СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК - МОЛИТЕ СЕ ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ

Молите се Богу једни за друге да оздравите(Јак. 5, 16).

 “Некада сам мислио, – пише преподобни Силуан Атонски, – да Господ твори чудеса само по молитвама светих, но сада знам да ће и на молитву грешника Господ учинити чудо само ако се душа његова смири, јер, када се човек научи смирењу, тада Господ слуша његове молитве.” Још је старац Силуан учио, да се за ближње треба тако ватрено молити, као да “крв проливамо”. Ово је потврђено и у молитвеном опиту светог праведног Јована Кронштатског, кога наводимо.
“Девет пута сам ишао да читам молитву смртно оболелом младићу, са непоколебљивом надом и упорношћу… да ће Бог погледати на мој труд, на моје одласке, на молитве и клечања, на упорност моју, на надање моје… Када сам дошао десети пут – младић је оздравио.”
Свети Јован Кронштатски је говорио: “Ако ти живиш вером и добродетељно, нарочито ако си кротошћу, смирењем и милосрђем сједињен с Богом, то моли од Њега шта год хоћеш – шта и како да молиш већ ће те научити Дух Свети: и молитва ће ти се испунити – или ускоро, у магновењу истога часа, или кроз извесно време, по промисли премудрости Божје”.
Један хришћанин који је посматрао како се отац Јован моли крај постеље безнадежно оболелог, описује то овако: “Он је молио са неодољивом силом љубави према ближњему. Он је ударао све јаче и јаче у заветна, обећана врата. Сав се преобразио, црте његовог лица су засијале, очи тајанствено светлуцале, трепет је прожимао његово тело, капљице зноја су клизиле са чела. На крају, молитва је била услишена. Он је осетио како се сједињује с њим, светла, дивна, свемогућа сила. Њему је већ одавно било познато то осећање. Придигао се с колена и пришао кревету… и положио своју руку на главу болесника.
- Устани да се заједно помолимо, – тихо је рекао.
- Не могу ни да се покренем.
Отац Јован је још једанпут положио руку на болесника и поновио: “Устани и помолимо се заједно”. И болесник је устао из кревета.”
Ево још једног случаја исцељења на молитве оца Јована, о коме он сам пише следеће: “Једна особа је на смрт боловала од упале желудца већ девет дана и није било никаквог побољшања од медицинске помоћи, – само што се деветог дана изјутра причестила животворним Тајнама, до увече је оздравила и устала са болесничке постеље. Она је се причестила са чврстом вером. Молио сам се за њу Господу да је исцели. “ Господе! – говорио сам: – исцели раба Твога од болести његове. Заслужује да му се ово да јер воли свештенике Твоје и дарове Твоје шаље им”. Молио сам се и у цркви пред престолом Божјим на Литургији, за време молитве: “Ти Си нам даровао ове заједничке и сложне молитве” (за време трећег антифона), и пред самим Тајнама. Молио сам се, између осталог и овако: “Господе! Животе наш! Како је мени лако да помислим на исцељење, тако је Теби лако да излечиш сваку болест; како је мени лако да помислим на васкрсење из мртвих, тако је Теби лако да васкрснеш сваког мртваца. Исцели раба Твога Василија од његове опаке болести и не дозволи да умре, да не падну у плач и ридање жена и деца његова”, – и благопослушни Владика је помиловао”.
Зашто се не остварују (испуњавају) све молитве за ближње који болују и какви све услови треба да постоје да би могли да се надамо у благопријатно дејство молитве? На то питање старац Силуан одговара овако: “Када Господ хоће да се смилује некоме, то код других изазива жељу да се моле за њега и помаже им у тој молитви. Зато смо дужни да знамо, да увек када осетимо жељу да се за некога помолимо, то значи да Сам Господ хоће да помилује ту душу и милостиво слуша твоје молитве. Но потребно је да правиш разлику између жеље да се молиш коју ти шаље Господ, од жеље која се рађа у теби по пристрасности према ономе за кога се молиш.”
Очигледно, да у последњем случају Господ не испуњава увек молитву, као у првом случају када се молимо по сугестији која долази од Господа.
Један монах је питао преподобног Варсануфија Великог: “Да ли је могуће само молитвама светих измолити опроштај грехова без покајања самог грешника?”
Преподобни је одговорио: “Ако се човек сам не потруди по својој сили и не присаједини сопствени труд молитвама светих, он никакве користи неће имати од тога што се свети за њега моле. Када они посте и моле се за њега, а он се предаје сластољубљу и живи у немару, какве онда користи може имати од њихових молитава? Управо се овде збива оно што је речено у Писму: “Када један гради а други руши, шта они добијају за себе, осим изнурености?” (Сир. 34, 23).
Ако би било могуће да се човек спасе на молитве светих не улажући никакав труд, то шта би спречавало свете да на исти такав начин спасу све грешнике целога света?”
Зато и свети Теофан Затворник говори: “Молитве других за нас бивају моћне само онда када постоји и наша сопствена молитва”. Међутим, треба рећи и то да општа правила имају и изузетке. Ти изузеци се догађају тада када су ватреност љубави ближњега и његова неодступност у молитви веома силни.
Свети праведни Јован Кронштатски , тим поводом пише: “Откуда наша искрена молитва једних за друге има велику моћ на друге? Отуда што се ја за време молитве присајединим Богу, постајем један дух са Њим, а оне за које се молим сједињујем са собом вером и љубављу, зато што Дух Божји, дејствујући у мени, дејствује у исто време и у њима, као и Онај који све испуњава” исто као “јер је један хљеб, једно смо тијело многи пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо” (1. Кор. 10, 17; Еф. 4, 4).
Као што видимо из речи оца Јована, молитва за друге, за ближње који страдају има безусловно предност у односу на молитву за себе и своје потребе. Зато, од многих начина помоћи није ли најдоступнија, она која даје највише наде и најмудрија – молитвена помоћ?!