ОБАВЕЗНА МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕНЕ

Материјални и привремени свет у коме обитавају душе у телу је испит за вечност. Како се покажемо овде са таквом карактерном особином и добрим и лошим делима идемо пред Бога на тас, неко ће пре а неко мало касније, али све једно то је све веома брзо, живот је кратак, и по томе ће нам се судити како се покажемо овде. Господ је рекао - " У чему те затекнем твога судњега часа по томе ћу ти и судити". Дакле у каквом стању пређемо из овога света у вечност, без телесну духовну димензију - по томе ће нам се судити. Ако се нисмо исповедили и покајали за грехе ништа нам неће помоћи осим молитви живих који остају за нама, такав је духовни закон слободне воље, сами бирамо пут, Бог помаже али ми сами не прихватамо Његову помоћ а после смрти је касно за лично покајање и све што је могуће је помоћ која стиже од молитви и милостиње намењене за душу које приносе живи.

Малобројни се моле за своје упокојене, или крену пар дана па стану. То је маловерје и лењост и одсуство свести и познања о стању и потреби душе по исходу из тела.

Можемо читати искуства верних и црквењака који су искусили смрт па се вратили у тело или оних који су видели душе у стању после смрти.

Ево један пример монаха коме се јавила душа момка који је страдао мотором на магистрали како се мучи и где је. Душе оних који су прошли са најблажом пакленом епитимијом се налазе у тоталној тами и пустињи, 100 пута им спорије траје време, 1 сат код нас на земљи је у њиховој димензији око 4 дана у доживљају.

Тај моториста је страдао пре пар година а мислио је да су векови прошли до сада. У константној је тами и бриги и досади и страху, ругају му се демони али га не бију, не види друге душе око себе. Рекао је да нема светлости (логично тамо није материјални свет и сунце не сија, а није ни код Господа да светли). Није постио и није живео црквено и као момак је грешио просечно као и многи данас али је срећом био крштен. Господ се смиловао па је допустио Анђелу чувару да сиђе и да му каже да се јави том монаху, душа је махнула и представила се именом, монах је видео душу плавичасте боје као море, као када трепери ваздух, стао је поздравивши га са Христос Васкрсе да не би запао у демонску обману! када је душа одговорила са Ваистину Васкрсе, монах је пришао и дошао до споменика. Душа је стајала уз споменик, душа не види као ми, већ само сенке, и свуда таму и пустињу, јер је била у том стању епитимије без молитви живих за њом. Како је монах очитао канон за упокојене души је лакнуло одмах и само је захваљивала и говорила не заборави ме и питала јел ту за вечност где су остали зашто је заборављен, помолио се за његову душу поново и прочитао акатист, онда је души сишао анђео чувар и више није била сама и демони - црни високи око 3 и по метра са капуљачама су такође одступили, монах је узео да се моли наредних 40 дана за душу младића и дао је име да се спомиње по светињама.

Ето, а породица тог страдало младића не верује у Бога ни у душу осим традиционално и не само да се нису молили за њега после смрти већ су још горе оптеретили душу стављајући цигаре и храну испред споменика, душа је рекла да јој то много отежава муке, парче хлеба које оставе много муке за њега. Рекао је причај људима да постоји душа и живот после смрти, да не живе у сластима, лепе ствари уништавају душе (мислећи на грех) па и најмање сласти. Причај свима. Монах је само рекао, причам ја брате мој али не верују.

Монах је рекао да је таквих душа као мрава свуда и да има много горих стања, али да скори нико не верује у то. Свестан је да ову сурову реалност, истину, неки од нас који су сазнали треба одмерено да кажу и објасне јер се људи плаше али рекао је и то да некада мора и чврста храна да се једе а то је сурова истина.

Ето а у шта се ми надамо када живимо распусно и у греху и у телесности.

Људима је тешко 40 дана да се моле, 40 дана да читају канон за упокојене или акатист а то је преко потребно.

Ако сте заборавили на своје упокојене одмах сада узмите папир и оловку и упишите имена свих својих упокојених предака и пријатеља (осим обешењака, самоубица) и почните сваки дан да читате акатист или канон за упокојене, тако без прескакања 40 дана чините за њихове душе.

Благо и њима и вама ако тако учините, нисте свесни колико им помажете а једино тако и можете а Господ ће да благослови