Духовно делање отелотворује Христа у нашој души. Ово подразумева
непрестано сећање на Господа: скривамо га дубоко у себи, у души својој, у
срцу, у свести. Ја спавам, а срце је моје будно (Пјес. 5:2): ја
спавам, повлачим се, али срце је моје постојано у молитви, то јест у
вечноме животу, у Царству Небеском, у Христу. Цело моје биће је чврсто
укорењено у свом Источнику.Средство којим се ово постиже је молитва: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног. Понављај је гласно, или у себи, полако, са пажњом, из срца ослобођеног, што је могуће више, од свега непримереног. А непримерено је не само свако занимање за светске ствари, већ и свака помисао на услишење молитве, свако очекивање одговора, унутрашнјег виђења, кушање Божје моћи, свакојака романтичарска сањарења, свака љубопитљивост и маштање. Једноставност и простота је једнако важан услов за ову молитву као и смиреност (смерност), уздржљивост тела и душе и све што припада невидљивој борби.
Нема коментара:
Постави коментар