ПОУЧНА ПРИЧА - АВА ДОРОТЕЈ

Записана је на папиру и следећа прича. Живео је у некој земљи један диван човек, веома познат и богат. Али колико је био богат, толико је био и добар; колико је био милостив, толико је био и мудар; колико трезвен, толико и праведан! И имао је чудан обичај: скупљао је у својој кући многу сироту децу, обучавао их разним знањима-мудростима, занатима-рукодељама, доброчинствима и томе слично. И када су деца већ порасла, чврсто стала на своје ноге, задобила мудрост, припремајући се за животно поприште и разне врсте борби на њему тада их је добри учитељ посаветовао последњи пут и благословио на тај далеки животни пут. Али не тако да се више није бринуо о њима: имајући моного познаника и будући свуда веома поштован, он је усмеравао и даљу судбину своје пастве, проналазећи им и место њихове делатности, у будућности, сагласно наравно са жељама срца и особеностима карактера сваког детета. Познати грађани су са радошћу узимали у службу ове васпитанике на своја имања и у своја предузећа, знајући унапред да су добросавесни и вешти у раду, верни и уредни. Тако је тај диван човек све радио добро и веома организовано.
Али имао је тај добри човек и још један мудар обичај: сваки пут, пре него што би отпустио неког од васпитаника, задавао му је велики испит, ништа још не говорећи о предстојећем путовању. Учитељ би своме васпитанику на кратко време пре завршетка обуке давао чисту даску за цртање и бојице и замолио би га да нацрта оно што је најбоље од свега запамтио, оно што се најјаче запечатило у његовој души, оно што је дечије срце највише заволело у том дому, где је дете проживело те године у таквом миру и радости. И свако дете је цртало управо оно што је било у његовом срцу, оно што је осликавало његову главну карактерну црту и чиме се највише бавио његов ум. Једно дете је цртало врт, цвеће и фонтану у врту, паунове и друге предивне птице које су насељавале тај предиван врт. Друго је цртало коње и игру са децом, игру која је бивала тако весела и безбрижна на ливадици предивног салаша, где су она тако заједнички живела под покровитељством свог доброг старатеља. Треће дете је цртало самог себе у отменој одећи, у које је овде облачено, са неком од омиљених играчака, у којима се такође није оскудевало. Нека су цртала празнично спремљене собе или богату трпезу у кабини: лепу посуду, разне ђаконије, изузетна јела, која се на празнике постављају на сто, и томе слично.

И овај мудри домаћин је пажљиво разматрао те цртеже, непогрешиво одређивао дечије наклоности и бирао за њих место и врсту посла у њиховом самосталном животу, усмеравајући тако њихову даљу судбину. Али има још нешто! Нека деца - истина ,веома, веома мали број њих - нису цртали ништа друго сем свог доброг и милостивог добротвора, и са осећањем дубоког умилења трудили су се да на цртешу осликају све његове најбоље карактеристике. Неки од њих су чак потписивали те цртеже дирљивим речима, а понекад су састављали и стихове. Нјачешће од свега су писали следеће: "Ми, драги оче наш нама најблискији и најрођенији човече, вас једино волимо највише од свега на свету. Све оно добро што смо овде видели показује вашу доброту и благост, која проистиче од вашег вољеног и меког срца. И ми ћемо се увек сећати и волети не те ствари, нити одећу, храну и лепоту вашег дома, већ пре свега вас самог. И какве је користи од лепоте и пријатности ствари, уколико иза ње не стоји њихов добри и милостиви дародавац?" И много тога још је било у тим у тим захвалним изливима из душе. Ето какве васпитанике је мудри и предузимљиви домаћин одвајао посебно, тражио их, као најблагоразумније, добросрдачне и великодушне - оне, који су умели да се определе за оно најважније, одбацујујћи другостепено. таква своја чеда је тај богати и познати човек држао увек поред себе, усиновљавао их и спремао их да наследе сва његова блага...

Ето такав је и цео наш живот:није ли то та иста табла за цртање са бојицама? Насликајмо слику на своме срцу - време ће је избрисати једним лаганим покретом, као влажним сунђером, и од нашег цртежа ће остати само беличасти траг, који ће бити заборављен. Долазиће и други ученици и цртати тим истим бојицама и своје слике на табли... Али понекад то што је речено и запечаћено, рекло би се у тренутку чак и обрисано, не ишчезава без трага. Види Господ Својим премудрим, Свевидећим оком сваку шару, сваки детаљ, све памти и свему зна истинску вредност. То што је насликано на тој у времену минулој слици ће одредити целу нашу будућност и наш положај у вечности заувек - заувек, на вјеки вјекова!

Ко је бирао само овоземаљско, и њиме се једино тешио, Богу се молио само за пролазно, тај од Бога добија "добра" само овде, где је и тражио. У вечности је изабрао сиромаштво. "Други неко даје милостињу - каже авва Доротеј, - ради тога да би се спасао његов брод, и Бог спасава његов брод. Други је опет даје за своју децу, и Бог спасава и чува његову децу. други је опет даје да би се прославио, и Бог га прославља, јер Бог не одбацује никога, већ свакоме даје оно што жели, уколико то не штети његовој души. Али сви ови су већ добили своју награду, и Бог им ништа није дужан, зато што ништа душекорисно за себе нису тражили од Њега и циљ који су имали није био повезан са њиховом душевном користи. Ти си то урадио да би се благословило твоје поље; ти си то урадио за своју децу и Бог је сачувао твоју децу. Ти си то урадио да би се прославио и Бог те је прославио. Дакле шта ти је Бог дужан? Он ти је дао плату, за коју си радио.

Други опет даје милостињу да би се избавио од будућих мука: и он је даје на корист своје душе, ради Бога, међутим ни то није тако како Бог жели, јер се он још налази у стању слуге, а слуга не испуњава добровољно вољу свога господара, већ се боји да не буде кажњен: он даје милостињу да би се избавио од вечних мука и Бог га избавља од њих. Други да је милостињу ради тога да би добио награду: овај је узвишенији од првог, али ни он није такав каквим га Бог жели, јер се ни он још не налази у стању сина, већ као најамник испуњава вољу свога господара, како би од њега добио плату и приход: и он такође даје милостињу ради тога да би добио награду од Бога... или радимо добро ради самог добра, и тада се налазимо на степену сина, јер син не испуњава очеву вољу из страха, нити зато што жели да добије награду, већ зато што жели да Му угоди, да га поштује и успокоји."