни тамо ни овде код нас. У Јакиманки су цркву срушили око 1937. године и то место одредили за гробље, а наш велики храм у Димитријевки срушен је 1960. године. Добро га памтим, била су три престола, звоник... Затворили су га још 1937., а затим оскрнавили: тамо је било складиште и коњушница. Сада на месту срушеног храма стоји споменик палим војницима у Великом отаџбинском рату, а около расту брезе.И ето, дошла ми је жеља да начинимо литију око наших села. Код нас има много верника и сви идемо на службу Божју у град Муром, удаљен неколико километара. Своју сам замисао поверила једној пријатељици такође верници и она је то прихватила с радошћу: "Треба то учинити, наравно да треба!".
У нашем селу има много пијанства, царује зло дешавају се и убиства, скоро, свака кућа има девојку зa удају којој су уста пуна псовки. Простоте да се то не може описати....Пожурила сам свештенику по благослов. Срећом, код нас у насељу се доселио млад свештеник, који служи у граду. Баћушка Игор ме је пажљиво саслушао и радосно дао благослов. Са духовном сестром Таисом сам почела да обилазим људе бар оне који долазе у цркву. Обишле смо готово све и остале веома зачуђене. Људи који не живе црквено наш предлог су одобравали са сузама у очима, а верници су нас дочекали "на нож": "Да ли сте вас две сасвим полуделе, хоћете ли да вас заспу камењем, да вам се ругају, да вас исмевају! Ништа од тога ми ћемо у храм, а ви будите на подсмех. Сасвим сте сишле с ума, с иконама ићи по пољима...".
Дошло је дугоочекивано недељно јутро, 19. новембра. Иако су ми долазиле свакакве мисли, у души су били мир и радост Од мене се није одвајала седмогодишња унучица Маша. Узеле смо иконе, свеће и крст те пошле на место сабрања. Мислила сам сасвим спокојно: "Дошли, не дошли, ићи ћемо ја и моја Машењка. Неко мора обићи наша села, да их заштити, јер пропадосмо у гресима. Помози нам, Господе!".
На месту сабрања већ је било неколико жена које су нас чекале. Лакнуло ми је на души. Дошле су! Заједно са Машењком, било нса је десеторо.
Помолиле смо се Богу и кренуле. Било је рано јутро, падао је снег, као да је наш пут сам Господ простро белим покровом - ни пре ни после тога није било снега! Заједно смо певале молитве. Пролазећи кроз Јакиманку, молиле смо свете праведнике Јоакима и Ану да заштите то место и да се за њега моле. Људи су нас гледали са чуђењем и радозналошћу, али приговора или подсмеха није било, већ смо код неких виделе сузе и радост на лицима. Неки нису на нас уопште обраћали пажњу, као - иду људи, моле се... Једна старија жена је дошла до нас, дала десет рубљи и замолила: "Помолите се за мене, грешну слушкињу Божју Љубу", плачући и крстећи се.
Требало нам је још много километара проћи, а Машењка је стално ишла далеко пред нама носећи икону Мајке Божје "Несагорива Купина". Ми смо се дивили и поносили се њоме, ипак је она дете.
Кад смо стигле на место разрушеног храма у Димитријевки, окренуле смо се на исток и читале акатист Покрову Пресвете Богородице, просећи: "Покриј нас од сваког зла Твојим чесним омофором!" Очи су нам биле пуне суза. Одједном је гранула сунце и обасјало нас. Облаци као да су се играли, однекуд су долетеле птице и селе на брезе, па су и оне стале да певају, пратећи наше молитве. Било нам је лако на души и осећале смо радост која се не може описати. Молиле смо опроштење због рушења храмова. Као овце без пастира, молиле смо Господа и Мајку Божју да нас не оставе и да нас сачувају од безбожника. У Димитријевки смо молиле за заступништво и нашег покровитеља, Св. Мученика Димитрија Солунског, па смо отишле у друго село, певајући молитве. Скренуле смо и на гробље и ту отпевале нашим упокојеним сродницима."Вјечнаја памјат". Одатле смо се вратиле на место поласка. А шта је још било необично: целим путем свећа се ниједном није угасила.
Како је Машењка ишла напред тако је и стигла прва до места сабрања, као да је неко невидљив показивао пут седмогодишњој девојчици. Она је блистала од среће, а и ми сви били смо радосни.
Ако буде могуће опет ћемо се скупити и поћи. И свима који сада читају ове редове желим да кажем: хајдете сви и молите Господа да заштити ваше домове, села и градове. Ту срећу - бити у литији - не могу вам дочарати речима.
Надежда Потехина
Нема коментара:
Постави коментар