„А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и
затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој
који види тајно, узвратиће теби јавно. (Матеј 6-6) Јака вера у човеку неминовно
изазива и тражи молитву, дугогодишња јака молитва, свакако, уроди љубављу. А
циљ људског живота и није ништа друго него како очистити своје срце да оно
пропева радошћу. Молитва срца води тако радости срца. А радосном човеку ништа
није тешко јер је пун љубави. Безазлени, простодушни, неоптерећени бригама
овога света брзо примају Божански огањ ради непрестане молитве. Али ми који
желимо да сазнамо шта је ово а шта оно, ми смо се натоварили овосветским
бригама и интересима. Треба тога да се ослободимо, Најмањи трун смета виду,
тако исто најмања брига смета молитви. Молитва потребује апсолутно безбрижан
живот. Кад се извежба човек да све што ради ради од срца, ради са вољом онда ће
човек бити молитвен а посао ће да му иде. да се обновимо. А не можемо сами то,
треба Дух Свети да сиђе у срце. Док смо у простодушности сједињени са Господом,
мудрост овога света не улази у нас, него истиниту мудрост и истинито знање
добијамо од Господа. Уколико се душа постепено смирује, утолико јој се
откривају тајне небеске. Смиреноме и кроткоме откривају се тајне свега што нас
окружује, он схвата много дубље од оних који су годинама студирали мудрост
овога света. Јер је у Богу тајна и све док они мисле да су нешто стекли и да
нешто знају, све дотле не може истинита мудрост Божанска да уђе у њих него им
се само површно, према труду, даје откривење у медицини, физици... У молитви првенствено
треба да се има пажња. Без пажње, молитва не вреди ништа, али ако се сасвим
остави онда је још теже. Значи - труд! Али, ми стално скрећемо пажњу на нешто
друго. Свети Оци су се молили да их Господ избави од заборава молитве. Испред
молитве треба да иде напред, да стражари, пажња. Без пажње ако се молимо, онда
се не молимо истином, нити духом. Кад је пажња, знамо шта тражимо шта се
молимо, са нама је концентрисана пажња, са речи које изговарамо. Кад се
обратимо човеку да нам нешто учини и знамо да је он моћан да нам то учини, ми
се обраћамо такорећи целокупним својим бићем и молимо га: да ми то и то учиниш,
знам да си могућан да ми то учиниш. Значи ми смо потпуно уверени и молимо га.
Али ми се често пута молимо без пажње, реда ради и сматрамо да смо се молили, а
у ствари нисмо били присутни на молитви него смо мислили на нешто друго. У
сваки посао да се унесемо са Господом. Јер, непријатељ стално извлачи из ума:
Где смо били, шта смо радили, шта смо чули, чак све од детињства, па то онда
врази све комбинују а ми мислимо да је све то наше. Они имају читав регистар
нашег живота: Шта смо чинили и како се понашали. Зато нам је потребан веома
велики напор да се срцем приближимо Господу и да стално са Њим боравимо. То је
радна молитва. Поред радне, постоји и благодатна молитва. Она се добија као дар
од Господа. Видећи наш труд да желимо свим бићем својим да се сјединимо са Њим,
одбацујући све овосветске жеље, Он нас постепено очишћава од брига овога света,
од привезаности за земаљске ствари и доводи душу у смирење и простоту: Да не
прима к срцу увреде него шта год се дешавало да се смирава. Значи, постепено се
очишћава душа да прими Божански огањ да би се непрестано молила Духом Светим.
Молити се треба као отац Јован Кронштатски који је пажљиво читао молитве и на
понекој речи осетио би да му се срце загрејало а у души разлио мир и радост.
Речи молитве треба изговарати с вером да нас Господ гледа и слуша. А кад се за
време молитве нешто подигне у срцу, „ухватите то и држите, задржите се на томе
- стојте у томе". Кад осетимо погодно расположење можемо прекинути ћутање
срца вршењем Исусове молитве. Она је у почетку гласила: „Господе Исусе Христе,
Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме!" Ако можемо,
изговарајмо Исусову молитву са осећањем. Ако пак не можемо, покушајмо да срцем
припаднемо Богу како знамо и умемо и задовољимо се ћутањем пред Господом.
Уколико немамо искусног духовника да руководи нама, опасно је принуђивати себе
на унутрашњу молитву. Био сам још сасвим млад послушник када сам почео. Отац
Амвросије ми је рекао: „Шта год да радиш, непрестано говори у себи - „Исусе
Сине Божији, помилуј ме!" Био сам дечак и свим срцем га послушао. Сваког
дана бих исповедао оцу духовнику шта се унутра у души догађало а он ме је
саветовао шта да чиним. После извесног времена осетио сам да заједно са
ваздухом који удишем молитва „улази у срце". Током времена, молитва је
почела и сама од себе да се врши у срцу. Но, после је мој духовник умро и много
година сам провео у великим душевним мукама. Ишао сам код појединих духовника,
тражио савет, али ни то није помагало. Тако је било све док нисам прочитао „Пут
спасења" од Теофана Вишенског и Господ је помогао. Кад нема никог од људи
да нас утеши, онда Господ и кроз књигу долази да обрадује душу. Треба вежбати.
И молитва је вежба. Исусову молитву треба свако да упражњава. Она Гласи:
Господе Исусе Христе, сине Божији помилуј ме грешн(ог)у. То кад се извежба
свакодневно, стално, кад она почне сама без твоје воље, без твоје жеље, кад она
пређе у навику, то је невероватна снага - Божанска, осећаш мир и радост, радост
неисказана. Сам се чудиш шта је то, све ти је мило, све ти је добро, хоћеш све
да дотакнеш и што год гледаш све ти изгледа свето. Ето Божанске благодати која
се даје човеку независно од наше воље и од наше жеље, то само по себи иде.
Треба се молити што више и готово на сваком месту. Но, јасно је да том приликом
хришћанин не сме личити на фарисеја који чак и свој лик преобрази да би га сви
запазили. Свети Оци кажу: Молитва потребује апсолутно безбрижан живот. Ми се
расејано молимо. Ми се нисмо предали вољи Господњој, све мислимо да ми морамо
размислити о свему и да Господ има много других брига са целим светом и
васионом. Питамо се: „Да ли ће Он о нама размислити или неће?" - значи,
мало је вере у нас, немамо поверења. А, Господ размишља о свему. То значи да
сваки догађај, свака најмања ситница што се дешава око нас и са нама, свуда
указује на промисао Господњу и допуштење
Његово. Ништа у космосу не бива без промисла и без допуштења. Све што је
племенито и узвишено, промисао је Божија. Све што видимо хаотично, Он зна зашто
је тако допустио и докле је допустио. Да гледамо тако као да је Он свуда
присутан. Видите, када будемо тако живели, значи свуда, стално у присуству
Господњем, сваки наш рад биће од срца. Не радимо људима, радимо Богу! Сваки
посао је Божански, од Бога. Онда нећемо бити резервисани. А докле год код нас
буде резервисаности, нисмо способни за Царство Небеско. Зашто нисмо способни? -
Зато што смо ми овде подвојени Сатани. Кад се молиш, добро обраћај пажњу на оне
речи које изговараш. Ту да ти буде пажња. Јер ум је способан да представља
свашта. Човек, када је у молитви, он и не мисли - као да он и не представља
ништа. Свети Оци и кажу тако, кад се моли, човек треба да има Свети Оци кажу да
је најтеже молити се, али кад се ревнује и кад се пре броди саможаљење онда
срце заволи молитву и онда ти је стално кратко време за молитву.
Молитва је дисање душе. Зато непрекидно
треба да будемо у молитви. Молитва је црпљење енергије од извора живота. Господ
је и отац и мајка која те чува и храни. Да се научимо да будемо непрекидно са
њима и стално црпимо храну живота. такву мисао да никога нема на овом свету.
Само он и Бог, и он се обраћа Богу. Никога нема. У васиони нема никога, само
њих двоје, разумете? То је опет представа. А не да се окрене себи, јер кад се
окрене, мисли о својим потребама тако ми сами себи највише и сметамо. Не
сметају нама други, него ми сами сметамо. Највећа смо препрека сами себи. Ми
мислимо: „Зло је тамо напољу, оно кружи тако само, али ако не би ми имали зло,
не би се оно закачило за нас". Зло је унутра у нама. Није оно криво, него
смо ми криви што смо пореметили мир. Нисмо сачували мир. Неко нам тамо прети,
оговара нас. Нека, има слободну вољу, нека ради свој посао, а ми имамо свој посао
- да чувамо мир. Молите се без престанка, наређује апостол. Унутрашња молитва,
она је труд самога човека. Јер кроз молитву се човек приближава срцем Господу,
а пали духови гледају да га вежу за било какав овоземаљски предмет. Не
заборавимо никако да све што можемо да урадимо на себи да бисмо се спасли и
ушли у Божије царство, овде је на земљи урађено. Чим пређемо „с оне
стране", немоћни смо да било како себи помогнемо. Тада помажу само молитве
живих за нас. Зато се треба стално сећати наших умрлих и за њих се молити јер
Бог слуша наше искрене молитве за умрле и оне им помажу.
Нема коментара:
Постави коментар