СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ - ПИСМО СВЕШТЕНИКУ У ПЛАНИНИ

Разабрао сам твоје муке и страдања. Најпре си био добар свима, па и учитељу и председнику и осталој “господи сељацима“, како би рекао покојни поп Тадија. Сви су се они с почетка умиљавали око тебе, да би те придобили за своју партију. Чак и у цркву су ишли уредно, но не ради Бога и душе, него ради партије. Кад су видели, да се ти недаш никако увући у партију, они су те омрзли, та “господа сељаци“. Веома су те омрзли, онако како могу мрзети беспослени људи, којима је оговарање и ћаскање у механи најмилије занимање. Како ти ниси хтео никако у механу – у ту њихову модерну синагогу – то су и они престали долазити у храм Божји. Немајући друга посла, они седе у механи и, поред оговарања, баве се изнуђивањем потписа. Тако су спремили тужбу на тебе с многим потписима “у име целе парохије“. И ти се сад жалиш и јадаш. Заиста је за јадање, кад се и у тако чистој планини поток замути. А он може да се замути ако не од блата, а оно од трулог лишћа.

Ипак, не јадај се, него – радуј се! Радуј се, што су те омрзли ради Христа. Знаш ли, чије су ово речи: Ако свијет на вас умрзи, знајте да на мене омрзну прије вас? Не може тама волети светлост. Не могу заслепљени партизани бити великодушни. Тешко свештенику кога воле безбожници. Познавао сам једног свештеника, који ми се хвалио, како га сви парохијани воле. Упитао сам га – има ли безбожника у вашој парохији? Има – одговори он. Онда сам му рекао – ако вас сви парохијани воле, ви нисте добар свештеник. И заиста, сазнао сам после, да он и није добар свештеник.

Ево да ти наведем, како су свети мужеви мислили о мржњи света према себи. Блаженог Јеронима ружио је и пљувао цео Рим, како пагански, тако једним делом и хришћански. А он је записао: „Ја сам благодаран Богу мојему, што сам се удостојио мржње света.“ Па онда додаје: „Они ме називају разбојником, а ја, слуга Христов, примам то. Они ме називају мађионичарем; тако су Чивути називали мога Господа. Називају ме варалицом; тако су називали апостоле.“

Ето како је мислио један велики хришћански учитељ. Уствари, сви су свеци тако мислили и осећали. Хоћемо ли сад ја и ти да се правимо већи свеци од великих календарских светаца? Не – него смерно и стрпљиво примимо поругу света, не као поругу, него као орден. Јер за нас је орден све оно што је Син Божји поднео, па се и нама то да. Или ћемо да пишемо тужбе “за увреду части“ оном истом свету, који нас мрзи? Никако – него да све узнесемо и ставимо пред престо Вечног Судије.

Радуј се, дакле, и весели се Господом својим Исусом Христом, поруганим и васкрслим, чији си ти достојан слуга.