- Када се враћају тако касно и кад су уморни, не треба никако да се присиљавају и са напетошћу да читају молитву, већ нека себи са усрдношћу кажу: "Ако не можеш да прочиташ цело Повечерје, а ти прочитај половину или једну трећину",а следећи пут нека покушају да се не замарају много на послу. Нека се труде, колико могу, са усрдношћу, и нека се поуздају у Бога, а Бог ће дејствовати. Ум нека им увек буде уз Бога. То је најбољи начин промишљања Бога [богомислије].
- Како, старче, изгледа у очима Божијим прекомерно подвизавање?
- Ако се чини са усрдношћу, човек се томе радује, радује се и Бог своме усрдном чеду. Ако се топи од љубави, из његовог срца тече мед. А ако се сустеже од себељубља [егоизма], мучи се и пати. Један човек, који се самољубиво трудио и препун тескобе и напетости упињао док је читао молитве, рекао је: "О Христе мој, много су ти тесна та врата! Не пролазим ја туда!". А да се трудио са смирењем, сигурно му не би била тако тесна. Сви они који својељубиво приступају постовима, бдењима итд,, муче се и немају никакве духовне користи, зато што млате ваздух, а не демоне. Уместо да изагнају искушења, примају још и већа, и логично је да наилазе на многе потешкоће у свом борењу, и да осећају како се даве од напетости. Они пак, који се много труде, али уз велико смирење и са великим надама у Бога, њихово срце се радује а душа добија крила.
У духовном животу потребна је пажња. Када духовне људе покреће сујета, остаје им празнина у души. Нема пуноте, срца им не добијају крила, и што више расте њихова сујета, тим више расте и она празнина у њима, и још више се муче. Тамо где има тескобе и очајања, тамо је духовни пут клизав. Немојте ни због чега бити напети. Напетост долази од нечастивога. Када видите напетост и тескобу, знајте да је ту свој реп гурнуо "покварењак". Ђаво никада не удара контру, него ако код човека постоји нека тежња, или склоност, он га погура, како би мучио и заварао човека. На пример, осетљивог човека чини још осетљивијим. Када имаш настројење за метаније, он те тера да их правиш много више него што можеш да издржиш. Тако, ако су ти снаге ограничене, осећаш извесну нервозу јер не можеш да их урадиш до краја, те ти он тако затим ствара тескобу коју у почетку прати благо очајање које се потом продубљује... Сећам се својих почетака као монаха; једно време, чим бих легао да спавам, кушач ми је говорио: "Ти спаваш? Устај! Толико људи трпи и у невољама је, толикима је потребна помоћ...". Ја бих се дизао и правио метаније, онолико колико сам могао. Чим бих потом изнова легао у кревет, поново би почињао: "Толики се муче а ти спаваш? Устани!" Ја бих се опет дизао. И тако, све док нисам доспео дотле да кажем: "Ах, како би било добро кад би ми се ноге одсекле! Имао бих оправдање да не могу да правим метаније". Тако сам један Васкршњи пост на једвите јаде издржао, управо зато што сам приморавао себе више но што сам могао да издржим.
Када приликом своје борбе осећамо тескобу, треба да знамо да се не крећемо у простору од Бога благословеном. Бог није тиранин који би нас давио. Свако треба усрдно да се подвизава, у складу са својим могућностима, и да негује у себи усрдност, како би се у њему развила љубав према Богу. Тада ће се напрезати из усрдности, и тек ће тада његов труд, то јест метаније, пост и остало, бити чисти изливи љубави, и само ће тако човек напредовати духовно осокољен.
Дакле, човек не треба да се подвизава са болесним цепидлачењем, па да га после гуши тескоба док се бори са помислима, већ треба упростити борбу и надати се у Христа а не у себе. Христос је сав љубав, доброта и утеха, и Он никада не гуши, већ је у Њега изобилан кисеоник, божанска утеха. Једно је истанчано духовно делање, а друго болесно цепидлачење, које гуши дубоком унутрашњом тескобом, што опет произилази из спољашњег приморавања без расуђивања и глава тако пуца од главобоље.
- Старче, какав приступ треба да има човек, који по својој природи много размишља и од свог мозга захтева много напора, да се не би умарао?
- Ако се човек понаша простодушно, онда се не умара. Ако у њега макар и малчице уђе себељубље, он се устеже, како не би начинио какву погрешку, и тако се умара. Није то тако важно. Нека и учини понеку грешку и нека буде изгрђен. Ово о чему говориш, може се оправдати, на пример, код једног судије, који се стално сусреће са тешким предметима и у страху је да случајно не донесе неправедну пресуду и тако постане узрок кажњавања невиних душа. У духовном животу јавља се главобоља онда када човек носи одговорност, а налази се у безизлазној ситуацији, зато што неку одлуку треба да донесе, а та одлука ће сигурно бити на нечији терет, а са друге стране, ако не донесе никакву одлуку, тада ће други претрпети неправду. Значи, када човека непрестано пече савест. Ти, чедо моје, пази да не чиниш никакво духовно делање мозгом, већ срцем. Исто тако, да не приступаш ниједном послу без претходног смиреног уздања у Бога, зато што ћеш се у супротном мучити бригама и неизвесношћу, мозак ћеш замарати и осећаћеш се душевно веома лоше. У претераној забринутости се обично крије безверје. Али, исто тако претерана забринутост може произилазити и од гордости.
Нема коментара:
Постави коментар