Требало би да нам је теже да осуђујемо
људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће,
или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа
без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје
осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од
осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и
саму мисао. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да
осуђује друге.Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.
Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро.
Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.
Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи.
Нема коментара:
Постави коментар