СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - КАД САВЕСТ ОПТУЖУЈЕ

Једном приликом Старац је путовао од Солуна ка Јерисосу са намером да уђе на Свету Гору. Пошто је мало закаснио, није нашао место да седне, те он, силом прилика, остаде да стоји у аутобусу, док је покрај њега седело неколико младића. Један постарији господин прекори младиће што виде крај себе старца монаха како стоји, а они и даље равнодушно седе. Затражи да један од њих уступи своје место свештенику, но они се нису много узбуђивали и наставише да седе. Тада господин врло љутито устане и Старцу понуди своје место. Старац му захвали, ал ине прихвати понуђено место - све до Јерисоса путовао је стојећи. На крају путовања, господин упита Старца зашто није прихватио место које му је он понудио. Старац му одговори: "Учинио сам жртву због ове младежи". Господин није разумео, те му Старац објасни: "Ниси поступио добро што си изгрдио ове момке. Они су учинили рђаво дело: оставили су једног старијег Јеромонаха да стоји и нису му, као што је требало, сами понудили место. А затим, да су устали онда када си их ти натерао, и да сам ја сео на њихово место, или, опет, да сам прихватио место које си ми ти понудио, момци не би схватили да су учинили рђаво дело - напротив чинило би им се да су се оправдали. Овако, пошто сам толико сати стајао, а они ме све време гледали пред собом, њихова савест се и сама пробудила и тихо их оптуживала због њиховог поступка. Само тако човек може да се спасе: кад се покаје не зато што га оптужује неко споља, него зато што га изнутра оптужује његова властита савест.