Осим тога, када нехотице погрешимо, Бог тако устројава ствари да се наша грешка искористи за неко добро. То не значи да треба да грешимо како би дошло до нечег доброг, већ да ако нехотице погрешимо, Бог то користи да произађе добро. А када са знањем учинимо неки грех па се после покајемо, молимо се да због последица нашег греха не настане неко зло.
- Старче, а како се спасао онај монах који се спомиње у Евергетиносу, а који је сваког дана током десет година падао у један те исти грех, али се сваког дана и кајао?[3]
- Он је, на неки начин, био савладан, поробљен грехом. Није имао лоше настројење, а није имао никога да му помогне, гурнут је у зло. Због тога је и имао права на божанску помоћ. Борио се, страдао, искрено се кајао, и Бог га је на крају спасао. А ево како: неко може да има добро настројење, али ако му у детињству нико не помогне, па га зло повуче, касније врло тешко устаје. Човек покушава да устане, поново пада, поново устаје... бори се. Таквога Бог неће оставити. Тај сироти човек улаже мали труд и тражи божанску благодат; он не греши намерно. На пример, неко пође на пут, немајући притом намеру да погреши, али на путу му се догоди неко искушење и он падне у грех. Он се каје и улаже напор да се ослободи греха. Међутим, замка му је поново постављена и он - иако нема намеру да поново учини зло - опет пада, опет се каје. Таквом човеку може се "прогледати кроз прсте", јер он није хтео да учини ништа лоше. Зло га је повукло, али се после покајао. А они који говоре: "Да бих успео у овоме, треба да учиним ту-и-ту неправду; а да бих успео у ономе, треба да се послужим тим-и-тим лукавством", греше намерно и потпуно свесно. Они праве нацрт греха и заједно са ђаволом планирају који ће грех да учине. То је веома велико зло, јер је грех учињен с предумишљајем. Није да човек падне у неко искушење, већ он полази од тога да учини нешто лоше заједно са ђаволом. Један такав човек никада нема божанску помоћ, јер на њу нема права, и на крају умире без покајања.
Али и они људи који кажу да ће се покајати када остаре, како могу да буду сигурни да ће стићи да се покају и да их неће задесити изненадна смрт? Неки предузимач је говорио: "Када остарим отићи ћу у Јерусалим, окупаћу се у Јордану и тако ћу да изгладим све своје грехе", настављајући притом да живи у греху. На крају, када више није имао снаге да греши - ходао је већ на једвите јаде - одлучи да крене. Рече он тако једном свом раднику: "Мајсторе, одлучио сам да идем у Јерусалим и да се окупам у Јордану." А овај му на то одговори: "Е, мој газда! Ако си чист - отићи ћеш, ако ли ниси - нећеш, остаћеш на путу!" Како је рекао, тако је и било! Умро је чим је стигао у Атину да би извадио документа! Неки људи су узели сав његов новац, њега пребацили у погребно предузеће, а одатле га у мртвачком ковчегу послали назад - у његов град.
Нема коментара:
Постави коментар