Веома често ми не разумемо шта је то право смирење, шта значи то да
себе заиста сматраш најгорим. Па тако, уместо да постајемо кротки и
смирени, ми заправо почињемо да се бавимо смиренословљем тј. причамо о
смирењу. Смиренословље је веома распрострањена прелест тј. лажна врлина
када човек себе унижава речима, али му је срце далеко од тих речи – не
осећа то у срцу. И овај порок је у толикој мери присутан да је веома
тешко не пасти под његов утицај. Има једна прича о «разборитом» монаху.
Он је тако уверљиво умео да говори о својој грешности да би му његови
слушаоци одмах поверовали, а када би се то десило, овај монах би се
растужио. Разумете ли? Замислите себе на његовом месту, јер сви ми бар
повремено долазимо у сличне ситуације. Кажемо: «Да, грешана сам.» - и
то делује веома смирено, или кажемо: «Нисам много образована, и мало
читам.» Ако особа којој ово кажемо заиста покаже да верује да смо
такви, ми ћемо се узнемирити, и неће нам се то баш допасти. Заправо, ми
себе називамо грешницима, необразованима, говоримо о својим промашајима
како бисмо били велики у очима људи који поштују врлину смирења и
кротости. Ми се да тако кажем по мало вулгарно хвалимо кад говоримо: ја сам лош, јер очекујемо да особа којој то говоримо каже: а не, ти си добар. Ма не ја сам лош. Не, не ти си заиста добaр. Не, ја сам грешник. Ма не, о чему ти то говориш. Е то нам годи, и веома је тешко од овога побећи.Свако ко себе заиста сматра грешним, ништавним, безвредним свакако никада и никога не осуђује, не гневи се и никоме не противречи. Другим речима, једно је када себе сматраш таквим у свом уму, а сасвим друго је када то стварно и искерно осећаш у свом срцу. Наравно да могу себе да почастим које каквим увредљивим именима, али то је више да бих си дао одушка. «Е лудо једна види шта си урадио!» (кад на пример урадим нешто лоше). И шта с тим? Јер то не значи да себе сматрам глупаком; ја и даље мислим да сам паметнији од многих. Иако негодујемо сами на себе, ми ипак то чинимо на један самодопадљив начин. Зар није тако? Заиста је веома тешко да се човек научи да не глуми, да се не претвара. Лажно смирење је оно које се испољава, показује. Пре свега, оно подразумева јако изражено кротко, повучено држање. Као друго, то је смиренословље: такав човек говори за себе како је велики грешник и како је најгори од свих, али када заиста треба да поденсе увреду или понижење такав одмах пада у ватру и неодступно се бори за своја права. И као треће, лажно смирење се још испољава у томе што човек непрестано у мислилма понавља већ научене поуке светих отаца о смирењу и кротости, мислећи да су то његове мисли, али суштина тих поука не допире до његовог срца.
Увек се морамо сећати да нам је све од Бога даровано. Свака истинска и заиста стечена врлина јесте дело благодати. Човек мора да прави разлику између врлине коју стиче благодаћу Божијом и када себе присиљава да поступа и живи врлински. Зато оно што највише помаже у стицању врлина је Исусова молитва. Све што долази од непрестане, покајне Исусове молитве је аутентично. Човек мора да буде веома опрезан када се ради о присиљавању себе зарад стицања неке врлине, да не би био ухваћен у замку, па да то присиљавање не постане делање. Нећемо чак ни приметити када се то деси, јер то делање не мора да буде спољашње, пред људима, већ унутрашње, мислено.
Према томе, најважније је да нађемо своју меру кротости и смирења коју искрено можемо срцем да усвојимо, па одатле да кренемо даље принуђујћи себе на веће подвиге.
Нема коментара:
Постави коментар