Нека ваш први покрет, чим се пробудите, буде знак крста, а прве ваше речи — речи Исусове молитве. Када можете, говорите Исусову молитву уз бројанице, а када сте заузети послом, без њих. Када вас спопадну какве маштарије, не противите им се сами већ се на њих баците каменом. А камен је Име Христово, молитва Исусова... Одагнати помисли није у вашој моћи, али не примити их — јесте: одгони их Име Исусово. Ако је молитва понекад непажљива, расејана, не треба клонути духом. У време молитве наше се усне освећују Именом Господа Исуса Христа. Постојано се држите Исусове молитве: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног". Исусово Име руши све демонске насртаје. Они не могу да победе силу имена Христова. Зашто је и како се то збива ми не знамо. Знамо само да је у стварности управо тако."Ако се неко не сједини са Господом Исусом овде, никада се са Њим неће сјединити", каже преп. Симеон Нови Богослов.
Има смртних греха, а и оних не на смрт. Смртни грех је онај за који се човек не каје. Смртним се зове зато што душа по телесној смрти иде у ад.
Сваки човек мора претрпети време искушења и борби — тешко и веома болно стање. За те невоље у псалму се каже: "Спопадоше ме болови, као ону која се порађа". Сваки човек рађајући се духовно у нови живот, трпи болове, док још не изиђе на ширину. Ти "болови" састоје се у борби са страстима. Устаће страсти на вас. Непријатељ вас неће оставити. Овде је потребно трпљење. Треба трпети самога себе и не полагати оружје, знајући да је то неизбежно.
Непрестане невоље, које Промисао Божији шаље човеку, знак су посебног Божијег промишљања о нама. Циљ тих невоља је различит. Оне бивају или ради пресецања зла, или ради уразумљења, или ради веће славе у будућем животу, или, пак, као казна за раније учињене грехе. Сви имају свој крст.
Сваком добром делу, или претходи или последује искушење. У навали искушења треба себи рећи: "Зацело, све те невоље заслужујем. Значи да су све оне потребне да ме очисте од страсти, а најпре од гордости".
Мало је само потрпети искушења, потребно је и побринути се о томе да се не озлоједимо на онога који нас жалости. Невоља ће увек бити, али ће унутарње стање човеково бити другачије. Иако ће бити жалости, онај ко је стекао унутарњу молитву, лако ће их поднети јер ће са њима бити Христос. Он ће срце подвижниково испунити неизреченом радошћу. И ту радост у Господу неће моћи надмоћати никаква жалост. Када вас узнемиравају помисли страха од предстојећих искушења, не треба ступати у разговор са њима, но једноставно рећи: "Нека буде воља Божија!" То ће вас веома умирити.
Нема коментара:
Постави коментар