Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Господ му рече да за њега има посао који мора обавити, и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом. Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка од заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цео дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђаво се одлучи умешати. Почео је га је саветовати: “Већ предуго времена гураш тај камен, и још се није померио. Зашто се мучиш ради ничега? Ионако га никад нећеш помаћи. “Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. “Зашто бих се толико мучио око овога?” Мислио је. “Једноставно ћу уложити нешто мало времена, и минимум труда, и то ће бити сасвим довољно.” И тако је то намеравао да учини, но, ипак је одлучио помолити се и изнети своје муке Господу. “Господе”, рече, “дуго сам и напорно радио у твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене затражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам помакао камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам? “Господ му сажаливши се, одговори: “Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помаћи. Твој задатак је био да гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, је ли заиста тако? Погледај се. Твоје руке се снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред отпора ти си много порастао, и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, да померим камен.”
Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити сопствени ум како би одгонетнули што Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.
Нема коментара:
Постави коментар