СВЕТИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК - О ОГОВАРАЊУ

Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.
Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.
Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.
Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...
Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.
Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: "Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.
Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.
Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.
Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.
Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.
Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.
Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).
Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине иИстражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).
само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено:
Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

ПОУЧНА ПРИЧА - БРОДОЛОМ

Страшни бродолом преживео је само један човек. Када се освестио, видео је да су га валови избацили на ненасељено острвце.

Грозничаво је почео да моли Бога да га спаси. Свакодневно је сатима и сатима гледао на морску пучину, очекујући да се појави помоћ. Уморивши се од тог ишчекивања, на крају је одлучио да, од брвана која су пл...ивала по води, сагради себи колибицу, која ће га штити од разних непогода и у којој ће чувати оно мало своје имовине.

Једнога дана, враћајући се из уобичајене потраге за храном, он угледа своју колибицу у пламену. Чинило му се да се димни језици уздижу до неба. Најстрашније му је било то што је у пламену изгубио све што је имао. Целим његовим бићем овладали су туга и бес.

- Боже, како си ми то могао учинити! – узвикнуо је јецајући.

Пред зору га је пробудио звук брода који се приближавао обали његовог пустог острвцета. Дошли су да га спасу.

- Како сте знали да сам овде? – упитао је измучени човек своје спасиоце.
- Видели смо твоје димне сигнале – одговорише му.

Када ништа око нас није како треба, онда је веома лако пасти духом. Но, веру не смемо губити јер се за нас сâм Бог брине и онда када патимо и страдамо.

Уколико се твоја колибица поново запали и до темеља изгори, сети се да то може бити димни сигнал који призива милост Божју.

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ ФИЛОТЕЈСКИ - О ПОМИСЛИМА

Свети Оци Цркве нам кажу да ђаво чини да греси на почетку и изгледају као мрави, као нешто веома мало, наизглед безначајно, врло мало, препредено,као неприметни покрети душе.Чак су и оне мале мисли о којима сањаримо , које изгледају тако неважне, могуће замке у духовном рату.Можда ћемо рећи себи: „ То је мрав, отићи ће.“Али , ако одмах не одбацимо те мисли, према речима Отаца , оне мало-помало постају све јаче, све моћније и у ствари могу да нас преваре и дођу до тога да се онај мали мрав , који је пре био тако безазлен и безначајан, претвори у лава, односно у нешто што је веома опасно и готово немогуће се искоренити.Свети Исак Сирин каже да је лако изаћи на крај с ђаволом на почетку, али чим успе да угура ногу у врата, тада постаје много теже да се човек избори са њим.Главно је да се трудимо да избришемо маштање, покрете душе и мисли које нам ђаво убацује.Треба их одмах ишчупати из корена.Име Исусово је оружје којим се одгоне зле мисли. У старом Завету пише да треба да призовемо име Бога Јаковљевог.Наравно, то је име Исуса Христа.Дакле, треба да изађемо на крај са помислима док је мала.Зато је неопходна духовна пажња.Пази, бди, посматрај све ствари.Мотри на оно што твоје очи гледају, прати мисли у свом уму, увери се да нема ничег скривеног у твом срцу, што може наудити твом духовном животу.Пази на све.Стави филтер.Пази да те околно загађење не испрља и одведе у грех.Узмимо као пример жену која има малу цисту или израслину на грудима. Ако пориче да израслина постоји и не оде код лекара , или се претвара да је то нешто мало што ће нестати само по себи, мало-помало израслина ће расти и постати опасна по живот.Оног тренутка када осетимо да нешто није као што би требало да буде , треба одмах да одемо и решимо проблем док је мали.У духовном рату који водимо , Христос нам даје светлоносно оружје.То су дарови Духа Светога.На пример, даром љубави се супростављамо мржњи. Добрим помислима , које се рађају-од Духа Светога , можемо победити лоше помисли.Наша истинита вера ће победити сваку сумњу која нам долази у мисли.Постоји читав процес супротстављања злу чињењем добра.Узмите на пример , операцију у којој хирург пресече неки нерв.Када пресечете нерв, део тела који је с друге стране нерва је мртав.У њему више нема живота нити покрета. Исто се дешава , када се пресече енергија греха .Ако истински пресечемо помисли пре него што постану греси и ако употребимо средства која су нам дата и почнемо да имамо у себи свете мисли, зауставићемо циркулацију зла и ђаволову енергију, и он нас неће одвести у нечистоту.Зато треба да стражимо.

Имамо две ствари којима можемо да проверимо сваку од помисли која нам долази у ум.Једна је закон Божји,а друга Свети Дух који нас просвјетљује.Све помисли се могу проценити на основу Духа Божјег и закона Божјег.Лоше помисли можемо зауставити пре него што стекну упориште у нашем животу.Ево још једне илустрације:ако живиш негде где пуно људи пролази испред твојих врата, не отвараш их сваком пролазнику, већ правиш разлику:прво провериш ко стоји пред вратима пре него што га пустиш да уђе.Исто је и у нашем духовном животу.Ако неко дође и покуца на врата нашег ума, то јест било да ђаво хоће да нам убаци неку помисао или је у питању нешто друго, морамо га проверити, морамо га зауставити пре него што направи себи упориште.Ако дозволимо тој помисли да уђе, односно ако допустимо тој особи да уђе , пре него што имамо прилику да видимо ко је, она улази, и заузима место у нашем дому.После неког времена се осмељује,и пре него што се освестиш, везује нас и преузима наш дом.Као што Св.Исак Сирин каже,“Не отварај врата!“. Ако видиш ко је,ако видиш да тај није на добром гласу, затвори врата и отерај га Исусовом молитвом.“ Господе Исусе Христе,Сине Божји, помилуј ме..“Тако га отерај.Када те помисли дођу, не уступај им ни мало места јер, чим им даш мало простора, оне ставе ногу у врата и мало помало раде на томе да уђу и освоје читаву кућу.И тако , уместо у светлости, остајемо у тами.Уместо у Рај, идемо у пакао.Уместо да будемо са Господом, провешћемо вечност са демонима, који ће нас гушити, мучити.Постоје само две могућности: или ћемо бити са Господом у Рају или ћемо провести вечност одвојени од Бога, у друштву демона.Дакле, све почиње од помисли.Запитајмо се куда желимо да идемо, с ким желимо да проведемо вечност.Држимо свој ум чистим.

EПИСКОП БРАНИЧЕВСКИ ХРИЗОСТОМ - У МАЛОМЕ ВЕРАН

А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вијерни, у маломе био си ми вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега! (Мат. 25,23).

Кад ми, мали, просечни људи, почнемо да размишљамо о свету и животу и о себи самима, дође нам понекад да се сажалимо над самим собом.

Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота ни не примећују. Одживећшемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једног дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати.

Истина је, мали смо ми људи, и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом.(Лук. 16,10 ). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су Га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио. Он се није устезао да говори о највишим проблемима са оном простом женом водоношом са којом се срео крај студенца Јаковљева, није се устезао да уђе у кућу малог Закхеја, није одгурнуо презрену грешницу која му је опрала ноге у дому Симона Губавог. Према свим тим бедним и пониженим односио се са исто онолико поштовања с колико и према „највећем међу рођенима од жене“ – светом Јовану Крститељу. Јер, сви су за Њега синови Оца небеског, сви су му подједнако драги, сви су Његова мала браћа.

Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да му будемо верни у малом; у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели.

Јер нашто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да испунимо: да некоме помогнемо, да неког утешимо, да према људима са којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави? И нашто сањати о љубави према целом свету, а не подносити ни оно неколико особа из своје најближе околине и вечито имати неког суседа или сусетку, рођака или рођаку с којима не говоримо?

Будимо верни Богу у маломе и не очекујмо у животу неке велике тријумфе.

Све учињено од добре воље и од чистог срца прима Бог као највећи дар, ма то било и нешто најнезнатније у очима људи.

У Јеванђељу је изнета она дирљива сцена како је Спаситељ стајао пред Јерусалимским храмом и посматрао како свет даје прилоге. Наишла је и једна сирота удовица и стидљиво спустила своје две лептице. Шта су за људе значила та два новчића?! Али је у очима Спаситеља то био велики, највећи прилог, јер је био дат од свег сраца.

Не мери Бог дела по спољашњој величини, него по унутрашњој каквоћи. Зато Апостол и саветује: „ Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима „ ( Кол. 3,22 )

А служећи људима око себе, у ствари служимо Господу.

Има код Толстоја она потресна прича о јеромонаху оцу Сергију који се подвизавао у једном скиту, али коме је Бог за узор ставио ону стару госпођу која је, бедно обучена, по читав дан трчала по граду, давала часове и тако издржавала болесног зета и кћер са многобројном децом. Она је то радила и не мислећи да тиме стварно служи Господу и да му је верна у малом.

Житија светих пуна су тих малих Божијих трудбеника. Већ први по времену хришћански светитељ – свети архиђакон Стефан није заузимао неки високи положај у свету ни у цркви. Ђаконски чин ни данас није неки високи чин, а у његово време био је још нижи. У хришћанској општини у Јерусалиму, где је он као ђакон служио, сви верни су имали заједничке трпезе и ђаконска се служба ставрно састојала у служењу око трпезе. По речима светог апостола Петра, тај је посао био ниже врсте и није пристајао апостолима. Али свети Стефан је и на том незнатном послу умео да буде веран Богу, „био је пун вере и Духа Светога“, како пише у Делима апостолским, и њега је Бог изабрао за свог светитеља и мученика.


На сваком се, дакле, послу може послужити Богу, само ако се он ради из љубави и од добре воље. Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтајнију, молитву; сваку, и најскривенију добру мисао и намеру. За њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима и обављање ситних домаћих послова.

Бог није само тамо где се свршавају велика дела , дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку.

Један је надахнути индијски песник написао да „ на звук Божије свирале игра и трепти све подједнако од планете до атома “.

Свуда је Он и све је за Њега подједнако важно.

Будимо му, дакле, верни у малом; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да сваким преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у његовом великом делу и служимо Њему, Највишем и Највеличанственијем.

И нека буде на нама безгранична милост Његова, да се и кроз нас мале прослави свето и велико Име Његово! Амин.

EПИСКОП БРАНИЧЕВСКИ ХРИЗОСТОМ (ВОЈИНОВИЋ)
Извор: Тихи глас, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1991.

СВЕТИ ПЕТАР ДАМАСКИН - НЕ ТРЕБА ДА ОЧАЈАВАМО, ЧАК ИАКО ВИШЕ ПУТА ГРЕШИМО

Чак иако ниси онакав какав би ...требало да будеш, не смеш да очајаваш. Већ је довољно лоше што си грешио. Зашто би се још огрешио и о Њега, сматрајући Га, у свом незнању, немоћним? Да ли Он, Који је ради тебе све премудро створио, не може да спасе твоју душу? Уколико ова чињеница, као и Његово оваплоћење, само погоршава твоју осуду, онда се покај. Он ће примити твоје покајање, као што је примио и покајање блуднога сина
(Лк. 15, 20) и блуднице (Лк. 7, 37-50). Међутим, ако не можеш да се покајеш, те грешиш из навике, чак и онда када то не желиш, покажи цариникову кротост (Лк. 18, 13). То је довољно да осигура твоје спасење. Јер, онај ко греши, и не каје се, али не очајава, самим тим себе сматра најбеднијим и неће се дрзнути да осуди било кога. Пре ће се дивити
милосрђу Божијем и благодарити своме Добротвору, а може примити и многе друге благослове. Чак иако је такав човек, због својих грехова, потчињен демону, он ипак, из страха Божијег, неће послушати непријатеља, који ће покушати да га баци у очајање. Због тога он има удела у вршењу богоугодног дела. Такав човек је благодаран, трпељив, има страха Божијега, не суди, па му се неће ни судити. Све су то значајне врлине. О истоме говори и свети Јован Златоусти, када говори о аду. Он сматра да нам је ад чак од веће користи него Царство Небеско, јер се многи, из страха од ада, удостојавају Царства Небеског. Ад нас испуњава страхом, Царство нас закриљује љубављу, а у оба случаја нас спасава Христова благодат. Ако они на које су насрнула многа душевна и телесна страдања, претрпе до краја, не предају се немарности и очајању, спасиће се.

ШТА ЈЕ РОД САТАНИН?

Отац Пиор причаше ово: "Док сам био још младић мој духовни отац пође оцу Логину и мене собом поведе. На путу много се заморих од врућине, зноја, жеђи и ослабих. У томе јави ми се у срцу и у уму помисао: Каква је корист од таквог труда, гладовања, жеђи, бдења, страдања и пустињског живота? Зар ниси могао у Александрији проводити дане у тишини, побожности и у страху Божијем побожно живети. Ја се у свему сагласих са овим ђаволским мислима и реших се да, чим се у ћелију вратим побегнем од свога старца. Са тим мислима стигосмо ћелији старца Логина и после молитве седосмо. Патећи од жеђи ја спазих суд са водом и хтедох да се напијем без благослова старчева. То опази отац Логин и разумевши сотонску борбу самном одмах уста, задржа ми руку и нареди ми да седнем. Затим приђе суду у коме је била вода, прекрсти га и седе. У томе поче ђаво у суду шумити и викати: "О тешко мени, тешко мени ! О куку мени, изгорех. Ослободи ме зли старче и нећу се више вратити овамо. Хтедох другог да уловим али сам у замку падох". Чувши ово ја се сав промених и почех дрхтати. Старац приђе суду и рече ђаволу: "Тако ми Господа Бога мога Исуса Христа нећеш изићи одавде док не кажеш све преваре и лукавства твоја". Ђаво му одговори: "Старекањо, дај ми да изиђем". А Логин рече ученику своме Пионију: "Чедо узми, дашчицу и пиши све што од овога неваљалца и лукавога беса изиђе". Он узе дашчицу и поче писати. Тада поче бес кукати и говорити: Ах беда ! Ја сам један од бесова који се са Хришћанима монасима и свештеницима бори, досађујући им. Смућујем испоснике и пустињаке, а особито оне који ми се покоравају. Ја сам који подстичем на узалудан гњев и у гордост бацам и кавгу свађу - замећем и наводим да један другог клеветају. Ја сам онај који помрачујем њихов ум и окамењујем срце њихово. Ја сам онај који их у време молитве збуњујем, потамњујем мисли њихове, скрнавим савест њихову, протежу се у цркви, маштају, лете им мисли које куда, старам се да брзо говоре молитве. Ја сам који при певању у тугу бацам и дремеж и спавање стварам им и у лењост стављам те траже себи подупираче или наслон (кад су на молитви) Ја сам онај који за време молитве утичем на њих те се смеју и друг с другом разговара, Ја сам онај који за време певања побуђујем тело и узнемиравам те често излазе напоље и друг друга клевета. Ја сам који их на блуд наводим и похоту порађам у њима и у прељубу приводим. Ја их на неумереност у јелу и пићу наводим те и тако стварам замке блуди. Ја наводим на среброљубље и на осорљиве одговоре и старам се да друг друга мрзи, да лаже и празне речи да говори а у исто време учим их осуђивању. Ја недам да се измире, који су завађени, да не би духовно живели. Ја порађам у њима таштину, гордост те постају бестидни и без страха, нетрпељиви и самовољни. Ја терам монахе из манастира у манастир, прогоним их од места до места и од вароши до вароши. Ја порађам лажна маштања у сну порађам и саветујем да из манастира оду, да свога учитеља презиру, и да верују у снове као у истините и хулне речи у срца њихова сејем. Застрашујем их и слабим њихове душе, учим их превари, лицемерју и да угађају људима а не Богу. Учим их ласкавости, непокорности, непослушности и гунђању. Ја их саветујем да се лепо облаче и намештају, бање и лекаре да посећују, не дам им да се перу од грехова и учим их да тајно кријући једу и да се не исповедају. Не дам им да се перу од грехова ни да у чистоти живе. Упућујем их на празновање празника по светском и на прождрљивост и пијанство. Ја им уливам високоумље и пометеност и утичем да траже старешинство над другима. Уливам им у разум да су они паметни, мудри, и да би други требали да их сматрају за свете, паметне, учитеље а при том и да новаца имају а да презиру врлине. Ја их учим да се куну а да заклетву не одржавају. Ја наводим људе рукоблуду (онанисању) и на стидни блуд наводим. Од тога жртву примам у онаказивању деце. Ја их подвргавам посту и труду више њихове моћи и снаге, у јарост их бацам и болест на њих наводим па због болести гоним их да једу месо, да се у бањама купају и да се с блуди дотакну исцељења ради. Ја сам онај који их сметам у раду и учим лењости па после их упућујем да просе и туђим се знојем хране, те тако им стварам кривицу за коју ће на страшном суду одговарати". Поред овога било је још разних начина којима зли дух вара народ неверни и маловерни.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ - ЈЕДНОЈ МАЈЦИ: О КРАЉИЦАМА ЛЕПОТЕ

Јављате ми с безумном радошћу, да Вам је ћерка изабрата за краљицу лепоте. Па као да очекујете, да Вам и ја честитам. Мене је стид о том и писати, а место честитања изјављујем Вам дубоко сажаљење. Не знам зашто још кажете у писму:"Мојој ћерки као образованој девојци то веома ласка"? Јер шта да се рече о образованим и необразованим у наше дане? Међу многобројним савременим кризама криза образованости је једна међу главним. Ко зна, да ли се може назвати образованом једна варошка дама пре него једна стидљива чобаница у планини! Ту се никад неће доћи до сагласности док год се не вратимо на народни појам образованости, и не кажемо, у хармонији са многомилионим гласовима народним:образован је онај ко има образа. А ко нема образа, није образован, па ма где живео, ма какав положај заузимао и ма колику гомилу знања у глави носио. У нашим шумадијским селима о лепоти се шаптало а о карактеру гласно говорило. То је долазило од дубоког сазнања народног, да је лепота нешто пролазно и од човека независно, док је карактер непролазан и од човека зависан. Знате ли народну песму о Милици девојци? Како је дивно одговорила неким ласкачима: Нисам вила да збијам облаке Но девојка да гледам преда се! Бирање краљица лепоте модерни је обичај старих латинских народа. У ствари то је само једна вешто прикривена трговина белим робљем. Јесте ли пратили судбу многих краљица лепоте у Европи? Како језиво! Дивљи бракови, ванбрачна деца- бедна деца!- сензационалне брачне парнице, самоубиства. Ево вам рубрика, у које се обично уписују краљице лепоте! Па зар и Ваша ћерка... боље да сте јој дали да чита запис о јуначкој погибији оца јој на Церу планини него што сте је извели на шарено и опасно биралиште. Ко Вам може јамчити, да се Ваша велика радост ускоро не обрне у неисказану жалост, и у стид, стид да ћете се закључавати у соби и рукама крити лице од јаркога сунца? И Ви ћете знати да се комшилук злобно кикоће, и то ће Вам још више срце парати. Од свих искушења, које човек има да савлада на самом себи, лепота је свакако најнеодољивије искушење. Њој су одолеле света Катарина и Варвара и Анастасија и Петка и многе друге, које су сазнале у себи једну узвишенију красоту од оне на себи. Али да ли ће јој моћи одолети Ваша ћерка, која нема неке јаке духовне визије, и која је уз то драговољно изашла једном на трг лепоте? Нека би дао јаки Бог! Но лепота као и богатство- још више од богатства- води охолости, а охолост је глечер са кога се неминовно суља у паклени бездан. Американски трговци филмова пронашли су сасвим произвољно, из своје главе, а ради боље трговине- да је издајник Јуда био најлепши од дванаест апостола. То се наравно ничим у свету не може доказати осим ваљда једино свршетком Јудиним. Као што сте свакако чули и читали, његов свршетак био је сличан свршетку неких модерних краљица и краљева лепоте. Тај"лепи" Јуда пошто је издао Сина Божијег сишао је у поток и обесио се.И бацивши сребрнике у Цркви изађе, и објеси се. Ко далеко оде у шетњу с ђаволом тешко се враћа на прави пут. Шта да Вам саветујем? Удајте ћерку што пре; и то што скромније то боље. За неког фурунџију или кондурџију. Наравно, ако би ови честити људи решили се, да приме на себе такву одговорност. Тако се можете надати, да ћете доживети да се радујете својој законитој унучади, и Богу да благодарите. По Својој свемоћи Створитељ може задржати човека да не падне на клизавом путу, којим се по незнању или слабости упутио. Нека би Он био на помоћи Вама и онима које Ви највише волите у свету- деци Вашој!

ОТАЦ ТАДЕЈ - О МАГИЈИ

Магија делује тамо где нема молитве ни чврсте наде у Бога. Једном приликом ми је дошла једна млада жена. Завршила је политичке науке, али је јако побожна. Удала се за лекара, човека који је већ (био) ожењен. Само је месец дана био у браку кад га је прва жена напустила. Њен муж има старијег брата који је исто лекар. Он се три пута женио и све три жене су га напустиле. Њихова мајка је исто лекар и професор медицинског факултета. Она живи са сестром и бави се црном магијом. Ретко долази код сина. Међутим дошла је једног дана љута и рекла снаји: Ја сам отерала ону жентурачу од свог сина, али теби не могу ништа. Мађијом тера духове злобе да досађују снаји како би она напустила мужа. Али та жена је молитвеник, ревнује за Господа. Пошто јој дух злобе ништа не може, враћа се на бабу. Зло се враћа на оног који га је послао, па се њему свети. Након тога када је дете проплакало, баба је опет дошла и питала снају: - Да ли онај билмез воли своје дете? - Како не би волео? - Значи још га воли. Улази син. Плаче и каже жени: Знаш, не мили ми се да уђем у стан. Знам да ми све ово чини мајка, али ништа не могу... Сваки човек има слободну вољу за опредељење. Дато нам је расуђивање да видимо шта је добро, а шта зло. А, пошто ми нисмо савршени, Господ дела кроз Своју Свету Цркву. Свештеник може бити лошег понашања, лошег живота, али он не сме причати нешто ван онога што Света Црква проповеда. Духом Светим руковођена Света Црква! Али, наши спиритисти неће да слушају шта им се каже у Цркви, него шта им се каже на њиховим молитвама, на њиховим сеансама. То они извршавају. Ватрено извршавају. Они их окупирају тиме што чине многа добра дела. Ми смо позвани да чинимо добра дела, али се не спасавамо делима. Јер, кад

бисмо се спасавали делима, не би било потребно да Господ дође да нас спасава. Ми смо позвани да будемо такви. Ми се само милошћу Божијом спасавамо. Благодат Божији нас спасава. Господ нас спасава. За дела добродетељи ми добијамо награду, али спасење је Господње.

ПОУЧНА ПРИЧА - ИЗГОВОРЕНА РЕЧ

Једна млада жена је једног дана рекла нешто чиме је увредила своју најбољу пријатељицу. Она је одмах зажалила, и направила би све да повуче своје речи назад. Она је то рекла импулсивно, у моменту непажње, уз то да су биле тако блиске, није ни помислила на ефекте својих речи раније.

У настојању да оповргне оно што је урадила, отишла је код једне старе мудре жене. Објашњавајући ситуацију, и упитавши за савет. Стара мудра жена послушала је стрпљиво трудећи се да одреди колико је искрена ова млада жена, колико је стварно желела да испави ситуацију.

Мудрица је рекла, “Требаш учинити две ствари да би могла исправити ствар. Једна од њих је екстремно тешка. Вечерас, узми своје најбоље јастуке од перја, и отвори у свакој од њих мале рупе. Онда, пре изласка сунца, мораш поред сваког прага у градићу ставити по једно перје. Када завршиш први корак, врати се опет мени и рећи ћу ти другу ствар.”Млада жена се вратила кући да се припреми за свој посао. Целу ноћ је провела идући са једног у други праг. Прсти су јој се смрзнули, док је ветар био много оштар. Међутим она је ишла даље тамним улицама..

Након изласка сунца, млада жена се вратила код старе мудрице. Она је била исцрпљена, међутим осећала је олакшицу да ће њен труд бити награђен. “Моји јастуци су празни. Стављала сам испред сваког кућног прага по једно перје.”
Сада, рекла је стара мудрица, “Иди назад и напуни своје јастуке назад и све ће бити као раније.”Млада жена је била ошамућена. “Ти знаш да је то немогуће!” Ветар је сигурно одувао перја након остављања испред прагова! Ниси рекла да требам то покупити назад! Ако је ово твој други захтев, онда ствари неће никад бити исте.”

То је истина, рекла је мудрица. “Никад не заборави. Свака твоја реч је перје у ваздух. Једном казано, никакав покушај, ма колико био искрен неће вратити речи у твоја уста. Изабери добро твоје речи, и добро их чувај у присутности оних које волиш, зато запамти да једна добра реч може да греје три хладна зимска месеца.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ТЕСКОБА ЈЕ ОД НЕЧАСТИВОГ

- Старче, мирјанима који живе духовно, тешко пада, када се увече касно враћају са посла уморни, да читају Повечерје и није им свеједно.

- Када се враћају тако касно и кад су уморни, не треба никако да се присиљавају и са напетошћу да читају молитву, већ нека себи са усрдношћу кажу: "Ако не можеш да прочиташ цело Повечерје, а ти прочитај половину или једну трећину",а следећи пут нека покушају да се не замарају много на послу. Нека се труде, колико могу, са усрдношћу, и нека се поуздају у Бога, а Бог ће дејствовати. Ум нека им увек буде уз Бога. То је најбољи начин промишљања Бога [богомислије].

- Како, старче, изгледа у очима Божијим прекомерно подвизавање?

- Ако се чини са усрдношћу, човек се томе радује, радује се и Бог своме усрдном чеду. Ако се топи од љубави, из његовог срца тече мед. А ако се сустеже од себељубља [егоизма], мучи се и пати. Један човек, који се самољубиво трудио и препун тескобе и напетости упињао док је читао молитве, рекао је: "О Христе мој, много су ти тесна та врата! Не пролазим ја туда!". А да се трудио са смирењем, сигурно му не би била тако тесна. Сви они који својељубиво приступају постовима, бдењима итд,, муче се и немају никакве духовне користи, зато што млате ваздух, а не демоне. Уместо да изагнају искушења, примају још и већа, и логично је да наилазе на многе потешкоће у свом борењу, и да осећају како се даве од напетости. Они пак, који се много труде, али уз велико смирење и са великим надама у Бога, њихово срце се радује а душа добија крила.
У духовном животу потребна је пажња. Када духовне људе покреће сујета, остаје им празнина у души. Нема пуноте, срца им не добијају крила, и што више расте њихова сујета, тим више расте и она празнина у њима, и још више се муче. Тамо где има тескобе и очајања, тамо је духовни пут клизав. Немојте ни због чега бити напети. Напетост долази од нечастивога. Када видите напетост и тескобу, знајте да је ту свој реп гурнуо "покварењак". Ђаво никада не удара контру, него ако код човека постоји нека тежња, или склоност, он га погура, како би мучио и заварао човека. На пример, осетљивог човека чини још осетљивијим. Када имаш настројење за метаније, он те тера да их правиш много више него што можеш да издржиш. Тако, ако су ти снаге ограничене, осећаш извесну нервозу јер не можеш да их урадиш до краја, те ти он тако затим ствара тескобу коју у почетку прати благо очајање које се потом продубљује... Сећам се својих почетака као монаха; једно време, чим бих легао да спавам, кушач ми је говорио: "Ти спаваш? Устај! Толико људи трпи и у невољама је, толикима је потребна помоћ...". Ја бих се дизао и правио метаније, онолико колико сам могао. Чим бих потом изнова легао у кревет, поново би почињао: "Толики се муче а ти спаваш? Устани!" Ја бих се опет дизао. И тако, све док нисам доспео дотле да кажем: "Ах, како би било добро кад би ми се ноге одсекле! Имао бих оправдање да не могу да правим метаније". Тако сам један Васкршњи пост на једвите јаде издржао, управо зато што сам приморавао себе више но што сам могао да издржим.
Када приликом своје борбе осећамо тескобу, треба да знамо да се не крећемо у простору од Бога благословеном. Бог није тиранин који би нас давио. Свако треба усрдно да се подвизава, у складу са својим могућностима, и да негује у себи усрдност, како би се у њему развила љубав према Богу. Тада ће се напрезати из усрдности, и тек ће тада његов труд, то јест метаније, пост и остало, бити чисти изливи љубави, и само ће тако човек напредовати духовно осокољен.
Дакле, човек не треба да се подвизава са болесним цепидлачењем, па да га после гуши тескоба док се бори са помислима, већ треба упростити борбу и надати се у Христа а не у себе. Христос је сав љубав, доброта и утеха, и Он никада не гуши, већ је у Њега изобилан кисеоник, божанска утеха. Једно је истанчано духовно делање, а друго болесно цепидлачење, које гуши дубоком унутрашњом тескобом, што опет произилази из спољашњег приморавања без расуђивања и глава тако пуца од главобоље.

- Старче, какав приступ треба да има човек, који по својој природи много размишља и од свог мозга захтева много напора, да се не би умарао?

- Ако се човек понаша простодушно, онда се не умара. Ако у њега макар и малчице уђе себељубље, он се устеже, како не би начинио какву погрешку, и тако се умара. Није то тако важно. Нека и учини понеку грешку и нека буде изгрђен. Ово о чему говориш, може се оправдати, на пример, код једног судије, који се стално сусреће са тешким предметима и у страху је да случајно не донесе неправедну пресуду и тако постане узрок кажњавања невиних душа. У духовном животу јавља се главобоља онда када човек носи одговорност, а налази се у безизлазној ситуацији, зато што неку одлуку треба да донесе, а та одлука ће сигурно бити на нечији терет, а са друге стране, ако не донесе никакву одлуку, тада ће други претрпети неправду. Значи, када човека непрестано пече савест. Ти, чедо моје, пази да не чиниш никакво духовно делање мозгом, већ срцем. Исто тако, да не приступаш ниједном послу без претходног смиреног уздања у Бога, зато што ћеш се у супротном мучити бригама и неизвесношћу, мозак ћеш замарати и осећаћеш се душевно веома лоше. У претераној забринутости се обично крије безверје. Али, исто тако претерана забринутост може произилазити и од гордости.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - О УМНОЈ МОЛИТВИ

Умну молитву врши само онај ко је задобио благодат Божију. Њу не треба вршити уз размишљање ове врсте: "Хајде да је научим, да је освојим, да је достигнем", јер нас то може одвести у егоизам и гордост. Потребно је искуство, духовна чежња, али не мање и разборитост, пажња и трезвеност, да би молитва била чиста и богоугодна. Довољна је једна помисао: "Узнапредовао сам", па да све пропадне. Што да се гордимо? Немамо ништа што је наше. Ово су осетљиве ствари.

Молите се, но при том не уобличавајте у свом уму слике. Не замишљајте Христа! Свети Оци су наглашавали како молитва треба да буде без икаквих слика. Стварањем слике, уз помоћ уобразиље, ступа се на клизав терен јер се отвара могућност да се у слику убаци неки други призор. Могуће је, такође, да се умеша нечастиви, па да изгубимо благодат.

Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-овамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Не мисли ни на шта осим на речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христу. Изговарајте молитву благо, лагано, неусиљено. При том је не изговарајте непрестано, него када сте за њу расположени и кад у вама влада атмосфера умиљења, која је дар божанске благодати. Без благодати подвргаваш себе аутохипнози, а можеш и да доспеш до виђења лажних светлости, до прелести, односно самообмане и душевне поремећености.

Молитву не треба вршити на силу, као терет и обавезу. Приморавање на молитву може да у нама изазове отпор, да нам нанесе зло. Многи су се разболели вршећи молитву Исусову јер су вршили под таквим притиском, на силу. Нешто се збива свакако и онда кад молитву Исусову вршиш силом, али није то здраво. ... Није потребан никакав напор кад у себи имаш божанствену љубав. Где год да се налазите, било да седите на столичици, било на столици, било у аутомобилу, било где, свуда, било да идете улицом, или сте у школи, или у канцеларији, на послу – свуда можете да изговарате молитву речима: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", и то благо, без притиска, без принуде.

Не везујте се за место! Све је у љубави према Христу! Ако ваша душа, са осећањем обожавања Личности Христове и са духовном жудњом за Њим, понавља ових пет речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", онда ће их она понављати незасито. То су речи којима се никада не можемо до краја заситити. Изговарајте их читавог свог живота! Оне крију у себи тако много духовних благодатних сокова!

O ПОДМИТЉИВОСТИ

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ

"Код стараца је писано
све док постоји жеља за давањем и узимањем, не очекуј мира"
(св. Теофан Затворник).

Узроке подмитљивости треба тражити у неколиким пороцима: лажљивости, среброљубљу, егоизму, таштини и гордости. "Жудња за личном добити крије се у свим народима, од највиших до најнижих слојева - писао је руски философ Иван Иљин ... болест подмитљивости се шири по свету као права епидемија... оно што привлачи, растаче и развраћа уопште није само злато и "девизе", него и лични успех, лична каријера, свако политичко и новинарско 'напредовање', почаст, власт и закулисни утицај. Једном речју, све оно што издиже човека изнад гомиле, дајући му могућност да 'фигурира', да се узноси и ужива".
Код нас се данас продају судије и професори, дипломати и политичари свих нивоа, уметници и лекари, људска тела, па чак и делови леша (трансплантанти). А да се и не говори о вишемилионској армији чиновника која као и пре живи углавном од мига, злоупотреба и свих могућих поклона. "Повољни" услови за све то, јесу полуозакоњена лажљивост у државним размерама, смешно ниске зараде државних чиновника, губитак савесности, побожности и поштења.
Истинити подвижници светости и благочашћа нису се продавали ни за каква блага, већ су напротив, презирали сваку корист и богатство, нарочито оно стечено неправедним путем. Јудина подмитљивост ушла је у историју свих времена и епоха као символ највеће духовне катастрофе која је довела до злочина пред целим човечанством.
"Новцем треба владати као што доликује господи - тако да ми владамо њиме, а не он нама" - писао је један од васељснских учитеља Цркве, св. Јован Златоуст.
Једна данас тако раширена врста подмитљивости, као што је поткупљивост, у стара времена у Русији се називала лихварством. Овај порок у друштву се дубоко презирао, па чак ни у чиновничкој средини није био нарочито широко распрострањен, о чему сведочи изузетно мали број судских поступака тим поводом у предреволуционарној Русији. "Лихварство је страст крајње изопачених људи код којих се крије у срцу безбожност" - писао је руски светитељ Тихон Задонски који се и сам одликовао нестицањем.
У Светом Писму се каже да лихвари неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10). Старозаветни пророк Јелисеј одбио је да узме новац понуђен за лечење, а његов слуга Гијезије који је тајно узео сребро био је кажњен тиме што је оболео од губе (4 Цар. 5:2027). Подмитљивост често изазивају људи који су навикли да живе по законима поткупљивања и подмићивања. На Западу се овакве појаве називају корупцијом и однос према њима је веома строг, без обзира на личност која је ухваћена у махинацијама и нечасној игри. (Сетимо се бурних процеса у САД, Италији или Немачкој, где су на оптуженичку клупу доспевали чак и чланови владе.)
Међутим, од непосредне неумешаности у реални поступак далеко је важнија душевна склоност која искључује непоштену и лажну погодбу. Али како је то тешко васпитати у себи, када "овај свет" живи по својим подлим п користољубивим законима. Придржавајући се принципа праведности, човек се брзо у очима своје околине претвара у белу врану, постаје отпадник, и као да почиње да "испада" из света. Па ипак, хиљаду пута су у праву они који се, без обзира на моду времена ("сви сада тако живе") и лажне претпоставке труде да свој живот ускладе са савешћу и живе по еванђелским заповестима. Ради тих људи се можда и одржава у животу човечанство на земљи. Њима припада будућност.

OTAЦ ТАДЕЈ - О МОЛИТВИ

„А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. (Матеј 6-6) Јака вера у човеку неминовно изазива и тражи молитву, дугогодишња јака молитва, свакако, уроди љубављу. А циљ људског живота и није ништа друго него како очистити своје срце да оно пропева радошћу. Молитва срца води тако радости срца. А радосном човеку ништа није тешко јер је пун љубави. Безазлени, простодушни, неоптерећени бригама овога света брзо примају Божански огањ ради непрестане молитве. Али ми који желимо да сазнамо шта је ово а шта оно, ми смо се натоварили овосветским бригама и интересима. Треба тога да се ослободимо, Најмањи трун смета виду, тако исто најмања брига смета молитви. Молитва потребује апсолутно безбрижан живот. Кад се извежба човек да све што ради ради од срца, ради са вољом онда ће човек бити молитвен а посао ће да му иде. да се обновимо. А не можемо сами то, треба Дух Свети да сиђе у срце. Док смо у простодушности сједињени са Господом, мудрост овога света не улази у нас, него истиниту мудрост и истинито знање добијамо од Господа. Уколико се душа постепено смирује, утолико јој се откривају тајне небеске. Смиреноме и кроткоме откривају се тајне свега што нас окружује, он схвата много дубље од оних који су годинама студирали мудрост овога света. Јер је у Богу тајна и све док они мисле да су нешто стекли и да нешто знају, све дотле не може истинита мудрост Божанска да уђе у њих него им се само површно, према труду, даје откривење у медицини, физици... У молитви првенствено треба да се има пажња. Без пажње, молитва не вреди ништа, али ако се сасвим остави онда је још теже. Значи - труд! Али, ми стално скрећемо пажњу на нешто друго. Свети Оци су се молили да их Господ избави од заборава молитве. Испред молитве треба да иде напред, да стражари, пажња. Без пажње ако се молимо, онда се не молимо истином, нити духом. Кад је пажња, знамо шта тражимо шта се молимо, са нама је концентрисана пажња, са речи које изговарамо. Кад се обратимо човеку да нам нешто учини и знамо да је он моћан да нам то учини, ми се обраћамо такорећи целокупним својим бићем и молимо га: да ми то и то учиниш, знам да си могућан да ми то учиниш. Значи ми смо потпуно уверени и молимо га. Али ми се често пута молимо без пажње, реда ради и сматрамо да смо се молили, а у ствари нисмо били присутни на молитви него смо мислили на нешто друго. У сваки посао да се унесемо са Господом. Јер, непријатељ стално извлачи из ума: Где смо били, шта смо радили, шта смо чули, чак све од детињства, па то онда врази све комбинују а ми мислимо да је све то наше. Они имају читав регистар нашег живота: Шта смо чинили и како се понашали. Зато нам је потребан веома велики напор да се срцем приближимо Господу и да стално са Њим боравимо. То је радна молитва. Поред радне, постоји и благодатна молитва. Она се добија као дар од Господа. Видећи наш труд да желимо свим бићем својим да се сјединимо са Њим, одбацујући све овосветске жеље, Он нас постепено очишћава од брига овога света, од привезаности за земаљске ствари и доводи душу у смирење и простоту: Да не прима к срцу увреде него шта год се дешавало да се смирава. Значи, постепено се очишћава душа да прими Божански огањ да би се непрестано молила Духом Светим. Молити се треба као отац Јован Кронштатски који је пажљиво читао молитве и на понекој речи осетио би да му се срце загрејало а у души разлио мир и радост. Речи молитве треба изговарати с вером да нас Господ гледа и слуша. А кад се за време молитве нешто подигне у срцу, „ухватите то и држите, задржите се на томе - стојте у томе". Кад осетимо погодно расположење можемо прекинути ћутање срца вршењем Исусове молитве. Она је у почетку гласила: „Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме!" Ако можемо, изговарајмо Исусову молитву са осећањем. Ако пак не можемо, покушајмо да срцем припаднемо Богу како знамо и умемо и задовољимо се ћутањем пред Господом. Уколико немамо искусног духовника да руководи нама, опасно је принуђивати себе на унутрашњу молитву. Био сам још сасвим млад послушник када сам почео. Отац Амвросије ми је рекао: „Шта год да радиш, непрестано говори у себи - „Исусе Сине Божији, помилуј ме!" Био сам дечак и свим срцем га послушао. Сваког дана бих исповедао оцу духовнику шта се унутра у души догађало а он ме је саветовао шта да чиним. После извесног времена осетио сам да заједно са ваздухом који удишем молитва „улази у срце". Током времена, молитва је почела и сама од себе да се врши у срцу. Но, после је мој духовник умро и много година сам провео у великим душевним мукама. Ишао сам код појединих духовника, тражио савет, али ни то није помагало. Тако је било све док нисам прочитао „Пут спасења" од Теофана Вишенског и Господ је помогао. Кад нема никог од људи да нас утеши, онда Господ и кроз књигу долази да обрадује душу. Треба вежбати. И молитва је вежба. Исусову молитву треба свако да упражњава. Она Гласи: Господе Исусе Христе, сине Божији помилуј ме грешн(ог)у. То кад се извежба свакодневно, стално, кад она почне сама без твоје воље, без твоје жеље, кад она пређе у навику, то је невероватна снага - Божанска, осећаш мир и радост, радост неисказана. Сам се чудиш шта је то, све ти је мило, све ти је добро, хоћеш све да дотакнеш и што год гледаш све ти изгледа свето. Ето Божанске благодати која се даје човеку независно од наше воље и од наше жеље, то само по себи иде. Треба се молити што више и готово на сваком месту. Но, јасно је да том приликом хришћанин не сме личити на фарисеја који чак и свој лик преобрази да би га сви запазили. Свети Оци кажу: Молитва потребује апсолутно безбрижан живот. Ми се расејано молимо. Ми се нисмо предали вољи Господњој, све мислимо да ми морамо размислити о свему и да Господ има много других брига са целим светом и васионом. Питамо се: „Да ли ће Он о нама размислити или неће?" - значи, мало је вере у нас, немамо поверења. А, Господ размишља о свему. То значи да сваки догађај, свака најмања ситница што се дешава око нас и са нама, свуда

указује на промисао Господњу и допуштење Његово. Ништа у космосу не бива без промисла и без допуштења. Све што је племенито и узвишено, промисао је Божија. Све што видимо хаотично, Он зна зашто је тако допустио и докле је допустио. Да гледамо тако као да је Он свуда присутан. Видите, када будемо тако живели, значи свуда, стално у присуству Господњем, сваки наш рад биће од срца. Не радимо људима, радимо Богу! Сваки посао је Божански, од Бога. Онда нећемо бити резервисани. А докле год код нас буде резервисаности, нисмо способни за Царство Небеско. Зашто нисмо способни? - Зато што смо ми овде подвојени Сатани. Кад се молиш, добро обраћај пажњу на оне речи које изговараш. Ту да ти буде пажња. Јер ум је способан да представља свашта. Човек, када је у молитви, он и не мисли - као да он и не представља ништа. Свети Оци и кажу тако, кад се моли, човек треба да има Свети Оци кажу да је најтеже молити се, али кад се ревнује и кад се пре броди саможаљење онда срце заволи молитву и онда ти је стално кратко време за молитву.

Молитва је дисање душе. Зато непрекидно треба да будемо у молитви. Молитва је црпљење енергије од извора живота. Господ је и отац и мајка која те чува и храни. Да се научимо да будемо непрекидно са њима и стално црпимо храну живота. такву мисао да никога нема на овом свету. Само он и Бог, и он се обраћа Богу. Никога нема. У васиони нема никога, само њих двоје, разумете? То је опет представа. А не да се окрене себи, јер кад се окрене, мисли о својим потребама тако ми сами себи највише и сметамо. Не сметају нама други, него ми сами сметамо. Највећа смо препрека сами себи. Ми мислимо: „Зло је тамо напољу, оно кружи тако само, али ако не би ми имали зло, не би се оно закачило за нас". Зло је унутра у нама. Није оно криво, него смо ми криви што смо пореметили мир. Нисмо сачували мир. Неко нам тамо прети, оговара нас. Нека, има слободну вољу, нека ради свој посао, а ми имамо свој посао - да чувамо мир. Молите се без престанка, наређује апостол. Унутрашња молитва, она је труд самога човека. Јер кроз молитву се човек приближава срцем Господу, а пали духови гледају да га вежу за било какав овоземаљски предмет. Не заборавимо никако да све што можемо да урадимо на себи да бисмо се спасли и ушли у Божије царство, овде је на земљи урађено. Чим пређемо „с оне стране", немоћни смо да било како себи помогнемо. Тада помажу само молитве живих за нас. Зато се треба стално сећати наших умрлих и за њих се молити јер Бог слуша наше искрене молитве за умрле и оне им помажу.

ПОУЧНА ПРИЧА - ОДУСТАТИ ЈЕ ЛАКО

Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Господ му рече да за њега има посао који мора обавити, и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом. Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка од заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.

Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цео дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђаво се одлучи умешати. Почео је га је саветовати: “Већ предуго времена гураш тај камен, и још се није померио. Зашто се мучиш ради ничега? Ионако га никад нећеш помаћи. “Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. “Зашто бих се толико мучио око овога?” Мислио је. “Једноставно ћу уложити нешто мало времена, и минимум труда, и то ће бити сасвим довољно.” И тако је то намеравао да учини, но, ипак је одлучио помолити се и изнети своје муке Господу. “Господе”, рече, “дуго сам и напорно радио у твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене затражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам помакао камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам? “Господ му сажаливши се, одговори: “Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помаћи. Твој задатак је био да гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, је ли заиста тако? Погледај се. Твоје руке се снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред отпора ти си много порастао, и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, да померим камен.”

Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити сопствени ум како би одгонетнули што Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.

СВЕТИ ИСАК СИРИН - ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈЕ

Хришћанин је дужан да испуњава све заповести Божије, не правећи поделу на мале и велике. Јер, све њих нам је дао Христос за наше спасење. Да су неке биле сувишне, не би нам их давао уопште. Пошто нам их је дао, значи да треба све да их изршимо, без изузетка. И да не говоримо: "Ова или она нису баш тако важне." Неки говоре, на пример: "Једна мала лаж није велики грех". Не, грех је као и сваки други, јер је Христос рекао да је Он Истина, дакле, није дозвољено онима који хоће да се уподобе Христу, никаква лаж мала или велика.
Циљ доласка Христовог у свет, јесте да нас спаси пошто најпре очисти душу нашу од свакога греха и ишчупа из нас злобу која нагриза душу и одузима јој небеску лепоту. Заповестима својим, Бог хоће да поврати душу нашу у њено првобитно стање, када је била чедна и чиста, као што је изашла из руку Његових у часу стварања.
Ко се труди да испуни у своме животу заповести Христове, он Га заиста воли, као што рече сам: "Ко има заповести моје и држи их, он ме истински љуби" и "прославићу га једнога дана у другом моме доласку".
Заповести Божије треба да испуњавамо, не из страха од казне, нити очекујући некакву награду, него само из љубави према самоме Богу. Ако испуњавамо у своме животу заповести Господње, видеће људи наша добра дела и прославиће се Небески Отац наш. Заповести Божије нису тешке за оне који љубе Бога, како је потврдио сам Господ говорећи: "Јарам је мој благ и бреме је моје лако".
Онај ко укида и најмању заповест Христову, најмањи ће се назвати у Царству Небеском. Заповести Божије су лекови које нам је Он дао да би излечили страсти душе наше. И када користимо лекове заповести Божијих, поново задобијамо наше душевно здравље. И треба да схватимо да без извршења заповести Божијих не долази у нас душевно очишћење. Оно је прави пут којим су ишли сви светитељи. Према томе, не тражимо други начин да се приближимо Богу, мимо онога који нам је Он сам дао божанским и светим заповестима Његовим. "Бесплатна благодат" даје се подвижницима законитог пута врлина, онима, дакле, који се труде и подвизавају да трпљењем и упорношћу испуне заповести Господње. Чистота душе и приближавање Богу, захтевају духовни напор. Богаташу који је питао како да наследи живот вечни, Господ је одговорио: "Држи заповести".
Омрзнимо, дакле, грех и настојмо да целог живота испуњавамо заповести Господње, јер то је наша душевна корист и "кључ" Царства Небеског.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ - ПИСМО СВЕШТЕНИКУ У ПЛАНИНИ

Разабрао сам твоје муке и страдања. Најпре си био добар свима, па и учитељу и председнику и осталој “господи сељацима“, како би рекао покојни поп Тадија. Сви су се они с почетка умиљавали око тебе, да би те придобили за своју партију. Чак и у цркву су ишли уредно, но не ради Бога и душе, него ради партије. Кад су видели, да се ти недаш никако увући у партију, они су те омрзли, та “господа сељаци“. Веома су те омрзли, онако како могу мрзети беспослени људи, којима је оговарање и ћаскање у механи најмилије занимање. Како ти ниси хтео никако у механу – у ту њихову модерну синагогу – то су и они престали долазити у храм Божји. Немајући друга посла, они седе у механи и, поред оговарања, баве се изнуђивањем потписа. Тако су спремили тужбу на тебе с многим потписима “у име целе парохије“. И ти се сад жалиш и јадаш. Заиста је за јадање, кад се и у тако чистој планини поток замути. А он може да се замути ако не од блата, а оно од трулог лишћа.

Ипак, не јадај се, него – радуј се! Радуј се, што су те омрзли ради Христа. Знаш ли, чије су ово речи: Ако свијет на вас умрзи, знајте да на мене омрзну прије вас? Не може тама волети светлост. Не могу заслепљени партизани бити великодушни. Тешко свештенику кога воле безбожници. Познавао сам једног свештеника, који ми се хвалио, како га сви парохијани воле. Упитао сам га – има ли безбожника у вашој парохији? Има – одговори он. Онда сам му рекао – ако вас сви парохијани воле, ви нисте добар свештеник. И заиста, сазнао сам после, да он и није добар свештеник.

Ево да ти наведем, како су свети мужеви мислили о мржњи света према себи. Блаженог Јеронима ружио је и пљувао цео Рим, како пагански, тако једним делом и хришћански. А он је записао: „Ја сам благодаран Богу мојему, што сам се удостојио мржње света.“ Па онда додаје: „Они ме називају разбојником, а ја, слуга Христов, примам то. Они ме називају мађионичарем; тако су Чивути називали мога Господа. Називају ме варалицом; тако су називали апостоле.“

Ето како је мислио један велики хришћански учитељ. Уствари, сви су свеци тако мислили и осећали. Хоћемо ли сад ја и ти да се правимо већи свеци од великих календарских светаца? Не – него смерно и стрпљиво примимо поругу света, не као поругу, него као орден. Јер за нас је орден све оно што је Син Божји поднео, па се и нама то да. Или ћемо да пишемо тужбе “за увреду части“ оном истом свету, који нас мрзи? Никако – него да све узнесемо и ставимо пред престо Вечног Судије.

Радуј се, дакле, и весели се Господом својим Исусом Христом, поруганим и васкрслим, чији си ти достојан слуга.

ПОУЧНА ПРИЧА - СВЕТИ САВА И УДАВАЧЕ

У старо време, кад су кроз народ свеци ишли удружи се Свети Сава са једним светитељем. Они су обилазили села и градове. Једном дођу у кућу веома богату. У кући била је удавача девојка добра, предусретљива, и сваком је била готова добро да учини. Девојка је путнике радо примала на конак. Шта је год имала најбоље, то им је за вечеру дала. Уморне путничке ноге опрала је и одмах им прострела душеке. Кад је зора сванула, дигла се девојка, спремила прекусак, забркала кафу и спремила воду у љегену да мусафири умију лице. Кад су из куће одлазили, рекне Свети Сава девојци: "Е, девојко, Бог ти црну срећу дао!" Девојка се изненади. Овај светац, друг Светог Саве, сав цепти од љутине, само не може пред девојком ништа да му каже.

Дођоше у једну другу кућу. Куцају а нико им не отвара. Свеци су већ хтели да пођу, али се доскора чу тресак по обору. Отвори им крмељива, поцепана и каљава девојка. Девојка им ништа не рече. Они дођоше код огњишта. Колико је девојка лена била, поче великом куком да дохваћа за госте троножне столице. "А де ти је мајка, девојко?" питао је Свети Сава. "Отишла је у чаршију да купи луча. Шта ви хоће моја мајка?" набусито говораше девојка. Видеше свеци да немају шта чекати и дигоше се да иду. На вратима од обора окрену се Свети Сава девојци и рече: "Е, девојко, Бог ти дао белу срећу!" И отидоше. Другар Светог Саве толико се наљутио, да више није хтео да иде са њим. Он му је почео да говори: "Ово ли ти је правда што је народу делиш! Оваквих праведника досада ко памти? Шта би требало да оној првој кажеш: Бог ти дао белу срећу, а ти црну; а овој црну, а ти рече белу. "Чекај још мало да изађемо изван села, па ћу ти казати зашто."

Кад су били у једном пољу сами, седоше да се одморе. Свети Саво почне да му говори: "Да сам казао оној доброј: "Бог ти дао белу срећу," а она онако добра и љубазна, они би се двоје осилили, па не би на небо ни на Бога погледали. Кандило у њиховој кући не би се никада упалило, а сиротиња никада не би се до врата смела приближити. Цео свет би им шер видео. А овако: она добра, а он зао, па зло и добро сносиће се. А оној другој да јој се зли друг даде, а она онако црна и јадна, онда би било црно без белога. Овако ће зло и добро да се подносе. Тако треба; нигде два добра, нигде два зла..."

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ - О МОЛИТВИ

Бог нам је подарио постојање као највећи дар благости. И пошто смо отпали од Њега и из живота пали у смрт, Он нам је ради препорода и привођења животу подарио Сина свога. Стога су мала сва друга добра која иштемо од Њега у молитви (тј. у првим искреним речима вере), чак и ако су нам суштински неопходна. Осим тога, ми смо без оправдања уколико сумњамо да ћемо их молитвом добити од Бога. Право је рекао Спаситељ: Иштите, и даће вам се (Мт.7,7).

  У свету сујете, у прељуботворном и грешном свету непрестано и често неприметно мољац и рђа квари наше душе и тела, те мислени лопови поткопавају и краду добра душе, тј. праведност и мир и радост у Духу Светом (Рим.14,17). Које је поуздано средство против непрестаног кварења грехом, против мислених лопова? Молитва покајања и вере. Она оживљава и васкрсава нашу душу, која је иструлила у преварним пожудама, те прогони мислене лопове. Она је за њих бич, а за нас - извор силе, живота и спасења. Слава Господу због тога. Молитва нас чува и избавља од греха. Са молитвом вере се живи добро. Јер, у молитви живимо са Господом, који је онима који ишту обећао сва добра: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се (Мт.7,78). Слава, Господе, твојим свеистинитим речима! Господе, дај свима који кроз моју недостојност ишту од тебе разноврсна добра по молби срца њихових. Амин. Нека буде!

Уколико хоћеш да Господ твојој молитви брзо подари срдачну веру, постарај се да од свег срца све искрено говориш и делаш са људима и да према њима никако не будеш лицемеран. Када постанеш искрен и поверљив према људима, Господ ће ти дати отвореност и искрену веру и у односу према Богу. Молитву онога ко није отвореног срца према људима Господ тешко прима, дајући му да осети да је неискрен у односу према људима, услед чега не може да буде потпуно искрен ни у односу према Богу без душевног страдања.

Човек стално гине од греха. Стога му је неопходан стални свакодневни Спаситељ. [Његов] Спаситељ јесте Исус Христос, Син Божији. Ти му једноставно завапи у унутрашњости са живом, јасновидом вером у спасење и Он ће те спасти. Он је мене на тај начин чудесно спасао безброј пута. То спасење је било очигледно као што очигледно у тамницу долази избавитељ и изводи затвореног и закључаног. Свештеник сам треба да окуси и силу вере, и сладост молитве, и опроштај грехова. Он треба да осети када је она безуспешна и да осети када га сналазе душевне туге и благодатне утехе. Тека тада он у молитви Богу за верне може да каже: "Подари им добро које свагда дарујеш мени недостојном". Он све треба да иште на основу властитог искуства.

Родитељи и васпитачи, са свом брижљивошћу чувајте своју децу од ћудљивости. Иначе ће деца брзо да забораве цену ваше љубави, да заразе своје срце злобом и да рано изгубе свету, искрену и пламену љубав срца. Најзад, по достигнућу пуног узраста, они ће горко зажалити што су их у младости сувише много мазили и повлађивали ћудљивости њихових срдаца. Ћудљивост је клица срчане кварежи, рђа срца, мољац љубави, семе злобе и гадости пред Господом.