СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК - БОЉИ ОД ДРУГИХ

Писмо 11.

„Шта да чиним са частољубљем (охолошћу)? Чини ми се да ништа не радим на показ (да би gpyгu видели), но после дела не могу да се уздржим да не затрубим пред собом. Ја, свакако не Говорим никоме, како сам добро урадила ово или оно, али унутра одзвања да сам боља од gpyгux и да делам боље neгo gpyгu. Ја знам да је ово ружно, но овако се увек дешава у мени“.

У крајњој мери добро је што примећујете ову слабост и желите да се исправите. Уложите труд у исправљању и молитву за то, и Господ ће помоћи да изгнате тога врага, који је најштетнији и уједно најласкавији. Он чини човека сличним раднику, који ма колико зарадио, све одједном поједе, ничег не остављајући за сутра. Ко се осујетио, тај је већ примио плату своју и у будућности нема никаквог залога. Он је свагда го, као онај ко је проћердао све своје. Го ће бити и на ономе свету, т.ј. само његови греси ће прећи са њим, а добра дела која би могла послужити контратегом, никакве цене неће имати. Ето каква је штета на крају од частољубља! Тако ви добро чините што имате жељу да се избавите од овог ласкавог непријатеља.

Но, како успети у томе? Борите се и победићете. Само не одустајте и никаквих уступака себи не чините при томе. Прво што је потребно учинити је да сазнате и осетите да су такве помисли враг. Затим, чим се он појави, пожурите да оживите такво сазнање и осећање, који ће се неизоставно одазвати непријатељством према таквој помисли

и одгурнути је. Непријатељски се поставити према помисли је исто као у груди неког ударити. Ко је у груди ударен пада на земљу, а помисао пора- жена непријатељством (неприхватањем) бежи из душе. Учините тако најусрдније неколико пута и таква помисао ће престати да се појављује, или ви тако навикните да лако и брзо управљате њоме, да чим се јави одмах и прогнана буде.

Међутим, не заборављајте да подгревате осећање непријатељства према њој. Ради тога, што чешће читајте поуке Спаситеља о милостињи, посту и молитви (Мт. 6) и ону причу из које је Господ извео овакву поуку: говорите: ми смо непотребне cлyгe, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Такође и апостолског наука се присећајте: Што се хвалиш? (1 Кор. 4, 7).

Узмите такође у обзир и то са ким себе поредите, трубећи да сте ви и ваша дела бољи од њих. Ако су они мањи од вас по узрасту и способнос тима, то се немате чиме хвалити. To је и природно да ко је старији, тај све чини боље од млађих. Кад поодрасту, они ће можда боље радити од вас. Зато ви не поредите себе са таквима, већ са онима који су повише од вас. Тада можда и нећете моћи да трубите: бољи сам ја и моја дела, него ћете се пре смирити, видећи да сте још далеко од онога чиме бисте се могли похвалити.

Ја бих вас још питао: да ли то што радите, одговара мери ваших способности? Размотрите боље и можда се покаже да то што радите и добро, не одговара мери ваших снага: што значи да би следовало да то треба да радите пет или десет пута боље. Ако то заиста увидите често, ако не увек, то се мора видети, када се са те тачке посматрају своја дела, да би се уместо трубљења требало скрушавати, зато што не одговарате намерама о вама, Оног Ко вам је дао силе тела и душе.

Потрудите се тако над собом и вероватно ћете ускоро пожњети успех. Но, са овим трудом над собом треба да иде под руку молитва Богу, а такође и усрдна ревност да се достигне жељени циљ, без икаквог попуштања себи.

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - О НАДИ

Сви који имају чврсту наду у Бога, узводе се к Њему и просветљују сијањем вечне Светлости.
Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе, и то из љубави према Богу и ради дела добродетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију - та је нада сујетна и лажна. Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано. Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја. Тек та нада умириће га и у њега улити радост. О њој су управо поклоњења достојна и пресвета Уста рекла: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити!" То значи да ће уморни и натоварени наду своју положити на Господа и да ће тако наћи олакшање у труду и страху своме.
У Јеванђељу Лукином речено је о Симеону: " И би му обећано Духом Светим да неће видети смрти док не види Христа Господњег" (2, 26). Праведни старац није гасио наду своју, но је чекао прежељеног Спаситеља и, с радошћу Га примивши на руке своје, рекао: " Сада ме отпушташ да идем, Владико, у прежељено Царство Твоје, јер сам примио наду своју - Христа Господњега".

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - ИСПУНИМО СЕ ДУХОМ СВЕТИМ!

Испунимо се Духом светим! У томе је суштина духовног живота. То је уметност, уметност над уметностима. Раширимо руке, бацимо се у загрљај Христов! Када дође Христос, све смо задобили. Христос ће преобразити све у нама. Унеће у нас мир, радост, смирење, љубав, молитву, способност за узлет у духовне висине. Благодат Христова ће нас обновити. Ако се Њему обратимо са духовном жудњом, са чежњом, са преданошћу, са љубављу, Он ће нам дати све.

Немогуће је да без Христа исправимо себе. Без Њега нећемо бити у стању да раскинемо окове страсти. Сами по себи не можемо да будемо добри. "... Јер без мене не можете чинити ништа" ( Јов. 15,5 ). Ма колико се трудили, ни у чему нећемо успети. Једно само треба да чинимо - да се обратимо Њему и да Га заволимо "свом душом" ( Мк.12,30 ). Љубав према Христу, само она нам треба! Она је најбољи лек против страсти.

Бог је у душу човекову усадио неку силу. Од човека зависи куда је усмерава, да ли у правцу добра или у правцу зла. Ако бисмо добро могли упоредити са расцветалом градином, препуном цвећа, биља и дрвећа, зло са трњем, а силу која је у нама са водом, тада би се могло замислити следеће дешавање: кад воду наводимо на градину или цветну башту, онда се све биљке развијају, постају зелене, цветају, оживљавају, а истовремено - трње се суши и нестаје јер га нико не залива. Може, наравно, да се деси и обрнуто.

Нема, дакле, потребе да се бавите трњем. Немојте да се замарате изгонећи зло из себе. Христос хоће да се не бавимо страстима и ђаволом, противником нашим. Усмерите воду, што ће рећи сву снагу своје душе, ка цвећу, па ћете се радовати његовој лепоти, мирисима, свежини.

Нећете постати свети прогонећи зло. Не обраћајте пажњу на зло. Гледајте у Христа и он ће вас спасти. Уместо да стојите пред вратима и одгоните непријатеља, презрите га. Да ли са ове стране иде зло на вас? Благо, спокојно, окрените се на ону страну. Другим речима, уколико зло долази на вас да вас позледи, ви своју унутрашњу силу усмерите на добро, ка Христу. Помолите се речима: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а Он зна како и на који начин да вас помилује. А када се испуните добром, више се нећете враћати на зло. И сами ћете, благодаћу Божјом, постати добри. А где онда зло да нађе себи места? Оно ишчезава!

Са Христом је све могуће. Где је ту труд и напор да постанеш добар? Ствари су једноставне: призивајте Бога, а Он ће све преображавати у оно што је добро. Ако Њему дате своје срце, неће преостати места за друге ствари. Када се обучете у Христа, нећете више улагати никакав напор за стицање врлине. Он ће вам је дати.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ГРЕСИ ПО ПРОИЗВОЉЕЊУ

Будимо веома обазриви према гресима по произвољењу, јер је управо наше произвољење оно на шта Бог гледа. Греси које чинимо из непажње нису толико тешки. Има грехова који јесу греси, али за њих као да постоји неко оправдање.
Осим тога, када нехотице погрешимо, Бог тако устројава ствари да се наша грешка искористи за неко добро. То не значи да треба да грешимо како би дошло до нечег доброг, већ да ако нехотице погрешимо, Бог то користи да произађе добро. А када са знањем учинимо неки грех па се после покајемо, молимо се да због последица нашег греха не настане неко зло.
- Старче, а како се спасао онај монах који се спомиње у Евергетиносу, а који је сваког дана током десет година падао у један те исти грех, али се сваког дана и кајао?[3]
- Он је, на неки начин, био савладан, поробљен грехом. Није имао лоше настројење, а није имао никога да му помогне, гурнут је у зло. Због тога је и имао права на божанску помоћ. Борио се, страдао, искрено се кајао, и Бог га је на крају спасао. А ево како: неко може да има добро настројење, али ако му у детињству нико не помогне, па га зло повуче, касније врло тешко устаје. Човек покушава да устане, поново пада, поново устаје... бори се. Таквога Бог неће оставити. Тај сироти човек улаже мали труд и тражи божанску благодат; он не греши намерно. На пример, неко пође на пут, немајући притом намеру да погреши, али на путу му се догоди неко искушење и он падне у грех. Он се каје и улаже напор да се ослободи греха. Међутим, замка му је поново постављена и он - иако нема намеру да поново учини зло - опет пада, опет се каје. Таквом човеку може се "прогледати кроз прсте", јер он није хтео да учини ништа лоше. Зло га је повукло, али се после покајао. А они који говоре: "Да бих успео у овоме, треба да учиним ту-и-ту неправду; а да бих успео у ономе, треба да се послужим тим-и-тим лукавством", греше намерно и потпуно свесно. Они праве нацрт греха и заједно са ђаволом планирају који ће грех да учине. То је веома велико зло, јер је грех учињен с предумишљајем. Није да човек падне у неко искушење, већ он полази од тога да учини нешто лоше заједно са ђаволом. Један такав човек никада нема божанску помоћ, јер на њу нема права, и на крају умире без покајања.
Али и они људи који кажу да ће се покајати када остаре, како могу да буду сигурни да ће стићи да се покају и да их неће задесити изненадна смрт? Неки предузимач је говорио: "Када остарим отићи ћу у Јерусалим, окупаћу се у Јордану и тако ћу да изгладим све своје грехе", настављајући притом да живи у греху. На крају, када више није имао снаге да греши - ходао је већ на једвите јаде - одлучи да крене. Рече он тако једном свом раднику: "Мајсторе, одлучио сам да идем у Јерусалим и да се окупам у Јордану." А овај му на то одговори: "Е, мој газда! Ако си чист - отићи ћеш, ако ли ниси - нећеш, остаћеш на путу!" Како је рекао, тако је и било! Умро је чим је стигао у Атину да би извадио документа! Неки људи су узели сав његов новац, њега пребацили у погребно предузеће, а одатле га у мртвачком ковчегу послали назад - у његов град.

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ - БРЗИ НА ЗЛО И СПОРИ НА ДОБРО

Како смо ми

брзи на зло и спори на добро! Ето, ја хоћу да будем добар према непријатељу и да на делу покажем своју доброту. Међутим, пре него што успем да у срцу постанем добар ја сам већ зао, с обзиром да огњена стрела злобе већ пали моју унутрашњост. Ја хоћу да будем трпељив. Међутим, пре него што утврдим срце у трпљењу, ја постајем раздражљив и нетрпељив. Ја хоћу да будем смирен. Међутим, сатанска гордост је већ у мени нашла простран кутак. Ја хоћу да будем умиљат. Међутим, када треба да покажем умиљатост, ја се показујем груб. Ја хоћу да будем несреброљубив и дарежљив. Но, среброљубље и тврдичлук при најмањем поводу (као гладни и ричући лавови) већ себи траже храну. Ја хоћу да будем једноставан и поверљив. Но лукавство и сумња већ ми глођу срце. Ја хоћу да будем сталожен, усредсређен и пун страхопоштовања у служењу Сведржитељу. Међутим, лакомисленост и непажљивост срца су ме већ претекли. Ја хоћу да будем беспристрасан и уздржљив у храни и пићу. Но, када видим угодно јело и пиће и седнем за сто, мој стомак ме заробљава у угодно ропство, те ја лако дозвољавам себи да једем и пијем више но што захтева моја природа. Неуздржљивост и прождрљивост опет ме претичу и надвладавају моју жељу да будем равнодушан према јелу и пићу. Ја сам сличан болеснику који је тридесет и осам година лежао на одру своме и који је пуно пута долазио до Овчије купељи, која је исцељивала свакога ко је први улазио у њу пошто би анђео узбуркао воду. Други сиђе пре мене (Јн.5, 7). Када ја, раслабљен својим гресима, прикупљам своје силе и долазим себи, са намером да се погрузим у Бога и изменим на боље, други пре мене силази у моје срце, тј. грех и ђаво. Они ме претичу у мојој сопственој купељи срца и не пуштају ме да приђем Извору живе воде - Господу моме, не дајући ми да се погрузим у очишћавајућу купељ вере, смирења, скрушености срца и суза. Ко ће ме исцелити? Једини Исус Христос. Видећи моју искрену и чврсту жељу да се исцелим од душевне раслабљености и моју топлу молитву, Он ће ми рећи: Узми одар свој и ходи (Јн.5,8). И ја ћу устати са одра раслабљености срца и поћи. Наиме, благодаћу Његовом ја ћу лако победити све страсти и остварити сваку врлину.

ПРОТОЈЕРЕЈ ГЛЕБ КАЛЕДА - РИТАМ ХРИШЋАНСКОГ ДОМА

Молитвени живот Цркве потчињава се ритму богослужбених циклуса: дневног, недељног и годишњег, покретног и непокретног. У складу са одређеним ритмом тече и живот у производним организацијама, научним и образовно-педагошким установама. Заједно са развојем, ритмичност и периодичност представљају универзални закон стварања и постојања: он се огледа у структури атома и галаксија, у развоју земљине коре и животу организама. Ритмови који се међусобно усклађују јесу музика света, "музика небеских сфера", о којој је говорио Питагора.

Ритмичност живота јесте неопходни услов за развој нормалног физичког и духовног напретка породице у целини и њених чланова појединачно. Ритмови породице би требало да одражавају јединство човекових физичких, душевних и духовних потреба и особина. Ни на породичном нивоу не сме се заборавити да се човеково биће састоји од три једнако важна и уједињена дела: физичког, душевног и духовног.

Ритам породичног живота обухвата молитву, узимање хране, свакодневне послове и празничне дане, испуњавање професионалних и школских обавеза и вођење домаћинства. Ритмови вршења и смењивања постојећих активности помажу нам да створимо домаћу атмосферу удобности и топлине и пружају могућност да време искористимо на најкориснији могући начин. Ритам помаже да успоставимо дисциплину и свога тела, и своје душе и свога духа.

Ритам живота и дисциплину времена деца усвајају, пре свега, кроз редовност молитве и редовност оброка. Нередовно јело, то јест, узимање хране онда када се детету прохте, или када је у кућу донето нешто укусно, негативно делује не толико на телесно здравље детета, колико на његов ум и душу: оно није научило да управља собом, да контролише своје жеље, нити да се дуже усредсреди на неку делатност, па макар то била и игра - а дечије игре су активност која захтева и заслужује да се одрасли према њој односе са уважавањем.

Не може се дете припремати за пост, ако му се допушта да једе када му се прохте, ако може да трчи по кући са комадом хлеба или кобасице, или неког колача.

Редовна, уоброчена исхрана је, ако баш хоћете, - Хришћански аскетски принцип.

Деца треба да једу само за столом, а пре и после сваког оброка обавезна је молитва. Молитва пре јела учи малог човека да све што се ради - започиње молитвом. Ако у кући има лица са стране и то онемогућава заједничку молитву, важно је да се сваки члан породице у мислима прекрсти; родитељи би томе требало да науче и децу - неопходно је да упознају и јавне и тајне облике Хришћанског живота.

Недељни ритам обухвата одлазак у цркву или неке облике домаћег богослужења, о којима ћемо говорити у следећем поглављу. Годишњи ритам се потчињава црквеним богослужбеним циклусима, пошто чланови једне породице, у складу са својим узрастом, треба да схвате и осете да су они и деца Православне Цркве.

Свака породица је специфична по томе колико често иде у цркву, колико се често исповеда и причешћује. Та учесталост се мења зависно од текућих догађаја и потреба овог или оног човека. Учесталост посећивања храма, исповедања и причешћивања требало би да се утврди заједно са духовником. Добро би било да се мала деца причешћују сваке недеље, а најређе једанпут месечно.[2] Ако живе у великим градовима, одрасли би требало да посећују сва недељна богослужења. Ако је то, из неког разлога, тешко изводљиво, требало би да се одреди неки минимум - бар једанпут у три недеље. У древна времена сматрало се да Хришћанин који три пута није био на Литургији и није се причестио - више није члан Цркве. Ми данас и не помињемо те староставне норме, али било би корисно да их се понекад сетимо.

Не би требало да деца одлазак у цркву доживљавају као обавезу, већ да то за њих буде радостан догађај. Како ће деца доживети богослужење - у многоме зависи од тога како се отац и мајка односе према цркви. Родитељи не би требало да приморавају дете да стоји на целој служби, већ да време које оно проводи у храму сведу на детету примерену меру...

Када говоримо о ритму домаћег живота, не можемо а да не поменемо и изглед стана (куће). У кући мора бити ред, јер спољашњи ред улива дисциплину и у самог човека. Сетите се само како су уредни манастири, како су уредни храмови и замислите да у њима влада хаотични неред - тако ће вам бити јаснији значај реда и уредности у вашој сопственој кући.

Па ипак, ред мора да одише животом, мора да омогућава живот члановима породице, а не да сија мртвим сјајем лакираних подова малограђанских салона у великим становима, по којима се човек боји и да корача и где није сигуран где и на шта сме да седне. Такав ред може само да истера децу из куће - на степеништа, у дворишта и хаусторе. Од реда и поретка се не сме правити култ, то је грех.

Хришћански дом мора бити пријатан и удобан, пре свега, захваљујући односима између чланова породице, захваљујући љубави и дружењу који у њој владају, као и захваљујући томе како тај дом изгледа: без кича и помпезности, чему теже савремена малограђанска елита. Наш дом треба да постане скромни пламичак који људима светли, треба да пружа гостопримство сваком човеку који у њега уђе, јер се љубав огледа у гостопримству, а ово се не огледа у раскошној трпези, већ у срдачном разговору, тихом пријатељском дружењу и разумевању.

С времена на време се може чути од појединих људи како им деца и кућа сметају у молитви и читању духовне литературе. Васпитање деце и вођење домаћинства захтевају велики труд, који одузима много времена и напора, али тај труд се може и мора повремено прекидати кратким молитвама у току дана и тако мешати молитве са свакодневним животом и радом. И световни посао, ма о којој се професији радило, захтева велики рад, али сваки посао треба добро радити у славу Божију. У првим вековима Хришћанства пагани су управо по савесном односу према раду распознавали ко је међу њима Хришћанин (наравно, нису сви послови у складу са нашим Хришћанским звањем). Према својим породичним и службеним обавезама требало би да се односимо као према црквеном послушању, не заборављајући оно што је у животу најважније - замислите како би функционисао један манастир када би се према своме послушању немарно односио, рецимо, онај ко је задужен за прављење просфоре, или онај који брине за повртњак и сл.

Васпитавање деце и одржавање реда у кући - то су све делићи великог рада на стварању домаће цркве. Последњи оптински старац о. Нектарије сматрао је да су материнство, гајење и васпитавање деце и служење породици - женски подвиг служења Светој Тројици.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ - ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

• Срце које је заражено злобом и неспособно за љубав према непријатељима заповеђену Јеванђељем треба лечити оним средствима на која је указао Господ: треба се молити за непријатеље, и никако их не осуђивати и не оговарати, него говорити добро о њима, a пo могућству и чинити им добро. Та дела race мржњу када се распали у срцу, држе је стално обузданом и значајно је слабе. Но, потпуно искорењивање злобе савршава се Божанском благодаћу. 1. 510
• Вером су свети задобили љубав према непријатељима; око ума, просвећено вером, неуклоњиво гледа у Бога и Његов Промисао, приписујући том Божанском Промислу све спољашње догађаје.
Душа прима искушења као лечење својих болести и благодари Лекару - Богу. Када се искушења посматрају тако, онда људи и друга оруђа искушавања остају по страни, као средства. Нема против њих ни злобе, ни непријатељства! Душа која прославља Саздатеља и благодари Небеском Лекару опијена неописивим осећањима почиње да благосиља оруђа свога излечења. 1. 176
• Немој да замрзиш ни онога ко те клевеће, ни онога ко ти се руга, ни пљачкаша, ни убицу: они те распињу са десне стране Богу, по недокучивом Промислу Божијем, како би ти, од срца и убеђено, у молитви Господу могао да кажеш: "Оно што сам заслужио по делима примам, сети ме се Господе у Царству Твоме". Невоље које се пуштају на тебе треба да схватиш као своју неисказиву срећу и доказ Богоизабраности, па да се најтоплијом молитвом помолиш за своје добротворе, за оне преко којих добијаш ту срећу и чијим рукама биваш отргнут од света и умртвљен за њега, чијим се рукама узносиш Богу. Осети милост према њима, слич

ну оној милости коју према несрећном човеку што се дави у гресима осећа Бог, Који је Сина Свога предао као искупљујућу Жртву за створења непријатељски расположена према Творцу, знајући да ће се та створења већином подсмевати овој Жртви и да ће је пренебрегавати. Таква милост, која се простире до љубави према непријатељима и излива ce у сузним мољењима за њих, доводи до опитног познања Истине. 2. 223
• Свети Макарије Велики каже: "Благодат тако делује, и умирује све силе и срце, да душа од велике радости (милости) постаје налик незлобивом детету, и човек више не осуђује ни Јелина, ни Јудеја, ни грешника, ни мирјанина, него у себи чистим оком гледа на све и радује се целом свету, из све снаге жели да поштује и љуби и Јелине и Јудеје". "Чистота срца - рекао је Исак Сиријски гледа Бога; она сија и цвета у души не од људског учења, него зато што не види злобу људску". Човек ни злобу својих ближњих неће видети онда када читав његов однос према ближњем буде прожет милошћу према њему. 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ЗАГЛУШЕНА САВЕСТ

- Старче, некада ми кажу: "Та страст скривена је у твојој подсвести, и зато је ниси свесна." Како да је постанем свесна?

- Ако мало обратиш пажњу, видећеш да се, иако тврдиш да је код тебе све у реду, ипак не осећаш добро. Зато тебе треба духовно испитати. Када се човек не осећа добро, има неки телесни проблем и томе слично, врше му микробиолошка испитивања, шаљу га на скенер како би пронашли одакле долазе те тегобе. Ако приметиш да је у теби напетост а не мир, знај да у теби има нешто што није како треба, и то треба да пронађеш како би се исправила. Рецимо, учиниш неки грех; секираш се због тога, али се не исповедиш. После неког времена деси ти се нешто лепо и ти осећаш радост. Та радост прекрива муку коју си осећала због учињеног греха, и мало-помало ти на грех потпуно и заборављаш. Више га не примећујеш, јер га је радост забашурила.

Радости прекривају грехе, и они падају све ниже, све дубље, али и изнутра делују. Тако човек, газећи своју савест, почиње да огрубљује; на његово срце лагано се хвата прљавштина. А после ђаво за све грехе и пропусте налази оправдања: "То није ништа, то је нешто сасвим природно." Међутим, човек нема мира, јер напетост дела негде из дубине. Он је узнемирен, и у њему нема мира. Живи у сталној напетости. Мучи се. Не зна шта му је, јер су му греси - забашурени. Не схвата да страда зато што је сагрешио.

- Старче, може ли неко да помогне таквом човеку ако му укаже на узрок његовог страдања?

- Пази, треба бити обазрив, јер када човек стави ствари на своје место, савест се буди и почиње да га изобличава. И ако се не смири, може да падне у безнађе, јер нема снаге да поднесе истину. Али ако се смири - то ће му помоћи.

- Старче, постоје ли људи који су рођени са отврдлом савешћу?

- Не, не постоје људи рођени са таквом савешћу. Бог није створио отврдлу савест. Али када човек забашурује своје грехе, на његову савест се мало-помало хвата каменац и она тако престаје да га изобличава.

- Такав човек постаје "самоуправан", ствара неке своје законе?

- Да, то је страшно.

- Да ли је то прелест?

- Него шта! То је прелест.

ПРОТОЈЕРЕЈ ГЛЕБ КАЛЕДА - О ИЗБЕГАВАЊУ ЛОШИХ РАЗГОВОРА

Прво од основних правила у борби против рђавих мисли јесте следеће: никакво учешће у ласцивним разговорима и причањима "масних" вицева. Ако не можете да избегнете присуство на таквим скуповима и у таквим разговорима и ако не можете да утичете на ток таквих разговора, онда можете да учините барем то да их ничим не одобравате, па чак ни осмехом - за то време понављајте у себи Исусову молитву. Знам за војнике који су, сваки пут када би чули вулгарне псовке, у себи изговарали ову молитву и за читаво време док је рат трајао ни једанпут сами нису изговорили никакву псовку. Понашајте се тако да људи схвате да је вама психолошки немогуће да причате ласцивне причице и вицеве, и да би било веома непријатно причати их пред вама. Да бисте то постигли није потребно да се одмах декларишете као Хришћанин нити да било шта објашњавате. Потребно је само да чувате своју унутрашњу чистоту и да не заборављате на молитву. У деликатним ситуацијама Исусова молитва ће вас заштитити од нечистоте и учиниће да и сама атмосфера у дотичном друштву постане чистија. Ова молитва је оружје у невидљивој борби коју, у Име Христово, водимо и за своју чистоту и за чистоту других. Друго правило гласи: не треба, чак ни у старости, гледати сладострасне филмове; не учествујте у аматерским музичким кружоцима који имају сумњив репертоар; будите целомудрени у свом избору књига за читање итд.

ШТА ЗНАЧИ: "ЉУБИ БЛИЖЊЕГ СВОГ"?

Да ли желите да видите има ли у вама љубави према ближњем? Ако имате нешто што вам је веома потребно и ако то с радошћу понудите вашем ближњем кад му затреба, не очекујући ништа заузврат, волите ближњег. Притом се то не односи само на неки предмет, већ и на само време које свима толико недостаје и које ће човек, наравно, увек жртвовати ради онога кога воли.
Права љубав према ближњем се познаје по оном унутрашњем болу који се појављује у срцу кад сазнајемо за тугу ближњег. Недостатак љубави се испољава у равнодушности – овој тишини мрачног вира, који гута жива и чиста осећања. Ако се ваш ближњи разболео и ако сте осетили тугу као за себе самог, волите ближњег. Ако сте сазнали да је други човек у невољи и одмах помислили шта можете да предузмете да му помогнете, нисте лишени хришћанских осећања. Али, ако сте чувши за непријатност која се догодила помислили: „Добро је што ме у том тренутку није било ту, да не морам да носим његов терет,“ – то значи да сте далеки од љубави. 
Уједно, љубав није само кад човек осећа сажаљење према ближњем, већ и онда кад се радује туђој радости. Авај, има људи који су спремни да саосећају кад чују за невољу ближњег: „Јао, што ти је тешко, много ми је жао.“ Али чим чују да је срећан, њихова лица бледе, а срца бивају испуњена негодовањем: „Види, какав си.“ Народна мудрост је овим поводом створила афоризам: тешко је опраштати туђе мане, али је још теже опраштати туђе врлине. 
Пратите себе и тачно ћете поставити дијагнозу својих сопствених унутрашњих осећања. Суштина реченог је следећа: радост због туђе радости је сигуран знак љубави према нашем ближњем.

Како човек још да примети у себи хришћански однос према ближњима? Ако сте се порадовали због ближњег због тога што је, за разлику од вас, добио значајну повишицу, што је у његовом животу наступио успешан период, може се рећи да су то први изданци хришћанске љубави у вашој души.

Напротив, недостатак љубави према ближњима се врло добро открива на основу тога што у души постоји завист. Завист је увек унутрашњи бунт: зашто је други добио оно што ја немам? Завист је најочигледније, најупадљивије огледало егоизма: све само мени, а другима ништа. Тако је згрешио први анђео, који је поседовао највећу моћ и славу, али је позавидео слави Творца и због тога је све изгубио. Тако стално греше људи мислећи да је некоме боље него њима. На крају крајева, завист је самоуништење, јер је завист незадовољство Божијом бригом о себи и протест против оног реалног места на које те је Господ поставио у твом животу. Зато је од десет заповести последња усмерена управо против зависти: „Не пожели жену ближњег свог, не пожели кућу ближњег свог, ни њиву његову, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити иштта што је ближњег твог“ (5 Мојс. 5, 21). Дакле, завист је најочигледнија супротност љубави.

Без љубави према ближњем није могуће волети Бога, „јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, Кога не види?“ (Јн. 4, 20). А без љубави према Богу спасење није могуће.

Да ли то значи да је онај ко не воли ближње пропао човек?

Немојмо очајавати. У сваком случају, ако љубави нема, она се може гајити. На који начин? То објашњава преподобни ава Доротеј: „Спаситељ каже: „Љуби ближњег свог као самог себе“ (Мт. 22, 39). Не обраћај пању на то колико си далеко од ове врлине да те не обузме ужас и да не кажеш: „Како је могуће заволети ближњег као себе? Да ли могу да се бринем због његове туге као због своје сопствене, а посебно због оне скривене у његовом срцу коју не видим и не познајем као своју?“ Не препуштај се таквим размишљањима и немој мислити да врлина превазилази твоје снаге и да је немогуће испунити. Већ, започни с вером у Бога, покажи Му твоју вољу и твој напор – и видећеш помоћ коју ће ти дати за испуњавање врлина. Замисли двоје мердевина: једне воде горе на Небо, друге воде у пакао, а ти стојиш на земљи међу њима. Немој мислити и говорити: „Како могу да се винем са земље и да се одједном нађем на Небу?...“ Наравно, то није могуће, а ни Бог то од тебе не захтева, али се чувај да не сиђеш доле. Немој чинити зло ближњем, немој га љутити, не клевећи га, не злослови, не понижавај, не прекоревај. А после ћеш мало по мало почети да чиниш и добро свом брату, тешећи га речима, састрадавајући с њим или дајући му оно што му је потребно. И тако, пењући се с једне степенице на другу, уз Божију помоћ ћеш стићи и до врха лествице. Јер, мало по мало, помажући ближњем, доћи ћеш до тога да ћеш почети да желиш и његову корист као своју сопствену, и његов успех, као свој сопствени. То значи заволети ближњег као себе самог (Мт. 22, 39).“

Заправо, пут хришћанског живота и води ка томе, и аутор је више пута видео како се код људи, који су некада били хладни, окрутног срца и без принципа, после уцрквљења, мењало чак и лице – у њиховим очима су се појављивали добро и љубав. А преподобни Макарије Велики је ово објашњавао на следећи начин: „Као што пчела неприметно за људе прави саће у кошници, тако и благодат тајно гради своју љубав у човековом срцу, горчину претвара у сласт, а окрутно срце у добро. И као што мајстор за сребро, правећи шаре на чинији, постепено ову чинију покрива шарама и тек по завршетку посла показује свој рад у свој његовој лепоти – тако и истински Уметник – Господ – украшава дуборезом срца наша и тајанствено их обнавља док се не преселимо из нашег тела, кад ће се открити лепота наше душе.“ 
Бог пре свега гледа на људско срце, дакле, важно је посветити пажњу унутрашњем очишћењу како се у дубинама наше душе не би угнездили гордост, твродглавост и окрутност и како зле, нечисте мисли не би нагризале наше сопствено срце као бесни пси. Наизглед смо сви ми пристојни и тешко да личимо на јавне злочинце, али је у својој правој суштини човек онакав какав је, пре свега у свом срцу.
Ослобађајући душу од окова страсти у срцу ослобађамо место за љубав. Чисто срце се и према ближњима чисто односи. Љубав према другима је могућа тек онда кад се превлада самољубље. 

Валерије Духањин
pravoslavie.ru

O НАШОЈ НЕТАЧНОСТИ

О нашој нетачности
ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ 

"Боље ти је да не обећаваш,
неголи да обећаваш и да не испуниш"
(Проп. 5:4).

Светоотачко учење не посматра у конкретности питање о тачности у социјалном аспекту, али духовни значај временског фактора. тварног по својој природи, означен је прилично јасно. "Који је веран и у најмањем и у многом је веран" - каже Свето Писмо (Лк. 16:10).
Бити веран у маломе, то значи бити тачан у времену, тачан господар својих речи и обећања. Човекова нетачност показује не само немарност, леност или заборавност, већ је права правцата лаж, неодговорност и вапијуће гажење истине.
У Русији је нетачно практично све: језик, информације, обећања политичара, саобраћај. сам друштвени живот. Људи лажу на сваком кораку: једни друге и себе саме. Деца се васпитавају да буду лажљива. Лаж нас као куга, као тумор, погађа све дубље и безизлазније. Лажне мисли стварају лажне речи, речи се претварају у лажна дела, и ето. ту је већ лажна уметност, лажна култура, лажна политика, породица, и најзад, лажна земља. Већ су дошли и до вере. Светиња над светињама у страшној је опасности од насртаја лажи, а свака лаж, као што је познато, од ђавола је, он је њен отац, надахњивач и вешти диригент.
Шта да се ради? Како се избавити од срамне лажи и нетачности у свему? Треба почетн од себе. Непрестано и свакодневно полагање рачуна пред својом савешћу треба да укључује н питања оваквог типа: "Нисам ли подвалио коме?", "Нисам ли преварио кога?", "Да ли сам тачно одржао своју реч?", "Да ли сам на време испунио обећа ње?", "Касним ли без разлога?", "Задржавам ли туђе?" и друга.
Нетачност и немарност према времену подстичу испразно траћење времена, распустан живот, беспосличење, нерад и леност. Још је ап. Павле позивао да се цени време, говорећи да су "дани зли" (Еф. 5:16). А сам човек је, по речима ап. Петра, као трава, брзо протиче наш земаљски век "јер је свако тело као трава, и свака слава човечија као цвет травни: осуши се трава и цвет њен отпаде" (1 Пт. 1:24). И само истина води вечности у својој првосазданој чистоти. "Веран у малом и у великом ће бити веран".

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - О ПОДВИЗИМА

Уопште узев, не бисмо смели да предузимамо подвиге преко мере, него треба да се настојимо да нам наш пријатељ, тело наше, буде одано и способно да твори добродетељ. Треба ходити средњим путем, "не удаљавајући се ни десно ни лево од њега" (Прич. 4, 1) и дајући духу духовно, а телу телесно, оно што му је потребно у овом пролазном животу, и оно што се законом захтева у друштвеном животу, по речи Св. Писма: "Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу." (Мт. 22, 21)
Прави монах никада не смишља сам себи подвиге, његови подвизи произлазе претежно из послушности игуману, односно духовном оцу, тј. преко њих Самом Духу Светом.
Није монах онај ко се лењи и радо спава, као што ни онај није војник ко из страха да не погине током борбе пада на земљу и без отпора полаже оружје и предаје се у ропство непријатељу.
Треба снисходити души својој у немоћима њеним и манама, и трпети своје недостатке, као што трпимо недостатке ближњих, наравно, пазећи да се не олењимо и свагда себе подстичући на боље.
Ако си појео сувише хране или нешто слично учинио, понео си се сходно људској слабости. Али, то нек те не узнемирава, него се храбро крени ка исправљању, а у међувремену настој да сачуваш мир душевни, по речи Апостола: " Блажен онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро" (Римљ. 14, 22). Исти тај смисао имају и речи Спаситељеве: "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско" (Мт. 18, 3).
Тело измождено подвизима или болестима треба крепити умереним сном и умереном храном и пићем, не гледајући чак ни на време. Исус Христос је, по васкрсењу кћери Јаирове из смрти, наредио да јој "дају да једе" (Лк. 8, 55).
Искушеник је као комад платна које ваљар гњечи, удара, ногама гази, пере и испира да би постало бело као снег. У подношењу понижавања, увреда и невоља чисти се душа и постаје као сребро у ватри очишћено... Права монашка мантија је смирено подношење прогона и клевета. Нема ничег већег од послушности...
Ако нас ко речју или делом увреди, а ми то поднесемо са радошћу, онда смо извршили - највећи подвиг!
Ономе ко своје болести подноси стрпљиво и благодарно, болест ће се узети уместо подвига, па чак и као нешто више од подвига!
До тридесет пете године тј. до половине нашег земаљског века, велики је подвиг за човека да себе сачува, и многи се у тим годинама не одрже у добродетељи но скрену са правога пута - за својим жељама, како о томе сведочи Свети Василије Велики: "Многи су много сабрали у младости, па потом, када су се нашли на средини живота, нису поднели буру искушења коју су против њих подигли духови лукавства, него су све изгубили". И зато да не бисмо доживели такав жалосни преокрет, треба да се такорећи ставимо на теразије самоиспитивања и пажљивог бдења над собом, по учењу Светог Исаака Сирина: сваку ствар у своме животу приличи нам да извагамо као на теразијама.
Сваки успех у било чему треба да приносимо Господу и са Пророком да говоримо: " Не нама, Господе, не нама но Имену Своме дај славу!"