У иностранство сам отишао одмах после школе, тамо се и оженио и скућио. Први пут сам се у земљу вратио после много година. Моји родитељи су одмах почели да хвале једног мог рођака који је био млађи од мене. Његови родитељи су се старији узели и био је једино дете. А он је помагао свима. Живели су скромно и поштено. На први поглед ми се допао и понудио сам да му помогнем да пође са мном. Он је то одмах одбио правдајући се да су му родитељи стари. Дуго сам га убеђивао и објашњавао да може зарадити више новца и да ће и њему и његовим родитељима бити боље. Онда је он рекао нешто што ћу заувек памтити. Моји родитељи су стари и њима не треба новац, њима требам ја! Не постоји новац који може платити изгубљене тренутке блискости. Они вреде више од злата, али ми то на жалост често схватимо прекасно.
Нема коментара:
Постави коментар