ПРОТОЈЕРЕЈ ГЛЕБ КАЛЕДА - РИТАМ ХРИШЋАНСКОГ ДОМА

Молитвени живот Цркве потчињава се ритму богослужбених циклуса: дневног, недељног и годишњег, покретног и непокретног. У складу са одређеним ритмом тече и живот у производним организацијама, научним и образовно-педагошким установама. Заједно са развојем, ритмичност и периодичност представљају универзални закон стварања и постојања: он се огледа у структури атома и галаксија, у развоју земљине коре и животу организама. Ритмови који се међусобно усклађују јесу музика света, "музика небеских сфера", о којој је говорио Питагора.

Ритмичност живота јесте неопходни услов за развој нормалног физичког и духовног напретка породице у целини и њених чланова појединачно. Ритмови породице би требало да одражавају јединство човекових физичких, душевних и духовних потреба и особина. Ни на породичном нивоу не сме се заборавити да се човеково биће састоји од три једнако важна и уједињена дела: физичког, душевног и духовног.

Ритам породичног живота обухвата молитву, узимање хране, свакодневне послове и празничне дане, испуњавање професионалних и школских обавеза и вођење домаћинства. Ритмови вршења и смењивања постојећих активности помажу нам да створимо домаћу атмосферу удобности и топлине и пружају могућност да време искористимо на најкориснији могући начин. Ритам помаже да успоставимо дисциплину и свога тела, и своје душе и свога духа.

Ритам живота и дисциплину времена деца усвајају, пре свега, кроз редовност молитве и редовност оброка. Нередовно јело, то јест, узимање хране онда када се детету прохте, или када је у кућу донето нешто укусно, негативно делује не толико на телесно здравље детета, колико на његов ум и душу: оно није научило да управља собом, да контролише своје жеље, нити да се дуже усредсреди на неку делатност, па макар то била и игра - а дечије игре су активност која захтева и заслужује да се одрасли према њој односе са уважавањем.

Не може се дете припремати за пост, ако му се допушта да једе када му се прохте, ако може да трчи по кући са комадом хлеба или кобасице, или неког колача.

Редовна, уоброчена исхрана је, ако баш хоћете, - Хришћански аскетски принцип.

Деца треба да једу само за столом, а пре и после сваког оброка обавезна је молитва. Молитва пре јела учи малог човека да све што се ради - започиње молитвом. Ако у кући има лица са стране и то онемогућава заједничку молитву, важно је да се сваки члан породице у мислима прекрсти; родитељи би томе требало да науче и децу - неопходно је да упознају и јавне и тајне облике Хришћанског живота.

Недељни ритам обухвата одлазак у цркву или неке облике домаћег богослужења, о којима ћемо говорити у следећем поглављу. Годишњи ритам се потчињава црквеним богослужбеним циклусима, пошто чланови једне породице, у складу са својим узрастом, треба да схвате и осете да су они и деца Православне Цркве.

Свака породица је специфична по томе колико често иде у цркву, колико се често исповеда и причешћује. Та учесталост се мења зависно од текућих догађаја и потреба овог или оног човека. Учесталост посећивања храма, исповедања и причешћивања требало би да се утврди заједно са духовником. Добро би било да се мала деца причешћују сваке недеље, а најређе једанпут месечно.[2] Ако живе у великим градовима, одрасли би требало да посећују сва недељна богослужења. Ако је то, из неког разлога, тешко изводљиво, требало би да се одреди неки минимум - бар једанпут у три недеље. У древна времена сматрало се да Хришћанин који три пута није био на Литургији и није се причестио - више није члан Цркве. Ми данас и не помињемо те староставне норме, али било би корисно да их се понекад сетимо.

Не би требало да деца одлазак у цркву доживљавају као обавезу, већ да то за њих буде радостан догађај. Како ће деца доживети богослужење - у многоме зависи од тога како се отац и мајка односе према цркви. Родитељи не би требало да приморавају дете да стоји на целој служби, већ да време које оно проводи у храму сведу на детету примерену меру...

Када говоримо о ритму домаћег живота, не можемо а да не поменемо и изглед стана (куће). У кући мора бити ред, јер спољашњи ред улива дисциплину и у самог човека. Сетите се само како су уредни манастири, како су уредни храмови и замислите да у њима влада хаотични неред - тако ће вам бити јаснији значај реда и уредности у вашој сопственој кући.

Па ипак, ред мора да одише животом, мора да омогућава живот члановима породице, а не да сија мртвим сјајем лакираних подова малограђанских салона у великим становима, по којима се човек боји и да корача и где није сигуран где и на шта сме да седне. Такав ред може само да истера децу из куће - на степеништа, у дворишта и хаусторе. Од реда и поретка се не сме правити култ, то је грех.

Хришћански дом мора бити пријатан и удобан, пре свега, захваљујући односима између чланова породице, захваљујући љубави и дружењу који у њој владају, као и захваљујући томе како тај дом изгледа: без кича и помпезности, чему теже савремена малограђанска елита. Наш дом треба да постане скромни пламичак који људима светли, треба да пружа гостопримство сваком човеку који у њега уђе, јер се љубав огледа у гостопримству, а ово се не огледа у раскошној трпези, већ у срдачном разговору, тихом пријатељском дружењу и разумевању.

С времена на време се може чути од појединих људи како им деца и кућа сметају у молитви и читању духовне литературе. Васпитање деце и вођење домаћинства захтевају велики труд, који одузима много времена и напора, али тај труд се може и мора повремено прекидати кратким молитвама у току дана и тако мешати молитве са свакодневним животом и радом. И световни посао, ма о којој се професији радило, захтева велики рад, али сваки посао треба добро радити у славу Божију. У првим вековима Хришћанства пагани су управо по савесном односу према раду распознавали ко је међу њима Хришћанин (наравно, нису сви послови у складу са нашим Хришћанским звањем). Према својим породичним и службеним обавезама требало би да се односимо као према црквеном послушању, не заборављајући оно што је у животу најважније - замислите како би функционисао један манастир када би се према своме послушању немарно односио, рецимо, онај ко је задужен за прављење просфоре, или онај који брине за повртњак и сл.

Васпитавање деце и одржавање реда у кући - то су све делићи великог рада на стварању домаће цркве. Последњи оптински старац о. Нектарије сматрао је да су материнство, гајење и васпитавање деце и служење породици - женски подвиг служења Светој Тројици.