СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - ЧИМЕ ТРЕБА ОПСКРБЉИВАТИ ДУШУ

Душу је потребно опскрбљивати речју Божијом, јер је реч Божија, како каже Григорије Богослов, хлеб анђелски, којим се хране душе гладне Бога. Више од свега треба да се вежбамо у читању Новога Завета и Псалтира... Од тога настаје просветљење у уму, који се измењује божанственом променом.
Веома је корисно бавити се читањем речи Божије у осами, и прочитати свеколику Библију са разумевањем. Само зарад такве вежбе, не рачунајући друга добра дела, Господ Својом милошћу не оставља човека, но га испуњава даром духовног разумевања.
Када човек опскрби душу своју речју Божијом, испуњава се разумевањем тога шта је добро а шта зло.
Читање речи Божије треба да се обавља у осами зато да би се ум читачев удубио у истину Светога Писма, и примао за њега топлину која у осами рађа сузе. Од тих суза, пак, човек се згрева и испуњава духовним даровима, који наслађују ум и срце, неисказиво.
Такође је душу потребно снабдети и знањима о Цркви, о томе како је она од почетка до данас очувана, шта је претрпела у ово или оно доба. То треба знати не из жеље да управљамо људима, него за случај да се сусретнемо са могућим неприликама.
Реч Божију треба читати заправо у првом реду за себе, да бисмо задобили душевни мир, по учењу Псалмопесника: "Велики мир имају они који љубе закон Твој!" (Пс. 118, 165)

СВЕТИ ВАРСОНУФИЈЕ ОПТИНСКИ - КАКО СЕ БОРИТИ

Нека ваш први покрет, чим се пробудите, буде знак крста, а прве ваше речи — речи Исусове молитве. Када можете, говорите Исусову молитву уз бројанице, а када сте заузети послом, без њих. Када вас спопадну какве маштарије, не противите им се сами већ се на њих баците каменом. А камен је Име Христово, молитва Исусова... Одагнати помисли није у вашој моћи, али не примити их — јесте: одгони их Име Исусово. Ако је молитва понекад непажљива, расејана, не треба клонути духом. У време молитве наше се усне освећују Именом Господа Исуса Христа. Постојано се држите Исусове молитве: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног". Исусово Име руши све демонске насртаје. Они не могу да победе силу имена Христова. Зашто је и како се то збива ми не знамо. Знамо само да је у стварности управо тако.

"Ако се неко не сједини са Господом Исусом овде, никада се са Њим неће сјединити", каже преп. Симеон Нови Богослов.

Има смртних греха, а и оних не на смрт. Смртни грех је онај за који се човек не каје. Смртним се зове зато што душа по телесној смрти иде у ад.

Сваки човек мора претрпети време искушења и борби — тешко и веома болно стање. За те невоље у псалму се каже: "Спопадоше ме болови, као ону која се порађа". Сваки човек рађајући се духовно у нови живот, трпи болове, док још не изиђе на ширину. Ти "болови" састоје се у борби са страстима. Устаће страсти на вас. Непријатељ вас неће оставити. Овде је потребно трпљење. Треба трпети самога себе и не полагати оружје, знајући да је то неизбежно.

Непрестане невоље, које Промисао Божији шаље човеку, знак су посебног Божијег промишљања о нама. Циљ тих невоља је различит. Оне бивају или ради пресецања зла, или ради уразумљења, или ради веће славе у будућем животу, или, пак, као казна за раније учињене грехе. Сви имају свој крст.

Сваком добром делу, или претходи или последује искушење. У навали искушења треба себи рећи: "Зацело, све те невоље заслужујем. Значи да су све оне потребне да ме очисте од страсти, а најпре од гордости".

Мало је само потрпети искушења, потребно је и побринути се о томе да се не озлоједимо на онога који нас жалости. Невоља ће увек бити, али ће унутарње стање човеково бити другачије. Иако ће бити жалости, онај ко је стекао унутарњу молитву, лако ће их поднети јер ће са њима бити Христос. Он ће срце подвижниково испунити неизреченом радошћу. И ту радост у Господу неће моћи надмоћати никаква жалост. Када вас узнемиравају помисли страха од предстојећих искушења, не треба ступати у разговор са њима, но једноставно рећи: "Нека буде воља Божија!" То ће вас веома умирити. 

ПОУЧНА ПРИЧА - ДУГА ЉУБАВ

Јован је већ дуго седео за кухињским столом и писао. Домаћи задатак је одавно завршио.“Шта пишеш тако марљиво?”, упита га мајка.
“Нешто за тебе”, одговори Јован, прикривајући лист на којем је писао.
“Да знаш да сам радознала”, узврати мајка.
Јован убрзо заврши и уздахну: “Коначно!”

Оно што је писао, трипут је преписивао. Сваки би пут нешто додавао. Онда брижно сави папирић, стави га у коверат и остави на мамином радном столу. Тог дана је мајка узела писмо и отворила га.

Ево што је у њему писало:

РАЧУН МАЈЧИНИХ ДУГОВА ЈОВАНУ:

1. Шест пута однео смеће……………………….......…60 динара
2. Три пута донео хлеб………………………………......15 динара
3. Четири пута обрисао судове…………………………20 динара
4. Једанаест пута донео дрва из подрума…….....55 динара
5. Прашина, цвеће и друге ситнице…………………..50 динара
___________________________________________
Свега…………………………………………………200 динара

Мајка је климнула главом, узела новчаник и рекла:
“Да, у праву си сине, одмах ћу ти то исплатити. Заиста си ми много помагао.”

Јован се обрадовао заслуженом новцу. Одмах пожури у парк. Тамо је за једну кружну вожњу електричним аутићем требало платити 5 динара.
С новцем, што га је управо добио од мајке, могао се провозати неколико пута и још мало повећати свој иметак у штедној касици.

Кад се вратио кући, на кревету га је чекало писмо.

Брзо га је отворио и прочитао:

РАЧУН ЈОВАНОВИХ ДУГОВА МАЈЦИ:

1. Девет година за њега кувала……………………............0,00 динара
2. Девет година за њега прала………………………...........0,00 динара
3. Преко 3000 пута га окупала и очешљала………….…….0,00 динара
4. Преко 300 пута окрпила кошуље и панталоне…………0,00 динара
5. Преко 100 ноћи пробдела кад је био болестан….…….0,00 динара
___________________________________________
Свега ………………………………………………0,00 динара

Још исте вечери мајка је на свом радном столу нашла тачно 200 динара. Јованова штедна касица остала је празна.

ПОУЧНА ПРИЧА - НЕ ОДУСТАЈ

"Једном приликом, док је пролазио поред слонова, човек застаде и зачуђено запита КАКО то да ова велика створења бивају задржана само малим ужетом које им себи веже за предњу ногу.

Никакви ланци, никакви кавези, само уже за које је било очито да га ови слонови могу покидати било када, само када би покушали да побегну. Из неког разлога они то никада не чине и човек бејаше јако збуњен том чињеницом.

У том тренутку је приметио тренера у близини, те га упита зашто те велике животиње само стоје ту и не покушавају побећи.Тренер му одговори: "Знате, Када су слонови млади и много мањи него сада, ми смо користили уже исте величине како бисмо их везали и они га нису могли прекинути јер су били мали. Како су одрастали, све више су се навикавали на чињеницу да не могу побећи. Веровали су да их уже још увек може задржати зато и не покушавају више побећи. "

Човек је био запањен. Ови велики слонови се могу у сваком тренутку ослободити тих ужади, али због њиховог уверења да не могу, остају ту заглављени и затворени.

Колико нас, попут ових слонова, иде кроз живот држећи се за уверење да не можемо нешто учинити, јер смо некада нешто покушали урадити и нисмо успели у томе?

OTAЦ ТАДЕЈ - О ПОШТОВАЊУ РОДИТЕЉА

Само послушно дете добија благослов од родитеља свог. Није твоје да ли се родитељи слажу или не слажу, да ли се свађају, да ли су добри или

нису добри, за тебе они морају да буду светиња. Да би ти имао благослов Божији, да ти буде добро. Јесте. Не смемо ни мислима вређати родитеље. А они, како се понашају према нама, то је њихова ствар. Има родитеља који су били тако сурови да су мучили своју децу. Два брата су тако имала добру мајку која им је увек говорила да поштују оца, ма какав да је, да би добили благослов Божији. Сад они не дају никоме да о њиховом оцу нешто ружно каже. Нико не сме да га вређа. Два брата кажу: Наш отац је за нас светиња. Иако су с њим провели тешке дане живота јер отац није имао милости према њима, поштујући оца Бог их је благословио и сада су пуни живота, благодарни, захвални Богу. Јер Господ је благоизволео да кроз наше родитеље дођемо у свет. Какви су они, они ће за то одговарати пред Богом, одговараће и за нас. А ми за њих не одговарамо. Ми ћемо одговарати како смо и да ли смо их поштовали. Духовна ситуација на земљи је јако лоша због тога што се и мала деца противе родитељима. Зато нам овако иде, зато што нико не поштује родитеље. На целој планети је иста ситуација... Немојте вређати и жалостити своје родитеље! Не може ни вама бити добро ако су родитељи на вас љути или ожалошћени. Водићете онда дуг и некористан рат са собом мислећи да водите рат са њима. И сада ми је жао што сам годинама мислио да мој отац није хтео да води довољно рачуна о нама деци. Било ми је криво што се оженио после мајчине смрти и добио двоје деце са другом женом, а поготово када се и по трећи пут оженио јер му је и друга жена умрла. А он се, јадан, женио да би имао жену у кући која би децу гледала. Због тог мог мисленог рата са оцем, годинама нисам духовно могао да напредујем. Ако су ти родитељи атеисти а ти си верник, немој изазивати и дражити родитеље својом вером већ се за њих моли и буди са њима благ. Немој ни разговарати о религији. Нема атеиста мећу људима. Зар сваки човек не воли да живи и зар сваки човек не жели љубав и добро? А шта су друго живот, љубав и добро него Бог? Треба деца да послушају родитеље, то је велики дар. Ја, кад сам био млад, нисам знао да несмемо родитеље ни мислима вређати. Родитељ има велику власт и што пожели деци својој биће. Родитељи наши, може бити да су и лошег карактера али то је њихова ствар, они ће зато одговарати пред Богом, и одговараће за нас као своју децу, какав су нам дали правац у животу, а ми морамо да поштујемо родитеље као светиње, да би имали благослов Божији. Многи то не раде па се жале, не иде им добро, не иде на факултету, не иде како треба, радња им не иде. Ја им кажем: Ако се нисте сложили са својим родитељима по њиховом мишљењу, ето то вам стагнира живот, сами стагнирате свој живот. Значи, морамо поштовати родитеље као светиња да би имали благослов Божји, да нам иде како треба. Кажу, родитељи наши могу бити да нису побожни а исто тако они желе да све буде по њиховом, не дозвољавају деци да иду у цркву. Деца, докле год су под родитељском влашћу, морају их поштовати, а кад се одомаће, (ожене се или удају са благословом родитеља) онда сами руководе шта ће. Хоће ли постити, неће ли постити, то је њихова ствар, ту родитељи не могу да се мешају. Кад оснујете породицу и имате благослов онда ћете по своме да живите, али морате поштовати родитеље. Сад сте и ви родитељ, ви одлучујете како ћете постити, како се молити. Сваки домаћин у кући, он је свештеник у кући, чим је основао породицу, значи, он је свештеник и тек онда је слободан а дотле је он под влашћу родитеља и мора да се поштује родитељ. А побожност није спољашњи ритуал, побожност је унутрашња ствар сваког појединца. Нико не зна да ли се ми молимо Богу или не молимо, то је ствар сваког појединца. Има пуно деце чији родитељи нису побожни али они после постају духовни родитељи својим родитељима. Бог је свуда присутан и он на чудне начине спасава. Онима који поштују родитеље, отвара им се пут, тамо где је немогуће за њих је могуће.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ - СТРЕЉАЊЕ У КРАЉЕВУ

Кад су безбожни властодршци постројили у Краљеву 2200 грађана, разног узраста и пола, ненаоружаних и невиних, да их стрељају због 22 њихова војника погинула у борби са националним српским четницима, тада један богомољац, Драгослав, црквењак наше катедрале, стојећи у строју, узео је да мирно чита Нови завет. Приметивши да ће непријатељ убрзо да пуца из митраљеза, он затвори свету књигу и метну у недра, па онда викне из свега гласа:

"Не бојте се смрти, браћо, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!С"

На то из две хиљаде грла као из једнога разлеже се одговор као олуја:

ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!"

У том плотуни загрмеше и 2200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2200 душа узнесе се у небесну војску мученика за веру Христову. Јер макар да је неко од њих и грешан био, као разбојник на крсту, отишао је у Рај зато што је пред смрт признао и исповедио васкрсење Христово.

СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ - МОРАМО СЕ НЕПРЕСТАНО И УСРДНО МОЛИТИ БОГУ

Молитву не би требало да творимо по телесној навици, по обичају да вапимо, ћутимо или приклањамо колена, него тако што ћемо, трезвено пазећи на ум, очекивати када ће доћи Бог и посетити душу на свим њеним изласцима и стазама и у свим чулима. На тај начин, понекад је потребно да ћутимо [безмолвствујемо, тихујемо], а понекад да призивамо и да се молимо са вапајем, али само да ум буде утврђен у Богу. Када тело нешто ради, оно у целини припада том делу и потпуно се њиме бави, тако да сви удови помажу један другоме. Нека се тако и душа потпуно посвети молитви и љубави Господњој, без расејаности и кружења у помислима; напротив, нека све своје очекивање положи на Христа.
У таквом случају, Сам Господ ће просветити душу и научити је истинској прозби; Он ће јој дати чисту, духовну и Бога достојпу молитву, као и поклоњење духом и истином. Онај који је одлучио да се бави трговином нема у виду само један посао ради стицања добити, него се свим силама труди да увелича и умножи добит и са једног посла прелази на други. Он одатле хита ка новом извору добити и, напуштајући посао који не доноси корист, свагда се окреће ка оном најпогоднијем. Тако ћемо и ми на разне начине и са много вештине обезбедити своју душу да би стекла истинску и велику добит, односно Бога, Који нас учи да се истински молимо. У том случају Господ ће отпочинути у доброј вољи душе, чинећи је престолом славе, заседајући и отпочинувши у њој. Тако смо код пророка Језекиља слушали о духовним животињама, упрегнутим у господарска кола. Оне су нам тамо приказане као бића са мноштвом очију, а таква је и душа, која у себи носи Бога или, боље речено, која је ношена од Бога, јер и она сва постаје око.
Кућа у којој борави сам домаћин пуна је украса и лепоте. Тако се и душа, која у себи има свог Господара и у којој Он обитава, испуњава сваком лепотом и красотом, јер у њој обитава и њом руководи Господ са Његовим духовним благом. Тешко кући чији је домаћин одсутан и у којој нема господара, јер ће се срушити, опустети и испунити се сваком нечистотом и нередом; тамо се, према речима пророка, настањују авети и демони (в. Иса. 13; 21), јер у опустелој кући налазе за себе место дивље мачке, пси и свака нечистота. Тешко души, која не устане после свог тешког пада и која унутар себе има оне што је убеђују и приморавају да живи у непријатељству са својим Жеником, који намеравају да искваре њене мисли и одврате је од Христа.
Кад Господ види да се душа, сразмерно својим снагама, сабира у једно, даноноћно тражећи Господа и вапијући ка Њему и, према заповести, непрестано се молећи за све (в. 1. Сол. 5; 17), Он ће је тада одбранити, као што је обећао (Лк. 18; 7), очистивши је од порока које има у себи и Сам ће је Себи представити као непорочну и чисту невесту. Ако верујеш да је ово истинито, као што заиста и јесте, онда пази на себе; погледај да ли је твоја душа пронашла светлост која ће је руководити на путу, да ли је пронашла истинску храну и истинско пиће, односно Господа? Ако није, онда се даноноћно моли [твоја душа] да то добије. Прематоме, када видиш сунце, тражи истинско Сунце, јер си слеп. Када погледаш светлост, загледај се и у своју душу: да ли си задобио истиниту и благу Светлост? Све видљиво јесте сенка невидљивог у души; осим видљивог човека, постоји и други, унутрашњи човек; постоје друге очи, које је ослепео сатана, као и друге уши, које је он оглувео. Међутим, дошао је Исус да исцели овог унутрашњег човека. Њему слава и сила са Оцем и Светим Духом у векове! Амин.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК - АКО СЕ НЕ ТРУДИМО, БОГ НЕЋЕ САЧУВАТИ НАШУ РАДОСТ

У целом твом писму се пројављује радосно стање твоје душе. Радујеш се милости Господњој, коју ти Он указује и истовремено се плашиш. Чини се да си опитом познао да човек мора да служи Господу са страхом, и радује се Њему с трепетом (Пс. 2, 11). Негуј страх и радост и нераздвојно их држи, пазећи да радост не прерасте у немарност, нити да страх угаси радост. Следујући томе, поштуј Бога, као најмилостивијег Оца, Који нас гледа љубављу, али Који је истовремено и неопростиво строг.
Природно је то што осећаш неку врсту страха, услед којег те сва радост може поново напустити. Због тога страха, постајеш узнемирен, покушавајући да изнађеш начин да одржиш радост. Очекујеш да ћеш у томе сам успети? Због само једне такве помисли, све што си стекао може ти се поново одузети. Учини све што је у твојој моћи да сачуваш радост, али суштински све препусти Господу. Истина је да ако се сам не потрудиш, ни Бог то неће учинити уместо тебе. Међутим, уколико наду положиш само на властите напоре и борбе, Бог ће се повући, видевши да Његову помоћ сматраш сувишном, те ћеш се суочити са истим тешкоћама као и на самом почетку. Бори се до самога краја, приморавај себе колико год можеш, али истовремено веруј да је стварна брига у рукама Самога Господа. Не смеш одустати од делања, труда и надања у Самога Бога. Крепите једни друге, то ће вас још више утврдити.
Господ жели да имамо све што нам је на спасење, и у свако време је спреман да нам то дарује. Он само чека на нашу спремност или способност да то примимо. Зато се питање о томе шта нам је чинити да сачувамо помоћ Божију, преображава у питање шта нам је чинити да бисмо остали спремни да примимо заштиту Господњу, која чека на нас да је примимо, и како она силази на нас. Од суштинског је значаја да познамо себе као апсолутно празан сасуд, да томе додамо свест о сопственој немоћи да га само својим трудом испунимо и да то крунишемо вером да само Бог то може да учини, и то не само да Он то може, већ да жели и зна како. Затим, спустивши ум у срце, завапимо: "Господе, Ти знаш како да ме исцелиш." Све то чини са необоривом надом и поверењем да ћете Он одвести путем правде и да ти неће допустити да скренеш са њега.
Задовољан си због радости и утехе коју осећаш, што је сасвим природно. Међутим, буди обазрив да не почнеш да умишљаш: "Ех, ето га! То је то! То тако изгледа, а ја то нисам знао!" Такве мисли које потичу од непријатеља, остављају за собом празнину и одводе у пропаст. Стално понављај: "Слава Теби, Боже наш!" и "Господе, помилуј ме!"
Ако се, пак, задржиш на умишљеним претпоставкама, одмах ће уследити сећања на претходна дела, борбу, подвиге, а затим ћеш почети да анализираш у којем од тих стања су се појавили радост и добростање, а у којима су те напустили, и у којима су се одржала и учврстила. После тога ћеш донети одлуку да увек делаш на неки посебан начин. Тако ћеш запасти у умишљено самозадовољство, верујући да ти се напослетку открила тајна духовног узрастања и да је оно у твојим рукама. Међутим, у време молитве ће ти постати јасна обмана таквог маштања, јер ће молитва бити празна, испрекидана и неће ти донети никакву утеху. Једину утеху ћеш проналазити у сећању на пређашње, а не на садашње, стање. И тада би требало да дубоко уздахнеш и осудиш себе. Међутим, уколико душа не може то да учини, онда ће то наопако расположење да потраје и милост ће се поново повући. Таква врста маштарења показује да се душа опет ослонила на сопствене напоре, а не на милост Божију. Милост је увек милост, независна од сваког делања, а онај ко је меша са сопственим представама, може је бити лишен. То добро запамти. Управо нам повлачење благодати, које се, по Промисли Божијој, дешава ради нашег исправљења, највише помаже да научимо ову спасоносну лекцију.

АРХИЕПИСКОП ЈОВАН ШАХОВСКОЈ - O МИЛОСРЂУ

Бијаше човјек који је, као и многи, желио да се оправда. Питао је Христа Исуса: "Kо је мој ближњи?" И Спаситељ му исприча причу...
Иђаше човјек-скитница од Јерусалима у Јерихон, и разбојници га заробише. Скинули су са њега одјећу, вјероватно, једину коју је имао и, претукавши га, оставили га да умре насред пута.
Одмах за овом бешчовјечношћу слиједи, вјероватно, још гора: истим тим путем пролазећи, два човјека, један за другим, равнодушно пролазе поред човјека који лежи и крвари. "Прође мимо" свештеник. Левит је поступио још горе: "приђе", "погледа", утоли знатижељу - видје како се пати и умире човјек, и оде својим путем. У лицу тих двају људи поред израњављеног човјека прошло је сво безосјећајно човјечанство. Једна половина тог човјечанства ранила га је и оставила да умре насред пута; друга половина равнодушно пролази поред његових патњи.
Јован Златоуст је с правом рекао: "Богати и сити, који равнодушно гледају на гладне и ниште, и који им не помажу, једнаки су убицама". Наравно, једнаки су злочинцима и они који, имајући могућност да помогну бар једној јединој жртви злочина овог свијета, пролазе мимо човјечијих страдања, заузети само својим благостањем.
У простим ријечима Христос, Који зна срца људи, открива сву дубину мрака који се згуснуо над човјечанством, и показује главни гријех свих времена и народа: не-милосрђе. И када, удубљујући се у ову истину, почнемо да се ужасавамо пакленој тами моралне човјекове свијести, тиха небеска зора - милосрђе - уздиже се над земљом. И она види само Сунце Божанске Љубави - Христа.
Тим је путем око Јерихона пролазио и неки Самарићанин и, видјевши на путу окрвављеног човјека, сажалио се над њим. Ништа више од тога: само се сажалио. Све друго је била посљедица тога: један се човјек сажалио над другим човјеком. Десило се свима блиско чудо, кроз које најгрешнији и најслабији човјек постаје заједничар Божанске силе, правде, истине и славе.
Милосрђе покреће нешто што је веће од каманих планина - оно покреће окамењена срца. "Заиста вам говорим, ако неко каже гори овој: "Подигни се и баци се у море" и не посумња у срцу свом, него повјерује да ће се десити по ријечима његовим, - биће му, шта год да каже" (Мк. 11:23). То су ријечи Христове. Милосрђе у свијету је - чудо. Камене горе премјештати са својих мјеста није дато никоме. Истинско чудо је сажаљење.
Бог жели то чудо, милосрђа једног човјека према другом. Ту се крије виша сила живота. Истинско милосрђе је увијек просто и дјелатно. Оно је воља, спремна на сваки труд, оно је срце, које се сагласило да претрпи сваку патњу, љубави ради.
Истинско милосрђе је дјелатно. Оно уједињује у себи небо и земљу, и помаже, не само осјећањима и намјерама, него и моментално, на мјесту, на тој сувој, прашњавој земљи између Јерусалима и Јерихона.
Управо је такво било милосрђе Самарићанина о којем је цијелом свијету испричао Христос. Осмишљена брижљивост његова показује дубину његовог милосрђа. Након што је пришао рањенику на путу, он му одмах "преви ране", омекшавши их уљем, омивши их вином и, "сједнувши га на магарца, одвезе у гостионицу и побрину се за њега". Тако говори Јеванђеље.
Послије тога милосрдни Самарићанин је могао да оде са чистом савјешћу. Али не . "На други дан, одлазећи, извуче два динара и даде власнику гостионице и рече: "Побрини се о њему"". Рекло би се, овим је учиниио све што је било до њега. Али савјест тог човјека продужава да буде незадовољна: он се обраћа газди гостионице и говори му: "Ако буде и твојих издатака, кад се вратим, платићу ти". Какво лучење истинске човјечности!
Јер, сви могу поступити "исто тако"... Много је и данас око нас људи, израњаваних гријехом, оскрвњених злом овога свијета, који леже, и пате, на разним путевима. И може им се помоћи.
Видим ту малу гостионицу милосрдног Самарићанина на путу од Јерусалима до Јерихона. То је мала кућа, у њој нико не живи, али њу знају сви ходочасници Свете Земље... Пустињски се пут повија по горама, спуштајући се ка Јерихону. Около - мртве горе. То су срца. Чија? Древних? Савремених људи? То су наша камена човјечија срца, Господе. И она жуде за водом Твоје Милости и спремна су да на воду Твоју одговоре цвијећем и травом.
Мала кућа стоји поред пута. Ту долазе људи из свих земаља и народа и виде ту причу, коју слушају од Христа. И ријеч пустињског пута, мртвих камених планина, и ту малу кућицу, која свим народима говори о милосрђу - све остаје као Божански зов у свијету, као зов на човјечност човјека, на љубав и милосрђе.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ - БОЖАНСКА И ЉУДСКА ПРАВДА

- Старче, шта је то божанска правда?

- Божанска правда је када радиш оно што успокојава твог ближњег. Ако, на пример, треба нешто да поделиш са неким, немој му давати половину од онога што делите, већ онолико колико он жели. Реци му: "Колико желиш? Два и по? Три? Узми!" Њему дај оно што је добро, а за себе задржи покварено. Њему дај више, а за себе узми мање. Ево, рецимо да нам сестра сад донесе десет шљива. Ако у својој прождрљивости ја поједем осам шљива, а теби оставим две, неправедан сам према теби. Ако кажем: "Пошто нас је двоје, ја ћу појести пет шљива, а и њој ће остати исто толико", поступам по људској правди. Али ако приметим да ти волиш шљиве, па поједем само једну и кажем ти: "Учини ми љубав, поједи остало ти. Мени се нешто не свиђају, а од њих имам и стомачних тегоба", тада поступам по божанској правди.
- Шта је онда људска правда?

- Људска правда је када, на пример, треба да поделиш нешто са неким, па му даш половину, а другу половину задржиш за себе.

- Старче, какво место заузима људска правда у духовном животу?

- Људска правда није за људе који се труде да живе духовно. Она је кочница за људе који живе светским животом. Неразуман је онај ко се труди да живи духовно, а притом се ослања на људску правду, јер је она у поређењу са божанском правдом равна нули. Али и човек светског настројења, који постигне нешто у овом животу ослањајући се на људску правду, неће осетити истиниту радост и спокојство.
Рецимо, два брата имају десет стрема
земље. Према људској правди, сваки би узео за себе по пет стрема. А према божанској правди, узео би више онај ко има већу потребу за тим. Ако, на пример, један брат има двоје деце, а други има седморо, или ако је посао једног брата слабије плаћен од посла другог, тада више земље треба да узме онај брат коме је то потребније. У овом случају било би неправедно да други брат узме колико и први. Човек светског настројења не мари за то што његов брат једва саставља крај са крајем. Будући да не размишља на духован начин, он не схвата да је таква деоба неправедна. Кажеш му: "Требало би да помогнеш својој породици да се сложи са тим да даш већи део имања брату чије су потребе веће од твојих", а он ће на то: "Зашто? Нисам му учинио никакву неправду поделивши имање на пола!" А да је у питању човек који се труди да живи духовно, чак и ако би му се жена и деца супротстављали, он би требало да их убеди да прихвате његово уступање брату већег дела имања. Ако би брат који је у невољи рекао: "Ти узми једну стрему", други брат би требало ћутке да узме ту једну стрему, како брату који је узео већи део имања не би било непријатно. У сваком случају, најбоља деоба је она која се врши по Јеванђељу.
Поражава ме Авраамова великодушност. Пошто су Авраамови и Лотови пастири почели да се свађају око пашњака, отиде Авраам Лоту па му рече: "Не иде да се свађамо; ми смо рођаци. Где теби више одговара? Хоћеш ли да идеш тамо, или можда онамо?" Лот, покренут оним људским, изабра Содом и Гомор, због тамошњих пашњака и зеленила[2], а каква га је беда после снашла! А Авраам, покренут божанском правдом, желео је да успокоји Лота. И радовао се већ и самим тим што је Лот отишао на боље место.

ПРЕПОДОБНИ АНТОНИЈЕ ОПТИНСКИ - ИСТРПИТЕ СВЕ ХРИСТА РАДИ

Никакве завете и правила на себе не налажите без одобрења духовног оца, јер ће вам више користи донети једна од њега благословена метанија, него хиљаду метанија учињених по вашој самовољи. Фарисеј се и молио више од нас и постио, али без смирења сав његов труд испао је ништаван, па ревносно подражавајте понајвише смерност (смирење) митарево, која се рађа од послушности и биће вам довољно.
У свакој тузи: и у болести, и у оскудици, и у тескоби, и у недоумици, и у свим непријатностима, боље је мање размишљати и разговарати са самим собом, а више се молитвом, макар и кратком, обраћати Христу Богу и пречистој Његовој мајци. Кроз то ће и дух чамотиње (унинија) одступити и срце ће се испунити надом на Бога и радошћу.
Учимо се да мислено за све себе укоревамо и осуђујемо – а не друге. Оно што је и смерније, то је и корисније, јер Бог воли смирене и благодат Своју на њих излива.
Какав те год јад снашао, каква те год непријатност срела, реци себи: “Истрпећу Исуса Христа ради!”. Само то кажи и биће ти лакше. Јер је име Господа Исуса Христа моћно. Њиме све непријатности тихну, демони ишчезавају, па ће нестати и твоја чамотиња, умириће се твоје малодушје, када будеш понављао Његово преслатко Име.
“Господе, дај ми да видим сагрешења своја! Господе, дај ми трпљење, великодушност и кротост!”.

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ - О БЕЗМОЛВИЈУ, ПРАЗНОСЛОВЉУ И ОДВАЖНОСТИ

1. Присилите се на безмолвије, родитељку свих врлина по Богу. Безмолвствујте да бисте изговарали молитву. Кад неко говори, како је могуће да избегне празнословље које подстиче сваку рђаву реч, а душу оптерећује одговорношћу?
Док радите, одбаците разговор: само умерено говорење кад је то неопходно. Нека руке раде за телесне потребе, а ум нека изговара најслађе име Исусово. Тиме ће се обезбедити и потребе душе, на које не смемо заборавити ни у једном једином тренутку.
2. Немој жалити због мене, чедо моје, него се ватрено бори. Бори се у безмолвију, молитви и плачу и наћи ћеш елементе вечног живота. Присили се: затвори уста и кад си радостан и кад си тужан. То је знак опита, и тако he се одржати оба ова стања. Говорење уста не зна да сачува богатство.
Безмолвије је највећа и најплодоноснија врлина. Из тог разлога је богоносни Оци називају безгрешном. Безмолвије и тиховање јесу једно исто.
Први божански плод безмолвија је плач, жалост по Богу или радосна жалост. Након тога долазе просветљене помисли које доносе свети поток живоносних суза, и на тај начин долази до другог крштења, којим се душа очишћује, озарује и постаје ангелоподобна.
Где да сместим, чедо Исусово, духовна виђења која проистичу из безмолвија? Или отварање очију разума и виђење Исуса, које је слаће од меда? Какво се ново чудо твори из законитог (правилног) безмолвија и обазривог разума! Ово ти је познато. Дакле, бори се! Открио сам ти нешто мало. Присили се и наћи ћеш много више! Стално си у мојом молитвама, као што сам ти и обећао. Питам се да ли си спреман?
3. Не изговарај непотребне речи, јер ће због њих охладнети божански жар (ревност) твоје душе. Пригрли безмолвије, које ће родити све врлине и оградити душу, тако да јој ђаволско зло не може приступити. "Боље је пасти са висина него пасти језиком." Човеку ништа не може толико да нашкоди колико језик.
4. Спасење се не задобија празнословљем нити тиме што ће нам дани пролазити без обрачунавања. Буди опрезан са својим језиком и са својим помислима: уколико будеш стражарио над њима, твоја душа ће се испунити светлошћу Божијом. Онај, међутим, чија су уста необуздана, полаже у душу разне нечистоте.
5. Ослободите се празнословља и смеха, уколико желите да ваша молитва посредством суза и благодати задобије одважност.
Непрестано изговарајте молитву, напрегнуто, ревносно и чежњиво, јер ће само тако човек постати душевно моћан! По сваку цену избегавајте празнословља, јер она ослабљују душу и она онда нема снаге да се бори.
Није време за маштање, него доба за духовно стицање. Ко нам може гарантовати да ћемо се након одласка на починак уопште пробудити? Због тога се морамо присиљавати.
6. Кад безмолвствујемо, човеку се дају време и простор за молитву и самосабрање. Међутим, ако човек несмотрено проводи своје часове, нема времена за молитву. Осим тога, кроз несмотрене разговоре човек сакупља различите грехе. Због тога су свети Оци сматрали да безмолвије заузима највише место међу врлинама, јер се без те врлине ниједна друга (врлина) не може задржати у човековој души.
Дакле, безмолвије, молитва, послушање; кад се те врлине ускладе, уз помоћ Божију спознаћеш светлост Христову у својој души.
7. Буди увек разборит у својим речима, односно најпре размисли па тек онда говори. Не допусти да твој језик "истрчи" пре него што размислиш шта треба да кажеш.
Чедо моје, не буди самоуверен у погледу одважности. Многа зла потичу од зла одважности! Чувај га се као ватре и змије.
8. Чувај се одважности и неумесних речи. Оне исушују човекову душу. Напротив, безмолвије, кротост и молитва испуњавају душу небеском росом, као и плачем преиспуњеним сладошћу.
Презри празнословље као родитељку душевне хладноће и сувоће, јер празнословље уклања сузе из очију, односно удаљује их од нас и душа почиње да вене.
9. Чедо моје, имај трпљења, смирења и љубави, и чувај свој језик. Кад он порази човека, постаје незадрживо зло, привлачећи и друге људе у свој ток и бацајући их у провалије греха. Да, чедо моје, мораш чувати своја уста да би твоје срце остало чисто. А кад је срце чисто, Бог снисходи и обитава у њему јер оно тада постаје храм Божији. И свети ангели се радују кад се наћу у таквом срцу!
Осим тога, гневом и молитвом одагнај нечисте помисли, јер је молитва ватра која спаљује и прогони демоне.
10. Чувај своја уста, али превасходно чувај свој ум. Не дозволи рћавим мислима да започну да разговарају с тобом. Не дозволи својим устима да изговоре речи које би могле повредити твог брата.
Нека твоја уста изговоре речи које ће бити испуњене миомирисом: речи утехе, охрабрења и наде. Уста откривају езотеричног, унутрашњег човека.
11. Бори се, чедо моје, колико год можеш, да постанеш "насилан" - присиљавај се на све, посебно на безмолвије и на болне сузе. Кад се практикује безмолвије поткрепљено знањем и руковођено сузама, постављен је камен - темељац монашког живота. На њему ће бити саграђена стабилна кућа, у којој ће душа пронаћи топлину и утеху.
Непрактиковање безмолвија представља лоше знамење за будућност душе, јер онај ко не безмолвствује расипа све што сабере. Монах чија су уста неузрджана биће несређен у сваком погледу. Међутим, кад безмолвствујемо, имамо времена за унутрашњу молитву која даје потпуну сигурност. Имамо времена и за просветљене помисли, које срце и ум испуњавају светлошћу. Дакле, чедо моје, присиљавај се у свему, јер добар почетак заслужује похвалу. Напротив, рђав почетак заслужује покуду, јер он значи најжалоснији крај.
12. Ђаво, свет и наша небрига дају нам много "материјала" за празнословље. Десило се и десиће се тако много догађаја којима се бавимо, док оно једно што нам је Потребно, а то је приближавање Богу кроз молитву, остављамо по страни. Наша потреба за тим духовним окретањем Богу је толико неодложна да ничим другим не би требало да се бавимо осим приближавањем Богу кроз молитву и свете помисли, које ће нам такође помоћи да достигнемо овај циљ.

СВЕТИ ЈОВАН КАСИЈАН - ДУХ ТУГЕ

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.
Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.
Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.
Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

ПОУЧНА ПРИЧА - РОСА

Плаветним, ведрим небом, прекрасног летњег дана, величанствено сунце је преваљивало свој уобичајени пут. Горели су златни крстови саборног, петокуполног храма, подигнутог у славу свесвете, богоначалне Тројице; од његове сребрнасте куполе одбијао се заслепљујући сјај сунчевих зрака. Сенка је показивала да је девет сати: тада обично почиње божанска литургија. Маса народа хитала је широким путем у мирну монашку обитељ: била је недеља, или празник - не сећам се.
Иза ограде тог манастира, са источне стране, простире се велика ливада. Тада ју је прекривала густа, нежна трава; разни дивљи цветови безбрижно су цветали и миомирисали на слободи и том широком простору. Тог дана на ливаду је пала обилна роса. Небројене капљице росе виделе су се на сваком цвету, на свакој стабљици и сваком листу, а у свакој капљици јасно се оцртавало сунце; свака капљица је испуштала зраке сличне сунчевим зракама. Ливада је подсећала на широко распрострти баршунасти тепих, по чијем је јарком, густом зеленилу изобилна рука посула небројено мноштво разнобојног драгог камења које обилује предивним преливима, игром боја, зрацима, сјајем.
Из бочне, осамљене манастирске капије изађе монах, дубоко замишљен, који се спремао да служи божанску литургију; након неколико корака он застаде пред широком ливадом. Тихо је било у његовом срцу; на тишину срца природа је узвраћала заносном тишином, оном тишином која испуњава предивно јунско јутро и тако благо прија созерцању. Пред његовим очима: сунце на плаветном, чистом небу, и безбројни одрази сунца у безбројним капљицама росе на пространој ливади. Његова мисао се губила у неком бескрају - ум је био без мисли, као да је био нарочито припремљен, подешен за примање духовних утисака. Монах баци поглед у небо, ка сунцу, на ливаду, на блиставе капљице росе - и неочекивано се откри пред очима душе објашњење највеће хришћанске тајне, оно објашњење којим може да се објасни несазнајно и необјашњиво, објашњење живим обличјем, живописном сликом која је била пред његовим очима.
Као да му је неко рекао: "Гле! - сунце се потпуно одражава у свакој покорној, али чистој капљици росе: тако и Христос потпуно присуствује и предлаже се на свету трпезу у свакој хришћанској православној цркви. Он предаје светлост и живот својим причасницима, који узимају удела у Божијој светлости и животу и тиме сами постају светлост и живот: тако капљице росе, чим приме у себе сунчеве зраке, почињу саме да испуштају зраке сличне сунчевим зракама. Ако материјално и пропадљиво сунце, дело Створитеља - које је Њега, да би почело да постоји, коштало једног нимало тешког мига Његове воље - може у исти мах да се одрази у безбројним капљицама воде, зашто сам Саздатељ, свемогући и свуда присутни, не би својим пресветим телом и својом крвљу, који су сједињени с Његовим божанством, у исти мах потпуно присуствовао у безбројним храмовима, у којима, по Његовој заповести и уредби, сведелатни, свесвети Дух позива на хлеб и вино ради испуњења највеће, најспасоносније, најнесхватљивије тајне?"..
Носећи у недрима дубок и снажан духовни утисак, вратио се служитељ тајне у келију. Утисак је наставио да живи у његовој души. Прошли су месеци, прошле су године, а утисак је исто тако жив као и оног дана када је први пут доживљен.
Делећи са ближњима корист и поуку, сада, након много година, описујем га речима и пером. Какав сиромашан опис! Перо и реч су слаби да потпуно и тачно опишу духовна тајновиђења.
Свето тајновиђење! Свето виђење ума! Како се неочекивано и изненадно појављујеш у живописној, задивљујућој слици пред умом припремљеним за виђење тајне покајањем и усредсређеном, самотном молитвом! Како је силно, јасно, живо сазнање које ти преносиш! Како је испуњено непобитним, необјашњивим убеђењем! Ти не зависиш од људи: прилазиш ономе кога изабираш, или коме си послато. Узалуд би човек хтео да продре у духовне тајне сам, искључиво сопственим напором! Био би он само слаби сањар који наслепо лута у мраку самообмане, не осећајући и не примајући ни светлост ни живот. Као што ланци звече на рукама и ногама невољника, тако се и у мислима и речима сањара чује ођек насиља, кривотворења, принуде, ропства и гадости греха. Пут према духовном тајновиђењу је непрестано пребивање у покајању, у плачу и сузама због своје грешности. Плач и сузе су маст којом се лече душевне очи.

СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ - ДЕМОНСКЕ ЗАМКЕ

Колико је милијарди злих бесова, и како су безбројни облици њихових замки! Чак и кад виде да смо познали своје страсти и срамоту, да избегавамо зла дела на која нас наводе, да склањамо своје ухо од рђавих савета које нам дошаптавају, они не одустају, него са очајним напором настављају своје дело, знајући да је њихова судбина коначно решена и да ће им ад пасти у наследство, због њихове прекомерене злобе и отпадништва (од Бога). Нека Господ отвори очи срдаца ваших да видите колико су безбројне мреже демонске, и како нам чине много зла свакога дана. Нека вам дарује бодро срце и дух расуђивања како бисте сами себе принели Богу као живу и беспрекорну жртву! Чувајте се у свако време демонске зависти и њихових злих савета, скривених замки и притајене злобе, превртљиве лажи и хулних помисли и тананих наговарања која сваког дана убацују у наша срца! Клоните се гнева и клевете на које нас они подбадају да бисмо се борили међу собом, себе правдајући а друге осуђујући, да бисмо вређали једни друге, да бисмо говорили ласкавим језиком, скривајући горчину у својим срцима, да бисмо осуђивали спољашњост ближњега, скривајући у себи отимачину, да бисмо се свађали ме:ђу собом и ишли један насупрот другоме, са жељом да истрајемо на своме и да се покажемо честитији од других. Сваки човек који се наслађује греховним помислима пада својевољно, јер му је мило  оно што у њега сеје непријатељ и зато што мисли да се оправда само видљивим делима, премда је изнутра станиште злог духа који га учи сваком злу. Тело његово ће се испунити срамотом, будући да њиме владају демонске страсти које он не одгони од себе. Демони нису видљива тела. Међутим, ми постајемо њихова тела када нам душе примају њихове тамне помисли. Јер, примивши те помисли, ми примамо саме демоне, те чинимо да се препознају у телима.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - РАД ЈЕ БЛАГОСЛОВ

- Некада су говорили:"Боље да излижеш ђонове, него поцепаш покриваче. " Шта су тиме, старче; хтели да кажу?

- Хтели су да кажу: "Боље да излижеш ђонове радећи, него да поцепаш покриваче ленствујући." Рад је благослов, рад је дар Божији. Даје живост телу, свежину уму. Да Бог није.човеку подарио рад, он би се уплесњивио. Они који су вредни, ни у старости не престају да раде. Ако престану да раде, иако још имају снаге, снаћи ће их меланхолија. То је за њих смрт. Сећам се једног старог човека, у Коници, који је имао готово деведесет година, а без прекида је радио. Напослетку је умро на њиви, на два сата хода од куће.
Иначе, и онај, тако звани телесни (активни) одмор, који многи траже, није ништа посебно. Тако заборављају тескобу. Имају храну, слаткише, купање, одмарање. Али чим се све заврши, траже други одмор. Тако су непрестано потиштени, јер им увек нешто недостаје: осећају некакву празнину, а њихова душа тражи испуњење. Међутим, онај ко се умара на послу, може да има непрестану радост, духовну радост.

- Али, старче, ако имаш болесна крста, не можеш да радиш сваки посао.

- Добро, не треба ли и крстима мало вежбе? Зар неки посао, који је као вежбање за крста није од помоћи? Слушај, рећи ћу ти: ако неко једе, пије и спава, а не ради, некако се "рашрафи" и само би да спава, јер се његово тело и живци опусте. Доспева полако дотле да ни не може ништа да ради. Мало хода, па га нешто пресече. С друге стране, ако мало ради и креће се, јача и ноге и руке. Видиш, они који воле да раде, не спавају много, или од умора можда уопште не могу да спавају, али имају снаге, јер се кроз рад кале и телесно јачају.
Рад представља, нарочито за младог човека, здравље. Приметио сам да неки размажени младићи очврсну када оду у војску. Војска им чини добро. Тако је, наравно, већином било некада. Данас се плаше да буду строги са војницима, јер само ако мало морају да се помуче, одмах секу вене, доживљавају нервни слом... Ја говорим родитељима да плате некоме и да пошаљу своју децу да код њега раде, како би била здрава - довољно је да раде неки посао који им се допада - Јер младић пун живости и енергије, има и памети, па ако не ради, постаје лењивац. Али када види друге како напредују, у њему расте егоизам и ничим није задовољан. Непрестано има помисли и разум му се помућује. После дође ђаво, па му каже: "Еј ти, изгубљени, како си само заостао! Онај је постао професор, други има свој посао и зарађује новац, а ти, где ћеш ти завршити?" и тако га баца у очајање. Али, ако почне да ради, стећи ће поверење у себе, у добром смислу те речи. Видеће да и он може да изађе на крај са послом, али и његов разум ће се забавити послом и ослободиће се помисли. Из тога се тако рађају два добра.

ОТАЦ ТАДЕЈ - О ПОРОДИЦИ

Људска мисао има непојамно велику моћ, у стању је да учини многа добра, али и да уништи

 другог човека. Ове моћи својих мисли, позитивних и негативних, човек најчешће није свестан. Неслоге у породици - свађе, болести и свакакве невоље, нарочито крупније које снађу неку породицу, последица су рђавих помисли њених чланова. Први и једини услов за промену рђаве породичне климе јесте промена мисли њених водећих чланова. Почните свесно да шаљете добре мисли, мисли љубави и добрих жеља ономе ко вам је мрзак, ко вас је увредио, ко вас не воли. На сопственом примеру моћи ћете тада да се уверите у снагу добрих мисли. Болесна, неваљала деца, таква су због њихових родитеља и неслоге међу њима. Све се исто као у породицама дешава и на радним местима, у фабрикама, школама, болницама. Престаните да мислите зло о своме шефу или другу на послу, преокрените зле мисли у добре и видећете промену понашања ваших дотадашњих „непријатеља". Видите и сами како ми у породици стварамо хармонију или дисхармонију, зависно од наших мисли и жеља. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир не само себи него и целој својој породици. Сви су у кући утучени, немају ни мира ни утехе. Он као домаћин треба да зрачи добротом која се из њега преноси на све остале у кући. Такав смо ми мислени апарат. Ја у своје време нисам знао да човек не сме вређати своје родитеље, ни телесне ни духовне. Ми их не смемо вређати ни својим мислима. У своје време нисам био свестан да вређање доноси тешке последице за све нас. Ја сам много страдао због тога што сам свога оца мислима вређао и сада не могу да се накајем због тога. Мој отац је био миран, тих, кротак Једна сеоска породица je много побожна. Иду у цркву, редовно се причешћују, не раде празником али немају мира, нема напретка у тој породици иако је побожна. Друга породица није толико побожна, ретко иде у цркву али напредна. Не размишљају људи и не знају. У побожној породици нико никог не слуша, млађи не слушају. Дисхармонија, нема напретка. А код друге породице мир,тишина, лепо, сви раде. Видите шта значи хармонија у мислима. Људи не обраћају пажњу, све то потиче од наших мисли и жеља. Беремо плод од својих мисли и жеља у нашој држави. Држава је опширна породица са много чланова. Уместо да чувамо своју породицу ми не мислимо добро о њој, један другом не мислимо добро и како да буде добро. Немамо покајање. човек, невероватан добричина. У своме животу никад није био болестан јер је увек имао унутрашњи мир. Цео свој живот посматрао је као представу, а када га неко врећа није се вређао, био је миран и тих. Ја бих био сретан да сам његових карактерних особина. Људска душа је несхватљиво снажна. Ако се само једно биће нађе у породици које је одано Богу, све се у тој породици мења. То исто биће је као какав катализатор. Узавреле духове он стишава, дисхармонију претвара у хармонију. Јасно је да од количине његове Божанске благодати зависи и његова смиреноумна мисија у породици. У породици у којој има више чланова довољно је да је само једна особа незадовољна - не мора она то ничим да испољава, довољно је да почне да мисли како се њој наноси неправда и како се са њом не поступа добро - па да се поремети мир у тој породици - она то својим мислима поремети. И сви су незадовољни а не знају откуда то. Према ближњима треба имати подједнак однос. Не смемо да делимо људе - овај ми је симпатичан, овај антипатичан.